Мило Ломпар: Човек кога су звали Ветар

212

Да је име знак, nomen est omen, препознато је давно. Но, шта значи надимак који човек добија? Иако отисак његове природе, он понекад изгледа помало загонетно. Не зато што је надимак непрецизан, јер је то ретко случај, већ зато што није увек најјасније шта он означава у човеку који га носи. У карактеролошким случајевима, путања препознавања је прецизна: када неког у детињству прозову као слину или хуљу или уштву, читав потоњи живот то најчешће потврди. Такав је Дикенсов Јураја Хип. Јер, деца су обично тачна у својим предосећањима. Али, шта значи када човека зову ветар?

У први мах, то би значило да га свет сматра „за човека ̕ накриво насађеног̕ , кога лако може да изазове једна реч или опаска”. Ова површност у увиду води дубљем сазнању о човеку „који је страшан кад се заинати… кад једном каже своје не”, да се оно допуни увидом у људску природу која има „оно што зову Французи l̕ esprit d̕ opposition”.[1] У овим значењима надимка опстаје константа да је реч о нечем елементарном и стихијском у човеку, што припада нечем надличном у егзистенцији, па каткад поприма значење необичног душевног подвига.

Јер, у души пребива дах, па је у народним веровањима била у блиској вези са ветром. У њој су се кретали таласи ваздуха, као што су и друга, истанчана домишљања опстанак атома душе везивала за истрајавање дисања. Отуд „човек умире кад испусти последњи дах: управо тај дах, то ваздушасто биће, не Ништа (као што ни ветрови, његови рођаци, нису Ништа), него уобличено, мада очном виду неприступачно тело – то је психа”.[2] Човек кога су звали Ветар био је, дакле, човек посебног и надличног распона душе.

У предвечерје Другог светског рата, када су се дугачке сенке надвијале над судбином српског народа, појавила се у издању СКЗ-а, 1939. године, књига Милана Грола Из предратне Србије. Већ је њен наслов био меланхолична алузија на неко боље време: испуњено крупним фигурама из света науке, уметности и политике. Оно је било у наглашеном контрасту са нарастајућом доминацијом медиокритета у јавном простору међуратног доба. Овај контраст је посредно оцртавала књига истакнутог политичара, дугогодишњег члана најужег врха Демократске странке, давнашњег политичког колумнисте Дневног листа и управника Народног позоришта. Била је то књига „утисака и сећања о времену и људима”.

Сам поднаслов свакако је стављао нагласак на епоху, на збивања, јер је дочаравао време које је прошло. Но, он је доносио и далекосежније настојање да се опише нешто што није сводиво само на околности него припада представи о човеку, која се налази у средишту пишчеве заокупљености „људима”. Није се, дакле, променило само време као скуп чињеница које су нестале са видокруга нових поколења него се и природа човека измакла старим својствима: људи су се почели прилагођавати и, утолико, мењати наслеђена својства. Био је то процес узајамно подстичућег – и од околности и од људи – кварења нарави.

У светлости тако образованих садржаја времена појавио се сетан и прецизан поглед на доба у којем је грађанска интелигенција образовала установе предратне Србије: кроз „читав један век наше историје”. У реминисценцијама на људске судбине, какве су биле Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Ракића, Радоја Домановића, Бранислава Нушића, посебна светлост пада на портрет Љубомира Стојановића. Истакнути филолог, приређивач томова Старих српских записа и натписа, којима је дочарао тамну светлост и светли мрак средњовековног времена, писац монументалне биографије Вука Караџића, вишеструки председник владе и министар, описан је у садржајима свог политичког опредељења и свог карактера. Овај међуоднос је био неопходан да би се приказало оно што га је издвајало из политичког мутљага у који је западало културно, друштвено и политичко стање уочи Другог светског рата. Тај контраст је имао своје порекло у тежишним својствима српске културе која је – начином којим бива образована јавна свест у XIX веку код нас – створила темеље за српску политику. Јер, да би била успешна, политика мора рачунати са одзивом који добија у широким народним слојевима којима владају представе очврсле и устаљене у култури.

