КИЈУК И ВЕРИГЕ СВЕТА: ЈЕДАН ЧОВЕК И ЈЕДНА КЊИГА

278
Фото: jadovno.com

ДЕСЕТ ГОДИНА ОД ОДЛАСКА КИЈУКОВОГ

У недељу 29. jануара 2012, на Часне вериге Светог апостола Петра, у београдској болници „Свети Сава”, од последица можданог удара, преминуо је књижевник Предраг Р. Драгић Кијук (1945), један од најистакнутијих српских есејиста и беседника, аутор више од двадесет књига. Био је потпредседник Одбора за одбрану слободе и права УКС и секретар Српске књижевне задруге, седам година оперативни уредник часописа „Serbian Literary Magazine” и четири године главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. 

Посебан допринос националној култури представља Драгићево лексикографско дело „Catena mundi I-II”, које је „особена духовна енциклопедија српског народа”.. Заступљен је у биографском лексикону „Ко је ко у свету” (2010), најстаријег америчког лексикографског издавача (Marquis). У Кембриџовом енциклопедијском издању (Cambridge, England) „2.000 интелектуалаца у 21. веку”добио је одредницу на уреднички позив. Интернационални биографски центар (St. Thomas Place, England) прогласио га је 2010. године за једног од сто  слободних мислилаца у свету.

ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ЈЕДНЕ КЊИГЕ

Ове, 2022. године, навршило се тридесет година од изласка из штампе, у издању „Ибарских новости“ из Краљева и Матице исељеника из Београда, једне од најзначајнијих српских књига двадесетог века: реч је о књизи „Catena mundi“ ( „Вериге света“, како су италијански хуманисти звали Балкан ), коју је приредио и свим својим бићем породио велики Србин наших дана, Предраг Р. Драгић Кијук. Она  је представљена у свечаној сали Скупштине града Београда јуна месеца 1992, пред око две стотине угледних званица. Књига је изашла у 3000 примерака, и убрзо је била разграбљена ( пре прве јавне претплате продато је 2000 примерака). У време кад се појавила, Српство је, с оне стране Саве и Дрине, крварило борећи се за биолошки и духовни опстанак. У време кад о њој пишемо, Српство са обе стране Саве и Дрине и даље се бори за биолошки и духовни опстанак.

„Катена“ је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. Од идеје до остварења, како каже у уводнику за специјални додатак „Ибарских новости“ посвећен овом зборнику, протекло је две године. Уводничар вели да је у питању „отворена књига-аманет – хроника свим будућим Србима“. То је „зборник о српству и Србима,свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“.

Кад се мало размисли, она је прави ковчег драгоцености, као оне таблице које се, повремено, са наше планете шаљу у космос, да би са њих, неко тамо, могао да прочита ко су становници Земље.У „Катени“ пише ко смо, шта смо, одакле смо, и куда идемо.

ПИТАЊА У „КАТЕНИ“

Спремајући позив на претплату за  „књигу савести и српску хронику на „светским веригама““, Кијук је читаоцима интересовање за ову духовно-историјску енциклопедију нашег сопства будио     објашњавајући им да их у делу чекају одговори на следећа питања:“Шта је истина о Србима који су пре десет векова населили Италију? Шта је истина о Словенима на Медитерану? Ко је и када поделио Србе и Хрвате? Ко је творац југословенске идеје? Да ли су Хрвати конвертити? Да ли Америка има комплекс старе Европе? Зашто Албанци крију истину о својој правој постојбини? Зашто историја прећуткује српску државу у Тесалији и Србе на Пелопонезу? Где све живе Срби према старим картама? Где су све у 17. веку насељени Срби у Словенији? Шта Ватикан планира са светом? Ко прећуткује да је винчанско писмо најстарије писмо на свету? Да ли ће се створити нова Алпе-Адриа-Немачка? Зашто карте називају Босну и Херцеговину војводством Светог Саве? Где је сакривена архива о маскру над Србима? Шта је истина о повијесном праву Хрвата? Ко су и шта су уствари били официри НДХ? Да ли је остварива идеја подунавске федерације? Зашто је барон Саркотић почетак успона НДХ? Где су дечија стратишта у „Светој Хрватској“? Шта је истина о Србима у Хабзбуршкој монархији? Ко је одговоран за поделу Српске Цркве? Да ли су усташе порушиле петсто или више српских цркава? Зашто Римокатоличка црква крије истину о конкодрату са Хитлером? Где је археолошко благо Старчева, Винче, Бањице? Је ли Балкан колевка светске цивлизације? Шта су Срби дали медитеранској култури? Откуд српски кнезови на острву Самос? Када је српски историчар написао прву хравтску историју? Зашто НДХ и ХДЗ имају сличне планове? Чему нас уче Кватерник, Старчевић и Павелић? Како су нестали Срби католици? Ко је федерализовао Другу Југославију? Да ли се судбина Србије кроји за столом великих сила?“

