Мило Ломпар: Петар II Петровић Његош и косовска традиција

68
Мило Ломпар (Фото: Прес центар УНС-а)

Његош је показао да је садашњост косовске традиције садашњост националне егзистенције нашег народа

Хуманитарна организација Осмех за Космет приредила је 19. марта 2019. године на Филозофском факултету у Београду трибину посвећену односу владике Петра II Петровића Његоша према косовској традицији. На трибини су говорили професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар и песник и академик Матија Бећковић. Доносимо ауторизовано излагање професора Ломпара.

У структури косовске традиције ваља разликовати неколико елемената који су временом постали њен део. С једне стране, њено језгро или оно што јој је увек давало неку врсту динамичког састојка јесте свакако косовско или Лазарево опредељење. С друге стране, на ту, сржну идеју, су се временом таложили различити слојеви нашега укупнога знања и наших симболичких представа. Те две линије подразумевају једну врсту разрађене или изнутра осмишљене митске структуре као неке врсте закономерног чиниоца колективне представе или битног елемента колективног идентитета или битног чиниоца српског културног обрасца, како у различитим регистрима то можемо схватити.

Ту улази и оно што би била историјска традиција односно нека врста историјског знања које је кроз низ прилога критичке историографије временом постало један аспект наше представе о косовској традицији.

Дакле, када говоримо о косовској традицији треба водити рачуна да је реч о разнородном скупу елемената, да се до тих елемената долазило једном дугом, историјском, симболичком и културном обрадом и да је то нешто што чини укупни садржај наших данашњих представа.

Јер, сама прошлост није никада довршена, она представља једну врсту динамичке категорије зато што се стално, кроз различите актуелизације, појављује у садашњости. На неки начин, тај однос између прошлости и садашњости структурира нашу свест.

Сама косовска традиција је имала два своја доминантна извора. Први свакако чине српски средњовековни списи о косовском боју чији број може да се тачно и прецизно именује и који су описани у изузетној студији Ђорђа Трифуновића управо о овој теми. Та средњовековна традиција је, пак, донела високи регистар самог поимања Косовскога боја и тај високи регистар је ту историјску чињеницу претворио у једну врсту метафизичке чињенице. Метафизичка чињеница сама по себи – то делује парадоксално. Јер, метафизика у извесном смислу иде изнад онога што би било чињенично или искуствено. Но, она је нешто што је одредило потоње искуство везано за снажан исихастички доживљај и везано за историјску стварност која је наступила неких седамдесетак година после Косовске битке. Било је то време које средњовековни летописац назива „тамом турских векова“.

Ту се сада почела појављивати једна друга традиција. То је традиција народног гуслара и народне епске предаје. Имамо на делу процес традицијског стапања или историјских контаминација. Те две традиције јесу доминантне традиције нашега књижевног, па и ширег културног памћења. У ширем, културном склопу то памћење бисмо могли проширити извесним фрескама у нашим манастирима. Дакле, то је моменат који одговара сакралној димензији и који је присутан у нашим манастирима и у покосовском циклусу, па чак и касније када су ти манастири осликавани у јужној Угарској, у Славонији, Хрватској и Далмацији.

Ти елементи припадају сакралности, док је народни певач чињеницу косовске традиције провлачио кроз једно друго осећање света – то је било епско осећање света.

Епско осећање света је такође имало своје залеђе, своју метафизику, али је она била у понечему различита од овог сакралног момента коју су пренели средњовековни списи. У средњовековним списима је кључно било оно што је карактеристично за духовно искуство, а то је једна врста хришћанског идеала самопревазилажења у духовном смислу. Тако је конституисана косовска традиција. У епском свету је на делу искуство хероике, или чињеница јунаштва. То је имало опредељујућу улогу. Она је подразумевала једну врсту агоналне или самонадмашујуће компоненте унутар косовске представе.