У свом политичком мишљењу, Љубомир Стојановић је био либерални националиста: „Ултра-слободњак био је пре свега ултра-Србин.” (108) Слободарско, као либерално, преплитало се са националним, као интегралистичким (121), у њему. Оно што је појачавало његов оштри карактер била је „његова узбуна на низину нарави која је почела освајати као зараза пред 29. мајем” (113). Нискост јавне свести имала је двоструки вид. Била је низина интелектуалног разумевања свих ствари: поједностављивање сложених садржаја стварности складно се допуњавало са малим знањима о прошлости. То је била низина знања. Пратила ју је низина моралног осећања: разградња патријархалног света – која се појачавала у првој деценији XX века – увек је праћена његовим изопачавањем. Јер, истрајавају негативне наслеђене представе: попут готово ендемске грабежљивости. Позитивни садржаји – превасходно обавезност у односу на заједницу – чиле без повратка. Томе је ишла у сусрет безобална анархичност јавне свести: лишена вредносних параметара, она је доводила до популизма најгоре врсте, који није значио само – како је давно писао Јован Ристић − „деспотизам масе” него охлократију: као менталну владавину олоша у јавности.

На страначкој седници посланичког клуба, на којој се расправљало о образовању владе чији је председник требало да буде Љубомир Стојановић, он је одбио да прими „условни мандат” који му је понудио краљ Петар I. Није то ни био – појашњава Грол – неки непрелазан услов, већ више предлог да министар војске – Степа Степановић – остане исти због континуитета војних реформи. Изразито начелан и одан идеји парламентарне демократије, крут до аскетизма, Стојановић је био против тога да странка – под тим условима – образује владу.  У таквим околностима, међутим, већина је била за то да се узме мандат: и као условни. Као препрека вољи већине појавило се одбијање шефа странке.

Устремљена на положаје, приходе, мале, ситне и крупне користи, жељна власти, нервозна пред могућношћу да јој се у последњи час ипак измакне, већина је одлучно гурала у страну начела и уверења и, нарочито, онога ко их заступа: „Алекси Ратарцу, мало загрејаном, оте се неколико непромишљених речи, не злонамерних али непромишљених: − Лако је вама Београђанима: жандарм вам салутира, а по нама доле лупа… Лако је и теби, Љубо, с великом пензијом, а овамо се гладује… Партија ти је дала.” (116) Долази до сумњичења његовог карактера упркос свим чињеницама: понавља се вечита сцена у којој неморални људи јавно сумњиче моралне, са бестидношћу коју доноси припадништво мноштву. Јер, у мноштво је дубоко усађено мишљење да ништа у политици не вреди као власт: чак и кад се не зна куда она води. И кад се зна да води у несрећу.

И тако је политичко питање поново постало – да заувек такво и остане – превасходно егзистенцијално питање. Они који говоре о гладовању најчешће су сити. Они не трпе начелност људског избора који налаже да се човек или бави политиком, као јавном ствари, као општости која обухвата надличне садржаје, или уређује сопствене животне прилике. Јер, политика је општа ствар, док су човекове прилике лична ствар. Ова разлика никад није идеално-типска, али – и у најмутнијим околностима – мора бити очувана. Уколико су нивои помешани, култура их заувек чини мутним, да се не би видело како оно што је опште постоји само зато да би постало нечије: и на највишем и на најнижем нивоу политичких одлука. И ко се нађе на путу овом поистовећивању, у култури која га је прећутно озаконила, ко год да је, шта год да је учинио, и колико год да вреди, биће одбачен.

Или ће, згађен, сам одустати: „Љуба Стојановић даје том приликом оставку на положај шефа партије, и на државну службу уопште, што ће рећи не само на положај члана Државног савета, који му је дошао политичком каријером, него и на права стечена професорском службом.” (117) Иако се чини да је вођен наумом да човек покаже како може живети без погодности које му приписују као незаслужене, премда ствари стоје супротно, овакав чин – у коме име нечег саморазарајућег − није пуки знак преке нарави. Он обележава одвајање од света као нешто неопходно. Јер, свет незаустављиво и непрекидно прља: не својом вредносном маленошћу него и нечим много темељнијим − човековим падом у време. Својом незајажљивом потребом да по сваку цену и, каткад, по голему општу несрећу дограбе и отму плен, на сваки начин, било начин звери било начин гњиде, или на цинички начин хумане наказе, људи хрле нискости која остаје недохватљива. Јер, колико год да падну, они – заједно са тупом већином која им се не противи – увек могу пасти ниже и постати прљавији. Они никад не тону. Зато што се зна шта тоне, а шта остаје да вечно плива по површини воде.