По Кијуку, ово  је „прва  јединствена историја о феномену и судбини Срба, објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивлизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“; она „први пут код нас проговара о разлозима лажне историографије Словена и Срба и плановима католичке идеологије“ и „једина  се до сада усуђује да понуди одговоре на сва, за Србе, трагична питања – и помаже вам да разликујете наметнуту улогу таоца од праве истине“…

То је, истовремено, и „прва књига о српским заблудама, истинама, вековним стрдањима и наметнутим политикама“, без које се, по Кијуку, остаје у „пакленом резервату антисловенске идеологије“, а са којом се сазнаје да наша „скривене културна историја незауставиво отвара врата 21. века“.

Она се бавила и судбином Србије и Југославије, сведочила о тобожњем  „хегемонистичком греху Срба“ и, како рече њен аутор, о „сатанизовању народа који је „југословенску идеју платио крвљу“. По Кијуку, књига „Катена мунди“ је кадра да замени читаве библиотеке, јер помаже нашој деци да се суоче са „достојанством истине“. Она је по први пут објавила карте које сведоче о распрострањености српског народа, његове Цркве и државе, као и о прапостојбини Албанаца.

О ТЕКСТОВИМА ЗБОРНИКА

Књига је ризница изузетних, и у време оно, а и данас, често прикривених текстова о историјској судбини Срба. Она се бавила скривеном историјом древног Српства и Словенства, у текстовима попут оног М. Гимбутас о винчанском, као најстаријем, писму, или оном, В. Рудељева, о историји етничког имена Срба и Хрвата. Радивоје Пешић бавио се аутохтоношћу Словена на Балкану, а Србољуб Живановић археолошким доказима словених древности на овом простору. Ту су били и прилози Црњанског и Петровића о нашим топонимима у Енглеској, који потичу из древности српско-келтске ( о чему ће, касније, Ранка Куић објавити сјајну књигу „Црвено и златно“). Да, Кијук је, као и Владика Николај, знао многе тајне нашег порекла – рецимо,  теза о Србима на Пелопонезу, истакнута у „Катени“, доказана је, поново, књигом, изашлом и код нас, Грка Димитрија Петаласа, који даје речи словенског порекла у свом пелопонеском завичају, и тврди да је тамошње становништво словенског порекла, што грчка држава од 19. века систематски пориче, мењајући топониме, хидрониме и грцизирајући имена.

„Катена“ се, такође, бавила, и то више него озбиљно, ставовима наших непријатеља према српском националном питању: Кијук је објавио и Кватерников текст о Хрватима, текст Анте Павелића пун самозаваравања о конвертитском народу, створеном од Ватикана и Беча, коме је припадао, као и најважније ставове Анте Старчевића. У књизи је и незаобилазан текст Артура Еванса о Србима, Хрватима и европској политици, а ту су и  текстови епископа Никодима Милаша, Јована Олбине, Симе Симића и других о прекрштавању српског народа (ту је и студија Луја Бакотића о Србима католицима, којих дана свише нема – сви су, преко папистичке политике, похрваћени).