Те две традиције – кроз однос самопревазилажења и самонадмашивања – ишле су кроз време паралелно и, у исто време, повремено су се, противно свакој паралелности, пресецале, додирујући се и на неки начин стварајући једну врсту историјске свести српског народа. Можемо чак рећи да је косовска традиција као, по мом мишљењу, други конститутивни моменат српског културног обрасца играла битну улогу у историзацији епске свести. Она је, у извесном смислу, самом предајом обезбеђивала једну врсту историјске свести: не наравно, на нивоу модерног концепта историјске свести и поготово не на нивоу критичке историографије него на нивоу једне мутне али ипак препознатљиве представе која је подразумевала историјско памћење унутар најшире, колективне димензије националне егзистенције.

Ове две линије су доживеле једну врсту сусрета у делу Петра II Петровића Његоша. Вукова редакција српске народне поезије је обележила врхунску тачку епске косовске представе, док је спиритуалност, мистичност, тајанство саме косовске традиције коју су нам подарили средњоковни списи и које је изгледало да је у извесном смислу устукнуло пред овом епском представом одједном поново оживело унутар Његошевој редакције. Утемељујућа личност укупне српске националне и културне егзистенције, унутар онога што је наше искуство и памћење обележило, свакако је Свети Сава: његова традиција се такође гранала у два правца: с једне стране религијском, с друге стране историјском, па опет у ове две предаје, народној и сакралној. Но, личност Петра II Петровића Његоша је обележила централни моменат наше националне егзистенције у новом веку. Дакле, он је својом песничком артикулацијом довео неке силе које су конституисале сам културни образац до највише тачке препознавања и, што је врло важно, дао им онај динамизам који карактерише ново време.

Његош је песник, у стилском погледу, предромантизма. То је период који се некада називао књижевност Вуковога доба, прва половина 19. века, и то је период у коме се укрштају различити стилски правци, сентиментализам, просветитељство, класицизам и романтичарски правац, али не чиста димензија романтизма. У том периоду имамо двојицу изразитих класициста, какви су [Јован] Стерија [Поповић] и [Лукијан] Мушицки и двојицу песника који користе класицистичку форму и изразе, али у исто време их допуњују, с једне стране, народном традицијом а  са друге стране једним динамизмом који уноси романтизам. То су [Сима Милутиновић] Сарајлија и Његош.

Дакле, Његош је песник тог прелаза и он се у извесном смислу конституише као класични песник српске културе управо својим дотицајем са једним од стожерних културних момената. А то је косовски моменат.

Он је тај моменат изразио у својој епохалној књизи „Горски вијенац“ која је у другој половини деветнаестога века и у првој половини двадесетог века конституисала њега као класичног песника српске културе и представљала најпотпунији корелат нарастајућем импулсу српских ослободилачких тежњи који је тријумфално окончан у Балканским ратовима. Тај моменат је на неки начин припремљен дугим зрењем једног искуства коме је Његошева песничка предаја у „Горском вијенцу“ дала канонски облик. Не у другим његовим великим делима, као што је „Луча микрокозма“ и поготово не у делу као што је „Лажни цар Шћепан Мали“, или његовим песмама, што представља целину његовог опуса, него баш у овој тачки у којој је битну чињеницу играла његова – то је сада врло битно да нагласим – реактуелизација или динамизација косовске традиције.

Петар II Петровић Његош (Извор: ppnjegos.org)

Само косовско опредељење, по мом мишљењу, има три конститутивна елемената. Први елемент јесте Лазарево опредељење и то је стожерни моменат. Дакле, онај тренутак када Лазар – то сада излажем по канонској верзији народне поезије –суочен са идејом избора каже да је земаљско за малена царство а Небеско увек и довека. Тај моменат треба разумети у његовом битно хришћанском садржају. С једне стране, Лазар је доведен пред избор: избор подразумева слободу. Нема слободе, ако нема избора. Што значи да Лазар није доведен пред неки фатализам већ он може да изабере. Изабрати значи кретати се у простору слободе, а то значи кретати се у битном садржају хришћанског искуства.