И отуд одсецање од њих мора бити потпуно: „Не само партијски пријатељи него и други, као Милован Миловановић на пример, све су покушали да Љубу Стојановића одврате од тог неразумног чина, али помоћи није било. Дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао је одједном без икаквог сталног прихода. Требало је живети од хонорара за радове у Академији и друге. И Љуба Стојановић је од њих живео.” (117) Није пресудна одлука појединачног човека: ни то колико је она налик на „идеологију једног родољубивог римског патриција” (118) нити колико се може одредити као „његов катонизам” (112). Само поређење је оправдано, јер је Катон Старији „располагао изузетним способностима и снагом карактера”: „неспорно да је имао строгу нарав и оштар језик, да му је интегритет био непоколебљив, а да му дух није био подложан апетитима него је, штавише, презирао богатство и утицај”, па је „патње и опасности подносио гвозденом чврстином тела и духа”.[3] Но, у разумевању оваквих ситуација, све то ипак није пресудно.

Пресудна је јавна неосетљивост на „морални хероизам” (172) Љубомира Стојановића: потврђен у многим приликама. Као када је – згађен Солунским процесом – у монархији огласио да је републиканац. Или када се – 1924. године – јавно успротивио онима који су оглашавали да је српска идеја – мртва.[4] Јер, оваква јавна свест, откривши неосетљивост на „морални хероизам”, као свест која се понавља у поколењима, показује да је ограничавајући моменат српске културе проистекао из потпуне спремности да се потисну значења личности у корист значења моћи.

То се показује погубним за народ чије моћи нису такве да би се могло занемарити значење личности. Остаје под сумњом да ли је тако нешто могуће и код снажнијих народа чији је положај срећнији у историји. Јер, само културе испуњене истанчанијим осећањем вредности – оним које у њих придолази из личности, а не из моћи – успевају да остваре стандардизацију свог садржаја помоћу значења, улоге, смисла и значаја својих великих људи. Као да је у српској култури тако нешто трајно онемогућено. Јер, велики људи у њој – било својим схватањима било својим делима – бивају уподобљени устаљеним мерама колективне свести. Она, наиме, у њима налази потврду својих стандарда, који су образовани сасвим далеко од таквих људи и, уопште, идеје личности.

До тог опажајног и сазнајног поремећаја долази из два различита разлога. Непогрешиво препознавши који појединци еманципују српску културу од доминантног и опонашајућег страног утицаја, страни чиниоци потхрањују њене утврђене стандарде као нешто што онемогућава успостављање новог хоризонта вредности. Отуд у јавној свести доминирају речи, а не дела: они који немају дело, никакво, ни у једној области, имају речи којима замењују било какав учинак. Тако се урушава значај саме речи: она се претвара у погано оруђе рушења личности.

Кључно је опазити да структура српске културе омогућава овакав процес. Вековна доминација усмене културе, њена сплетеност са окошталом представом о народу и његовој мудрости, која је – строго узев – и одржала сам народ, омогућивши му очување идентитета у основној форми, као да се претворила у ограничавање његовог кретања у времену. То показује нападна злоупотреба примера из традиције. Она се често одиграва у доба издаје: као што нејуначка доба подижу споменике јунацима. Она има прецизан циљ. Будући да развија сугестију како не може поновити подвиг узора, свет закључује да нема разлога да учини нешто мање. Јер, иако би га то коштало неупоредиво мање од свих којима подиже споменик од речи, ипак га кошта. Отуд пристиже закључак да је најбоље да се не учини ништа. Споменик као алиби за одсуство чина. Апологија конформизма као поруга – одобрена од система културе – неконформистичкој судбини која се слави.

Очврсла је кружна уместо линеарне представе у историјској судбини српског народа. Као што у косовској традицији доминирају три момента, избор, издаја и подвиг, тако се у националној егзистенцији понављају три доба: доба избора, доба издаје и доба подвига. У тако крупним формацијама нема изласка изван задатих образаца, па је личност осуђена на њих и утолико осакаћена: све што је у њој друкчије од њих, ма колико вредно било, временом постаје скрајнуто и завршава као невидљиво. Прешавши из вековне немоћи у модерну моћ, јавна свест је заборавила мудрост немоћи на којој је опстала: позив појединцу да суди „ни по бабу ни по стричевима”, као апсолутно несавремени морални налог, бива замењен његовим потврђивањем у рукавцима свакакве моћи.