Незаобилазне су анализе порекла Албанаца из пера Хрвата Шуфлаја и чланак Владана Ђорђевића о албанском питању и односу европских сила према њему. Велики део књиге бавио се средиштем „хришћанства без Христа“, Ватиканом, и његовом србоубилачком политиком, као и најбоље чуваном тајном Ватикана, Независном Државом Хрватском и њеним ишчадијем, Јасеновцем и другим логорима и јамама којима се, по ко зна који пут, доказивало да је у праву био Достојевсков кнез Мишкин када је рекао да је римокатолицизам гори од атеизма јер намеће изопачени Христов лик. Срби у Словенији, Срби у Хрватској, Срби у Босни и Херцеговини,  Срби у Војводини и на Косову и у Метохији, Срби у Македонији – све је то била тема „Катене“. Наравно, Кијук је желео да осветли и злочиначку политику Комунистичке партије према Српству – објавио је низ огледа на ту тему, међу којима се истицао текст Косте  Чавошког о КПЈ и српском питању.                           

Аутора у двотомнику било је преко 260!

РЕЦЕПЦИЈА

Кијукова књига била је топло поздрављена од низа значајних имена српске културе. На београдском представљању „Катене“,наш познати историчар Реља Новаковић је рекао:“Листајући и прочитавајући садржај и текстове у мени је све више сазревало осећање да је Предраг Драгић овим својим делом, како би један римски песник рекао, подигао споменик трајнији од туча и узвишенији од пирамида/…/, а такви споменици не припадају само творцима, већ постају и остају заједничка творевина. Предраг Драгић је то сигурно и желео./…/ Надамо се да ће плодоносна зрна из којих је саткан садржај овог уистину јединственог дела доспети и на мржњом затрована поља и утрине европских и ваневропских насилника којима више ништа није свето осим своје силе и насиља којима би да затру све и сва што им се супротставља./…/Треба очекивати да ће ова дивна књига бити и подсетник и уџбеник, али и подстицај за даља доказивања о себи и својим правима стицаним ни брзо ни лако.“

Зоран Глушчевић је истакао да ће „Катена“ „на светскоисторијском плану помоћи освешћивању нашег националног бића и хабитуса. Учиниће крај илузијама о хришћанској хуманистичкој Европи, показаће да се историјска пријатељства не граде на сентименту и на некој духовној привлачности, него на голом суровом политичком интересу, да смо ми наивно, сва нужна, ратом изазвана савезништва, прогласили за сентиментална пријатељства,па се сад чудимо како нас ти, некада сентиментални пријатељи,којима смо пре него сами себи подизали споменике, сада гађају у срце,призивајући баук светско-хушкачке ратно-фашистичке и јако прикривене инвазије на нашу земљу и на наш народ./…/Српска влада би морала да откупи ову књигу, да је фотокопира, и да је на хиљаде страна и у хиљаде руку пошаље, јер је то незаобилазно оружје за оријентацију,за прибирање и интеграцију народног духа/…/“ Познати историчар уметности и  кустос Музеја СПЦ, Слободан Милеуснић, нагласио је да је мало зборника у нас који су са таквом озбиљношћу, објективношћу и научном ширином приказали реалност трагичне, али и узвишене, српске егзистенције. Слободан Ракитић је истакао:“Катена Мунди је књига истине, књига савести, али и књига о континуитету страдања. У том светлу садашња страдања српског народа указују нам се као казна за заборав страдања и понижења у прошлости на који Катена Мунди покушава да нас опомене./…/Оно што у сретним земљама раде читави институти, академије наука, екипе стручњака, то је овде остварено фантастичним трудом појединца, господина Предрага Драгића Кијука. И заиста, ја му кажем хвала“.

А у предвечерје бомбардовања Србије 1999, Маријана Матовић, библиотекарка из Чачка, објављује ( „Чачански глас“, 5. март 1999. ):“Јединствена српска хроника, чије је странице написала интелектуална елита,документ је непроцењиве вредности и за научног радника и за сваког образованог грађанина и надилази својства „обичног“ зборника. Неумољивим фактима она доказује европски значај једног самосвојног народа кога је ветар вазда шибао, али никада није повио.“

Маријана Матовић је уочила да нам зборник помаже да уочимо и разлоге због којих се злокобна сенка над Србе надвила и на прагу 21. века.

КИЈУКОВИ РАЗЛОЗИ

Говорећи о зборнику на представљању у Београду, Кијук је истакао:“У свим епохама где је цивилизација уплашена сопственом цивилизованошћу посезала за варварством,српски народ је плаћао своје културно и геополитичко предодређење као народ Истока на Западу,односно  Запада на Истоку“. Тада је и изнео аксиолошке претпоставке свог рада, рекавши:“Дао сам, као приређивач ове књиге, хуманистичком идеалу предност над политичким прагматизмом било ког порекла“.