Лазар, у исто време, бира царство Небеско – како каже народна песма „земаљско је за малена царство а Небеско увек и довека“. То се често кривотвори и представља као нека врста погубног, или фаталистичког избора. Зашто, дакле, Лазар одбија земаљско царство? То је прво питање. Он га одбија – и ту сад осећамо траг или редактуру средњовековне метафизичке артикулације – зато што у земаљској победи нема небеског смисла. Није свака победа – у земаљском смислу – нешто што има свој метафизички одсјај. Тај моменат је веома битан. Тако се Лазар опредељује за оно што опредељује људску судбину у њеном укупном садржају.

Али – сада идемо на други моменат Лазаревог опредељења – он не одустаје од битке. То је кључно да се разуме. Кад би Лазар одустао од битке и рекао „земаљско је за малена царство а Небеско увек и довека“ и отишао и споразумео се са Муратом да он буде неки његов вазал и да се ту сад распростре Османска царевина са образложењем да се приклања фатализму и детерминизму онога што је задато то не би било ни хришћанско – наравно, не би било ни косовско – и не би било опредељење које је везано за смисао слободе. У суштини, Лазар се не приклања фатализму, не предаје се, јер се тако, приклањајући се фатализму и сили јачега, не може добити Небеско царство. Небеско царство се добија борбом. И он одлази у битку.

Тиме се припрема други моменат косовског опредељења, па онда и традиције, јер ће га каснија традиција усвојити, као нешто што је утемељено у историјској чињеници. То је Обилић. То је подвиг. Дакле, Лазаров улазак у битку обезбеђује подвиг који обележава Обилићев чин. Отуд косовска традиција подразумева опредељење за царство Небеско и одлазак у битку у којој је подвиг.

Трећи моменат косовске традиције, који са ова два чини неку врсту стожернога кретања, јесте издаја. Издаја је конститутивни елементи ове традиције и народни певач то непогрешиво региструје.

Оно што је овде битно, код Његоша, јесте да он премешта смисаоне нагласке. Дакле, ви на почетку „Горског вијенца“ имате сцену у којој Црногорци посматрају како неке птице, кукавице, лете. Ту се појављује једна реченица у којој један од ликова каже како не зна да ли да побије ове кукавице. Други лик му одговара „Немој […],рђа те не била/ да их побијеш/ јер су оне шћери Лазареве“. Његош отвара сцену „Горског вијенца“ управо апелујући на косовску традицију и на Лазарево опредељење. То је битно да се зна. Има појединих великих оспораватеља у данашњем времену косовске традиције који се не устручавају да кажу да се Лазар не помиње у „Горском вијенцу“, што је, просто, ноторна неистина.

Лазарево опредељење је на почетку „Горског вијенца“ – и то није случајно. На почетку „Лажног цара Шћепана Малог“ се појављују стихови „весели се праху Немањића/Немањића и Гребљановића“ – опет косовска традиција, опет на почетку, али са потпуно друкчијим смислом. У „Горском вијенцу“ она бива потврђена и динамизована, док у „Лажном цару Шћепану Малом“ она бива деструисана и пародирана.  Његош, дакле, увек прецизно организује сцену. У даљем току драмског кретања наилазимо на песму кола. Коло је у ствари колективна свест и код Његоша коло одговара драмској улози хора у античкој трагедији. Оно је глас народа и колективна свест – није било телевизије ни невладиних организација, па је то он  поставио као колективну свест.

И ту сада, одједанпут, описује се Обилићев подвиг – „сам да Милош оста на сриједи/[…]/те би Србин данас Србом био“. Његош прецизно преноси акценат на подвиг. То је, с једне стране, романтизам, то је с друге стране, ослободилачка мисао у историјском смислу која осваја колективну свест.  [Осваја] и његову. Јер, Његош је био потпуно везан за ослобођење и уједињење српског народа, то је за њега била истина која не подлеже никаквом проверавању. Осим тога, он је био човек непосреднога политичкога и државног искуства, то код њега није била фантазмагорија него реално саобраћање са чињеницама стварности; он је човек који је био два пута представљен руском цару Николају I Романову, он је човек који је кнеза Метерниха[1] упознао и разговарао са њим. То је човек који се кретао једним хоризонтом европске политике тога времена. Није баш увек био срећан због тога, јер то је време такозване Свете алијансе[2] и самим тим није могао да ту своју идеју ослободилачку преведе у политику, али ју је јако добро разумео у ономе што је битно одређује.