Није ни опажено колико је то неповољно за личност, која је покретач пробијања граница јавне свести и осветљавања могућих стандарда, превасходно у облику продубљивања наслеђа, а не његовог уклањања. Но, није опажено ни колико је то ограничавајуће за саму моћ, која је увек зависна од разних привида. И тако је – у српској култури – сахрањен сваки „морални хероизам”. И прослављање народа, и порицање народа, и самопорицање у народу, негују гадљивост према „моралном хероизму”, јер негују гадљивост према личности као таквој: и у њеној религијској егзистенцији, када се она препознаје као Божија идеја у човеку; и у њеној световној димензији, када се она одређује као јединствена унутар окружења.

Није отуд чудо што су кућу Љубомира Стојановића – коју је поклонио граду − недавно срушили у Ужицу: можда су оставили плочу да је ту некад била. Постоји један мурал са његовим ликом на паркингу који носи име тако прикладно за све око нас: „код срушене поште”. На улазу у Филолошки факултет, из Кнез Михаилове улице, човек може уочити изврсни барељеф са његовим ликом: рад Небојше Митрића. Све су то чинови у име народа. Непотребни народу, будући да крију заборав окамењене личности, они су свакако непотребни личности. Јер, као што је одбијао да га часте вином које сам није могао платити (117), Љубомир Стојановић је одбио да се грчевито држи за претрајавање у животу: „Тешко оболео, Љуба Стојановић у мају 1930 одлази у Париз. Лекари га враћају с утехом: ̕ Идите кући и одмарајте се̕ . Али како Александар Белић каже у краткој биографији Стојановићевој, ̕ он није хтео лагано да умире. Живот или смрт, само не животарење̕ .” (111) Ово је одлука некога ко није официр, владика или хајдук, нити трговац или индустријалац, него – интелектуалац. Њему припада ова основна и свесна, ниодакле условљена, егзистенцијална храброст. Сме ли се то нагласити у ова антиинтелектуална времена? „Одлази у Праг, у коме га покушај с радиумом довршује брзо. Ту умире 14. јуна 1930 и сахрањује се, према његовој последњој жељи: да се сахрани где умре, без говора и цвећа.” (114) Одсуство поверења у посмртне говоре и почасти заслужује пажњу: оно делује као одсуство поверења у свет. У таквим околностима – као човеков нехотични повратак елементима – остаје само ветар који струји над хумком.

Занимљиво је како Милан Грол, у симпатијама прожетом приповедању, не одступа од колективистичке представе о вредности, јер самог Стојановића ситуира у поколење патријархалних нарави, па закључује како је „с овим и другим покојницима, нестало много од оног чиме је ова земља вредела себи и у свету” (122). Као да се политичар у њему, следујући неписаном, али делотворном закону српске културе, и када изриче највећа признања, нехотично противи издвајању личности. Тако се личност уклапа у културни систем уместо да одслика његову трајну недовољност и оскудност.

У жељи да се сахрани ван отаџбине, могло би се потражити још једно античко одређење, поред катонизма, код овог заклетог српског интегралисте: „Ingrata patria, ne ossa quidem habebis”. Ако се у томе види његово противљење монархији и „невероватна једноставност тог несрећног човека”,[5] онда се, инверзно-негативним путем, личност изнова уклапа у културни систем. Отуд треба кренути неутрвеним путем. Да би била очувана ентелехија личности, можда је најбоље помислити: личност се разликује од мноштва у којем одјекују писани и неписани закони културе и по томе што зна када и како треба да оде.

Мило Ломпар

Текст није дозвољено преносити без дозволе аутора.

[1] Милан Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима, Матица српска, Нови Сад, 1998, 84−85.

[2] Ervin Rode, Psyche – kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, prevele Drinka Gojković i Olga Kostrešević, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1991, 38.

[3] Коста Чавошки, Genius Romanus, Catena mundi, Београд, 2023, 107−108.

[4] Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, Београд, 2023, 499−521,

[5] Милан Јовановић Стоимировић, Портрети према живим моделима, 86.