На представљању књиге у Краљеву, у септембру 1992, Кијук је истакао да му је један од циљева био да се позабави феноменом римокатоличког тоталитаризма, указујући на важне константе историје:“Прво, да Римска црква јесте политичка институција и, друго, да увек постоји интересовање папистичке цркве за заузимање балканског простора кога она увек третира као део католичке провинције“…И додао је:“Ова књига је глас разума, али је питање домета тог гласа врло проблематично.Колико вреди нудити тај глас свету који је осудио сваки хуманистички идеал, свету који личи на шпијунски зверињак и хришћанском свету који је свој еволутивни пут потврдио логорским двадесетим веком?“ Па ипак, био је уверен да има смисла правити књиге каква је „Катена“:“Ако глас разума не може да мења политичку савест, може и мора да престане да саучествује у злочину“, додао је.

Кијук је био велики Србин, Европљанин и хришћански човек који ће дух свој предати Богу на дан Часних верига Светог апостола Петра 2012, дан када су, у старини, Срби имали обичај да се хватају за усијане вериге на свом огњишту, и није их пекло, по благослову Божјем. То им је, уз некварење богојављенске водице, био поуздан материјални знак да је њихова вера Богом откривена, и да за њу вреди живети и умирати…

Кијукове „Вериге“ су нама, данас и овде, један од доказа да за ту веру, са том надом, и у тој љубави, вреди живети, умирати и васкрсавати, јер је Христос на њој засновао постојање света и човечанства.

КАКО ЈЕ ШТАМПАНА „КАТЕНА“

“Катена Мунди” настајала је у доба страшног рата 1992, када је било тешко и за хлеб, а камоли за књигу. Радован Типсаревић, који је био на челу издавача, „Ибарских новости“ из Краљева, писао је о том издавачком каиросу у голготском нашем часу:“Матица исељеника Србије је у то време издавала часопис ЗАВИЧАЈ, намењен српској дијаспори.Те 1990. године требало је у њему обележити три века сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Разговарало се о томе у Матици, у кругу интелектуалаца као што су Никола Милошевић, Предраг Драгић Кијук, Милан Дачовић… А и мени је ту била “амбасада” кад ми, као новоизабраном директору Ибарских новости, нешто затреба у Београду, јер је Дачовић Краљевчанин. Лако смо се договорили: Кијук је понудио адекватне текстове, ја сам прихватио штампу часописа на повећаном броју страна, Матица ће добити тематски часопис. Мислили смо да смо тако “завршили посао”.

Кијук је и до тада зрачио својом интелектуалном величином, ерудицијом, научном и радном енергијом, али смо га сви тек на овом пројекту стварно упознали. Он је, уз то, био и врстан есејиста, беседник, писац и мислилац, полиглота… Одмах је почео да нас “затрпава” темама, рукописима и компетентним именима, тако да смо врло брзо “заборавили” на часопис. Сусрели смо се, заправо, са његовим двадесетогодишњим истраживачким и вуковским радом на прикупљању аутентичне историјске грађе о Србима, где год да су се нашли. У једном моменту смо имали утисак да је и он сам себе изненадио тиме шта себи носи и шта око себе има, па и није крио задовољство што му се указала прилика да то негде изручи. Да, сада већ радимо на књизи. Биће око хиљаду страна. Већ се клацкамо на страху између велике идеје и малих могућности. А брдо рукописа и даље расте…

Предраг Драгић је пратио српске сеобе и искушења у периоду од хиљаду година. Сакупљао је све, или готово све што је у последњих 150 година објављено о судбини народа чија је историја крвава и мученичка, али и светла и непозната. Истина је, НЕ ЗНАМО ДОВОЉНО О СЕБИ. Сада је ТО прави мотив који нас води ка двотомном издању. И нико не помишља да одустане, иако знамо да ни Матица ни Ибарске новости немају довољно пара за штампу. Напротив, води нас глад за још којим текстом, има ли још који неутрални или страни аутор да је писао о српским сеобама и страдању, треба нам што више таквих мишљења…    А књигу су пуниле студије Владете Јеротића о психологији Срба номада, запажања Милоша Црњанског о сличности наших и келтских назива, па низ полемичких текстова о Србији као новој култури на балканском простору…