Дакле, он преноси акценат на динамички моменат и преноси на Обилићев подвиг. Та чињеница је веома важна јер она показује да у структури Косовског завета он распознаје као одлучујући други чинилац. Чинилац подвига.

Према томе, када се жели рећи да Срби у некој необјашњивој махнитости, којој повремено подлежу и Грци када се сећају Термопила, славе пораз, онда се директно фалсификује косовска традиција. Косовска традиција слави подвиг. Обилићев чин јесте подвиг. То је нешто што обележава херојску артикулацију, агон, самонадмашивање, и њену хришћанску димензију – то је жртвовање. Два момента – епски моменат и моменат спиритуалне средњовековне традиције – се ту сустичу.

То се често свесно кривотвори. Тако Пешчаник од 16. марта 2019. године, Милоша Обилића доводи у везу са злочином на Новом Зеланду. Ту треба указати на две ствари. Индустрија лажи, чији је микрофон Пешчаник, од читавог низа антиисламских бораца у дугој историји ратних сукоба хришћанских и муслиманских војски (Скендербег, Штаремберг, Брагадин, Потоцки), које је забележио убица са Новог Зеланда, издваја самоприпаднике српске традиције. Будући да никакво научно, евиденционо и морално оправдање не може имати такав поступак, он показује да је криминализовање српске традиције средишњи и превасходни циљ Пешчаника.   Тај поступак има још једну сврху. Он треба да оправда деценијско снабдевање медијских служби западних (америчких) моћи чињеничним и интерпретативним лажима о српској културној традицији: то је обављало секуларно свештенство на челу са Пешчаником. Сада се на медијску харангу, која је плод ових самоиспуњавајућих лажи, њихови давнашњи аутори позивају као на доказ.

Милош Обилић је учинио – у рату – један од највеличанственијих подвига и сасвим оправданих чинова: убио је врховног војсковођу непријатељске стране. То је универзалан чин, какав припада самом ратном садржају. Какве то везе има са стварношћу догађаја на Новом Зеланду? Околност да се убица позивао на имена и личности и из српске традиције показује какво је извитоперавање елементарних чињеница изведено у светској јавности. И – не мање важно – колико је било велико затајивање убилачких садржаја англосаксонске историје у јавној свести његове средине. Могло би се казати да је глобална медијска мрежа управљала са два процеса. Скривање злочиначке традиције света из ког је убица потекао било је компензовано кривотворењем српске традиције – у складу са ратним циљевима западних (америчких) моћи у времену разбијања титоистичке Југославије.

Обилића медаља, војно одликовање за јунаштво које је Његош установио Његош 1847. године (Фото: Njegos.org)

Да Обилићев чин – у својој сврховитости – није нимало застарео, показује одлука војске САД да – 18. априла 1943. године – убије главног војсковођу ратног Јапана: адмирала Јамамота. Та одлука припада ратној ситуацији и никако се не може довести у везу са истребљењем Индијанаца као суштинским делом америчке историје. Када Пешчаникизневерава овако елементарне чињенице, онда је неопходно свакодневно и програмскосупротстављање националне интелигенције његовом циљу криминализовања српске традиције.

Наравно, код Његоша, одмах иза Обилића иде представа о издаји и о Бранковићу, у којој он прати народну традицију и самим тим конституише у „Горском вијенцу“ комплетан српски културни модел везан за косовску традицију. Такође, на једном другом месту, Његош веома прецизно одређује однос ових елемената у косовској структури и каже, отприлике, душа би ми се напунила. учинило би ми се да је слетио Милош међу Србе, да ми светли круна Лазарева[3]. Ти стихови показују да Његош не раздваја питање подвига од момента опредељења. „Е слетио Милош међу Србе“ – дакле онај моменат када би се остварило ослобођење, и шта се дешава када се то деси – „да ми светли круна Лазарева“. То значи да он веома прецизно узима елементе традиције и распоређује их у складу са новим осећањем времена. Ово показује да косовска традиција није мртва ствар, да није прошлост. Његош је изузетно добро то разумео.