Међу 260 аутора који су бележили српске трагове налазе се још: Јован Дучић, Владимир Дедијер, Сима Ћирковић, Добрица Ћосић, Николај Велимировић, Радивоје Пешић, Стојан Новаковић, Иларион Руварац, али и Артур Еванс, Макс Еренрајх, Анте Павелић, Роберт Лафан, Едмонд Парис… 

Полазни повод је већ давно прошао, ЗАВИЧАЈ је изашао у редовном издању и формату. Југославија се распада и мирис барута се шири авнојевским границама. Срби су поново у средишту збивања, за једне као узрок, за друге као последица… Као да не постоји бољи моменат да се на једном месту покаже ко су Срби, одакле долазе и како су пролазили кроз векове. А, опет, то исто време не дозвољава “србовање”, дизање националистичке еуфорије, јер би то покрило све поштене намере. Танка је нит раздвајања.                                            

И баук инфлације прети да поништи све вредности минулог рада. Није било обесхрабрујућих сугестија, али добронамерних питања типа “ “знате ли у шта улазите? – јесте.                                                

Кијук се, наравно, није обазирао на то, а ја сам био опседнут садржајем, јер нисам ни претпостављао ко се све и колико бавио судбином Срба. Мој проблем је био друге природе: како се појавити у Краљеву са тако грандиозном идејом (мада би исто било и у сваком другом граду у Србији, наравно и у Београду) и како обезбедити средства за штампу, да не би све пукло као мехур од сапунице. Е, ту је било две врсте препрека: они који би хтели да помогну – не могу, а они што могу – имају много “добронамерних” питања. Тад самзакључио да капитал доноси и страх и да је ту лагодан живот често само привид. Спас је донео бизнисмен Тома Илић из Сиднеја, чију дарежљивост и скромност ваља запамтити. Памтим и поштујем, наравно, и све друге мање и веће домаће донације, али, с обзиром на “задату тему” – оне су се некако и подразумевале!

Не заборављам ни страхове “у кући” (у Ибарским новостима): шта ће то нама, потопиће нас дугови, да је то нешто – штампао би Београд…

Страх долази из слабости (свеједно да ли је она материјалне или менталне природе) и није га (страх) лако игнорисати.

Али, ваљда се по томе и разликујемо. Неко увек понесе већи део терета, па и ризика. КАТЕНА МУНДИ, прво издање, изашла је у лето 1992. године, дакле, две године од договора да “појачамо” часопис. У тај временски распон стала су сва она добра и лоша питања и страхови, километри трагања и гомиле писама пријатељима и привредницима да од претеће инфлације отму и оно што ни сами не знају да ли ће сутра имати. Ни са једне стране нам околности нису ишле на руку. Осим тога, и сам обим зборника је захтевао понекад и непредвидиво време за рад. Тај обим књиге и историје је, заправо, преобиман залогај и за читаве институте, а не за једног човека или групу алтруиста. Утолико је Кијуков значај и допринос историји Срба већи. Немерљив. Он је био једна покретна библиотека и он није умро – он се потрошио у борби за истину о свом народу!

Зборник је изашао као заједничко издање Ибарских новости и Матице исељеника Србије у тиражу од три хиљаде примерака, у два тома са по хиљаду страна. Штампан је у штампарији “Слово” у Краљеву. Наслов се сам наметнуо: српска хроника на светским веригама. Тако су Латини звали Балкан, па су Вериге дошле у наслов. И још нешто: да смо овај зборник једноставно назвали ИСТОРИЈА (какви смо) – мало ко би обратио пажњу на њега. Те 1992. године КАТЕНА МУНДИ је на 37. Међународном сајму књига у Београду проглашена издавачким подухватом. Две трећине тиража је продато у претплати, а преостали део је био премален да утоли глад за различитим гледањима на српску историју, и то на једном месту. Било је идеја да се издање понови, али су се убрзо промениле околности. Често се, у међувремену, појављивало питање на сајмовима или у антикварницама: има ли где да се нађе КАТЕНА МУНДИ? Оно је, вероватно, и део мотива новом издавачу да покрене нова издања. Честитам.                                            

И било је крајње време да се неко поново осмели, макар и у много мирнијим околностима. Мада – никада није било мира кад Србин подигне главу и проговори о себи. Тако ни ја више нисам био директор Ибарских новости.“(1)

Цена је плаћена.

Књига је сметала многима, нарочито другосрбијанцима.

ШТА ЈЕ СМЕТАЛО ДРУГОСРБИЈАНЦИМА?

У књизи „У традицији национализма или стереотипи српских интелектуалаца XX века о „нама“ и „другима““ ( коју је, 2002, објавио Хелсиншки одбор за људска права у Београду ), Оливера Милосављевић се нарочито бавила двотомником Кијуковим, „Катена Мунди“. Њено мишљење је било сасвим у складу са другосрбијанским перспективама, које и данас имају своје место у нас.

О „БОСАНСКОМ ЈЕЗИКУ“

Ево шта је њој, као другосрбијанској перјаници, сметало:“И о језику у Босни и Херцеговини писало се искључиво са аспекта политичких претензија у које су онда укључиване расправе о националним “правима” и њиховом примату. И код савремених и код старих аутора највише је љутње на Аустро-Угарску која је “вештачким образовањем посебног босанског језика” тежила да онемогући распростирање револуционарног југословенског покрета (Самарџић, 1989: 214), или зато што је “истрајавала и на ‘рађању’ босанчице као аутохтоног писма, као што је форсирала квазиисторијску тезу о постојању аутохтоне тзв. Босанске државе и босанског народа” (Драгић Кијук, 1992а: 412).“(2)

Теза о измишљању бошњачке нације и бошњачког језика – анатема је за Другу Србију.

СТАРОСТ СРБА НА БАЛКАНУ

Оливери Милосављевић је сметала и свест Кијукова о праприсуству Срба на Балкану:“    Зборник „Катена мунди“ препун је сличних теза. У највећем заносу писао је Енрико Јосиф о “небеској Србији”, о “смртилиштима”, “лешиништима” и сличном, док су други писали о геноциду који почиње културним а завршава биолошким геноцидом, први је почео усвајањем Порфирогенитове политичке историје која је “једна апсурдна теза о хронологији присуства Словена на Балкану” а други, биолошки траје до данас (Драгић Кијук, 1992а: 402)./…/Нарочито зборник Катена мунди из 1992. обилује текстовима овакве садржине. Ту се одбацује Порфирогенит и тврди да је “непобитна чињеница” да је српско порекло на Балкану “далеко пре него што то бележи Порфирогенитова историја или историја антиправославне Европе” (Драгић Кијук, 1992а: 403), пише се о Србима као старом словенском народу “који је по мишљењу многих истраживача, носилац некада заједничког прасловенског имена”, наводи да се у широј јавности мало зна да су православна, католичка и исламска култура и цивилизација “настале углавном на истој, српској етничкој основи” (Ђуретић, 1992: 695).“(2)

По другосрбијанцима, Арбанаси су прабалкански живаља, а Срби, како би рекле усташе, „дотепенци“ – дођоши, туђини, варвари…Оливера Милосављевић је писала:“Проблеми “конвертитства” код Хрвата тумаче се и као замена примарне идентификације (словенство) секундарном (хрватски католицизам), уз тврдњу да “у тој националној егзегези морало је доћи до еволуције психологије конвертитства у психологију милитантног католичанства” (Драгић Кијук, 1992б: 434), или, на другом месту, да “конвертитство” Хрвата “почиње националним и верским присаједињењем Римској хришћанској империји, која успешно прво спроводи десловенизацију а затим и фалсификацију хрватске националне историје” (Драгић Кијук, 1992а: 409). Апострофирају се и католици у Херцеговини као “конвертити” који су “не тако давно били један народ – Срби” знајући чак и када су “постали конвертити”, док је Католичка црква убрзала процес раздвајања једног истог народа “српског порекла” (Бурзановић, 1996: 43), или се оптужује Југославија у којој је замрло “српско опредељење у Дубровнику”, а босански католици се “хомогенизовали као Хрвати” (Ивић, 1991: 190).“(2)

Тајна основа другосрбијанства: хрватство као србофобија.