То показује дијалог између Хамзе капетана и Вука Мићуновића. Они су се срели и сада се препричава у говору једнога учесника како они почеше нешто око вјере поповати[4]. И сад Хамза каметан први каже: „Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе “ – прво па увреда, ово Влаше је као псовка – „боља ми је вјера него твоја/хата јашем, бритку сабљу пашем/капетан сам од царева града/у њем владам од триста годинах/ђед ми га је на сабљу добио/кад су сабље царство дјелиле“.

Триста година, каже Хамза капетан, а Истрага потурица којој је посвећен „Горски вијенац“ спада поткрај 17. века, по тој Његошевој песничкој временској структури. Рецимо да је то 1696. и када одбијете триста година ви сте у 1396. Значи Хамза капетан директно повезује косовску традицију са својим владањем. Притом, Хамза капетан даје један исказ који показује како се у том доживљају косовском спајају вечност и време – „у њем владам од триста година“. Неко би помислио да је он луд, одакле да влада триста година, не може да живи триста година. Наредни стих показује – „ђед ми га је на сабљу добио“ – да он има осећај на време, а с друге стране: ја сам тај који учествује у тој бици од пре триста година. Он спаја тај моменат времена и вечности, није суманут да не зна да не живи триста година.

На то Вук Мићуновић одговара „какво Влаше крмска потурице“ – значи, на псовку псовку, одмах, нема ту оклевања, нити се чека други стих, него први. То показује да је обрачун коначан. Следећи стих је врло прецизан –„какву сабљу кажеш и Косово“. То каже Вук Мићуновић а Хамза нигде није рекао Косово, он је рекао „у њем владам од триста година“. Он је притајено ставио као код, као шифру нешто што је Мићуновић извукао на светло. Одмах су се разумели. Није требало никако да се [објашњавају]. Што показује да у структури Хамзе капетана као потурице и у структури Вука Мићуновића постоји исти облик косовског памћења. И да је Његош то прецизно артикулисао у догађај о чијој садашњости  пева.

„Какву сабљу кажеш и Косово“ – и сада наставља Вук Мићуновић – „Да л’ на њему заједно не бјесмо/ па ја рва и тада и сада?/ Ти издао пријед и послијед/[…] заробио себе у туђина!“ Видите да и он има два односа времена – „па ја рва и тада и сада“ – значи он разликује и тада и сада, али себе види присутним у обе димензије упркос јасној свести о томе колико живи.

То показује да је Његош косовску традицију разумео у апсолутној њеној презентности. Не само у њеној историјској догађајности него у њеној презентности и да је на тај начин показао да је садашњост косовске традиције садашњост националне егзистенције нашег народа.

Транскрипт направио и напомене написао: Милош Милојевић


[1] Клеменс фон Метерних (1773–1859) био је аустријски дипломата. Имао је велику улогу у европским пословима од 1809, када је постао министар спољних послова Хабзбуршке монархије и потом, од 1821. године као канцелар све док није био принуђен на повлачење у револуционарним збивањима 1848. године.

[2] Света алијанса је савез који су оформиле Русија, Аустрија и Пруска на иницијативу руског цара. Уговор о савезништво потписан је 26. септембра 1815. године, после коначног Наполеоновог пораза. Циљ алијансе био је да одржава монархистички поредак у Европи, да сузбија револуционарне па и народноослободилачке покрете.

[3] Стихови Горског вијенца, речи владике Данила:

Тад би ми се управо чинило
да ми св’јетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе;
душа би ми тада мирна била
како мирно јутро у прољеће
кад вјетрови и мутни облаци
дријемају у морској тавници.

[4] Сцена Скупштина о Маломе Госпођину дне. Речи кнеза Јанка:

Ка из руге то би у почетку:
Вук Мандушић и Вук Мићуновић
започеше с Хамзом капетаном
око вјере нешто поповати.

 

Стање ствари