ЈОШ О ПРАВИМ ДРУГОСРБИЈАНЦИМА, КОЈИ СУ ХРВАТИ

И још, и још:“На претпоставкама о инфериорности, мржњи и геноцидности настала је хрватска “карактерологија”. Сав конгломерат ставова о Хрватима у стереотипном маниру садржан је у амбициозном зборнику Цатена мунди из 1992. године. Тражећи узроке разликама између Хрвата и Срба у Хрватској, Предраг Драгић Кијук полази од историјских околности које су створиле “карактере” овим народима као колективитетима. Тако је на Србе деловало њихово пресељавање и ратовање па је то постао народ у осипању. “Тај мартиријски дух оставиће трага на психологији српског народа као што ће острашћени, језуитски дух оставити трага на психологији хрватског народа. У оквиру оваквих већ наследно успостављених карактерних ознака одвијаће се политичка историја ових народа до данас” (Драгић Кијук, 1992а: 408). Аутор констатује да су Хрвати настали “еволуцијом психологије конвертитства”, односно да су “процесом милитантне католизације редефинисали национални идентитет” па су “задобијали конфесионални и ксенофобични идентитет” (Драгић Кијук, 1992б: 434–441). И други аутори дефинишу извор разлика између “историјског лика Хрвата и историјског лика Срба”, а то је “народносно карактерна црта донета из прадомовине или вековима изграђивана у овдашњим различитим условима”. Тако су Хрвати “неизлечива рана у овом делу Европе”, уз упозорење “слободољубивим народима” да о томе поведу рачуна, а Србима да се осигурају од “великохрватске геноцидне помаме” и спасу Дубровник од “великохрватског асимиловања” (Митровић, 1992: 316–325). Репринтовани су и радови о “национално дволичној улози” Хрвата који су се увек “колебали” и нису могли сами да извојују слободу, нити су били икада на страни победилаца, па је њихово колебање било константно. “Срби су, међутим, томе насупрот, ишли право и непоколебљиво својим историјским путем” (Миланов, 1992: 767).“(2)

По другосрбијанцима, прави је само пут Хрвата.

ОДБРАНА АРБАНАСА

Оливера Милосављевић је устала у одбрану арбанашке аутохтоности и цивилизованости највишег типа:“Савремени аутори пишу и о албанској “историјској инфериорности” (Драгић Кијук, 1992а: 411); о “отвореном геноциду над српским народом”, за који су у XИX веку коришћене “пљачке, убиства, силовања и отмице жена које се потом преводе на ислам” (Батаковић, 1992а: 453); о етничкој и верској нетрпељивости према Србима која је била “у темељима свих арбанашких покрета” (Батаковић, 1991: 38); о “агресивном, рушилачком бесу на све што је српско”, какво је “одувек било њихово понашање, освајачко и окупаторско” (Јевтић, 1992: 542). Позивањем на вековну историју “српско-шиптарских” односа, данас се тврди и да до “дивљег агресивног усијања шиптарског национализма и сепаратизма редовно долази кад се поремети демографска равнотежа”, што је у природи “примитивне родовске организације” (Глушчевић, 1992: 620), као и да су Албанци у прогону Срба били “радикалнији и свирепији од остале ‘наше браће’: они су се послужили најбруталнијим средствима, по својој мухамеданско-турској и фашистичко-балистичкој традицији” (Ћосић, 1992а: 64).“(2)

А такве традиције, фашистичко – балистичке, другосрбијанци кажу, нису постојале.

НИЈЕ БИЛО ЗАВЕРЕ

Срби су убијали саме себе, није било никакве „завере“. Нарочито Ватикан није чинио никаква зла. Оливера Милосављевић о томе:“Данас су присутне и тезе о “коминтерновско-ватиканској завери против православног српског народа” (Суботић, 1992: 18), о католичком национализму који је “најгори српски противник у историји” (Екмечић, 1992: 23), као и о историји Срба од досељавања на Балкан која је наметнута од “папоцезаризма”, јер је Порфирогенитовом политичком историјом Србима одређено »место константног варваризма«. Католичкој цркви је “одговарала овако интерпретирана историја” која је требало да јој послужи као аргумент за манипулисање историјом српског народа, па се “бинарни, дволични дух” огледа у сваком акту Рима, а словенство и православље, “опасни за Римокатоличку цркву”, требало је да буду уклоњени и потиснути (Драгић Кијук, 1992а: 402–407). Од четири “историјска чиниоца” која су одиграла пресудну улогу у “сатанизацији српског живља у Хрватској”, којима је заједнички именитељ “дух антисрпства или дух антиправославља”, као први се истиче Католичка црква “као борбени организам” и њено “програматско ниподаштавање православне цркве” (Џаџић, 1992: 49)./…/И данас се понављају тезе да је Католичка црква убрзала процес “раздвајања једног истог народа”, да се злочини над Србима “раде по једном систему, једном плану који је давно сачињен и којим се диригује из Ватикана или Анкаре” (Бурзановић, 1996: 43, 54), да је отров који поседује католицизам оличен у “империјалистичком духу” и створен услед унутарње несигурности “која настаје кад се прекине веза са Живим Богом”. Супротстављајући православље католицизму, односно исток западу, анализира се “јуриш” на православне земље који има у основи “сазнање да се ту негдје чува некакво бесцјен благо, неко најдубље памћење” које треба збрисати, да би »људи мирно и неузнемиравано могли овдје да живе у овом трулом свијету, задојени духом некрофилије, у мртвачници земаљској«, да живе »без мириса небеског, без дубљег циља и смисла постојања« (Радовић, 1996б: 271).“(2)

Запад је, веле другосрбијанци, изнад Истока.

НЕ СМЕ СЕ ПОМИЊАТИ ЈАСЕНОВАЦ

Кијук је, у „Катени Мунди“, донео беседу Енрика Јосифа, српског Јеврејина, чувеног композитора:““Колико год да је Јасеновац страхотно, ујарено губулиште многих, а првенствено српског народа, мучилиште, смртилиште, истребивалиште, лешиниште његово, он је и највеће могућно надчовечно искупилиште српске народне душе, најтрпељивије у овом палом људском роду. […] Јасеновац нова је духовна престоница небеске Србије. Овим жртвеним искупљењем, […] српски народ је у дворанама бескрајног неба проглашен за исцелитељски народ, изабран да буде предводник уласка у Нови Јерусалим оним народима који ће бити спасени. […] Српски народ историјски је народ земаљског и небеског царства. […] Ко данас дира у Србију, после јасеновачког смртилишта, нека зна, и нека се зна, дира у зеницу ока живота Бога. Дира у зеницу ока Господњег” (Јосиф, 1992: 393).“(2)

То је за сваку осуду, сматра Оливера Милосављевић. То је – немогуће. Јасеновца беше, али мало, и нису му жртве били Срби, него некакви „антифашисти“.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА НОВУ СИНТЕЗУ

У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“ ( Нолит, Београд, 1972,170-171), Предраг Протић нас подсећа:“Вуков рат за српски језик и правопис представљао је известан језички преврат, али је он, у исто време, био и поклик за повратак аутентичном Српству, које је српска грађанска класа, по осећању националних романтичара, заборавила. Други велики реформатор, коме је Скерлић поклонио највише својих симпатија, био је у основи један конзервативац. У игри коју историја често уме да игра,   један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.

Конзервативни смо, авај. Чак и кад смо „прогресивни“.

Дошло је доба великих синтеза. Издавачка кућа „Катена Мунди“ објавила је скоро две стотине књига, међу којима и трећи и четврти том „Катене“, који су, на трагу Кијуковом, приредили други. И ове књиге су на трагу Протићеве мисли, о томе да је могућа синтеза мисли наслеђене од Светозара Марковића и слике света Лазе Лазаревића, тамо где нема левице комунистичког безбожја и деснице капиталистичког тоталитаризма, него је хришћански солидаризам основа нашег постојања. Срби више не могу бити народ деоба, него народ слоге и синтезе.

Кијук нас је упутио ка великој синтези, без које неће бити будућности српског народа: књига о њему је, сада, доступна и на Интернету, за све који су спремни да се  сећањју и путују нашим, српским путем. (3) Човек изнад свега, а Бог изнад човека, како је говорио Свети владика Николај.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ИСКРА