Никола Н. Живковић: О неким Јеврејима и њиховом погледу на страдање Срба (и Руса)

124
Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Понедељак, 2. август 1993.

Најзад сам око поноћи нашао времена да прегледам штампу. Међу ретким немачким важнијим новинама, где може да се нађе покушај објективног извештавања о грађанском рату у Југославији, налази се „Франкфуртер рундшау”. У чланку од 31. јула 1993. стоји изјава Марека Еделмана: „Од Аушвица ка Сарајеву или: О кукавичлуку Запада… Чињеница јесте да је реч о бившим комунистима који спроводе ове методе у име Велике Србије, а то само по себи значи, да не постоји разлика између комунистичког и нацистичког режима.” (Marek Edelmann: „Von Auschwitz nach Sarajevooder: Über die Feigheit des Westens…Die Tatsache, daß es ehemalige Kommunisten sind, die diese Methoden im Namen eines Groß-Serbien anwenden, bedeutet allein, daß es keine Differenz zwischen dem kommunistischen und dem Naziregime gibt.)

После овог цитата следи кратак коментар репортера „Франкфуртер рундшау”: „Он, на основу своје биографије, представља морални ауторитет: Он је вођа устанка у Варшавском гету. Но, са његовом паушалном осудом свих Срба… ” („Er ist auf Grund seiner Biographie eine moralische Autorität: Dem überlebenden Anführer im Warschauer Ghetto. Mit seiner pauschalen Verurteilung aller Serben…”, 31. 7 1993, „Frankfurter Rundschau).

Победа Црвене армије, нарочито после Стаљинграда, охрабрила је Јевреје из Варшаве и они су решили да средином априла 1943. подигну устанак. После огорченог јеврејског отпора, Немци су средином маја 1943. устанак угушили. Марека Еделмана представљају као једног од ретких преживелих јеврејских хероја тог устанка. Ја, као Србин, могу да их одлично разумем. Та, ово сасвим одговара и српском менталитету: од Косова 1389. године, Банатског устанка из године 1594, устанка патријарха Чарнојевића из 1689, Кочиног из 1788, па до Карађорђевог устанка из 1804. године, одбијања ултиматума Беча 1914, Топличког устанка фебруара 1917, устанка Срба у лето 1941. године против хрватских злочина, и тако редом.

Марек Еделман (1921–2009), један од петорице вођа устанка Јевреја у Варшавском гету од 19. априла до 16. маја 1943, касније познати кардиолог (Фото: Википедија)

Овде могу да изразим своје поштовање према тим Јеврејима, који су устали против стоструко војно надмоћнијег непријатеља. Марека Еделмана уважавам као учесника тог устанка. Но, нимало га не ценим због ове изјаве о Србима. Зашто? Зато што он најодвратнију пропаганду против мог народа жели да представи као доказану истину. И овај пример показује како један те исти човек може, у различитим историјским и временским околностима, бити истински херој и бедна кукавица. Остаје за мене загонетка – зашто Еделман тако говори? Који су му мотиви? Да ли је необавештен? Наиван? Да ли је злонамеран? У сваком случају у мојим очима он је свој морални ауторитет, који је имао као један од учесника јеврејског устанка у Варшави, сасвим прокоцкао. Од хероја постао је кукавица, јер пљује по народу који нападају војно најмоћније силе света, Сједињене Државе са својим НАТО-савезницима.

Једино моје објашњење за мотив Еделмана јесте ово: он то не ради из племенитих намера (а његово презиме када се преведе на српски значи „племенити човек”), што га, рецимо, много брине судбина босанских муслимана, већ из крајње себичних. Ево шта тиме желим да кажем: Срби се убрајају у народе који су последњих неколико векова много страдали. Он, као Јеврејин, изгледа жели да његов народ и овде заузима истакнуто, прво место. Овај грађански рат у Југославији таквим Јеврејима добро је дошао да се реше Срба као „озбиљне конкуренције” у вези са историјом страдања. Упадљиво је да не само Еделман већ и много Јевреја учествују у данашњој сатанизацији Срба.

Никола Н. Живковић: Берлински записи, I-VI

Сличну појаву пратим и код највећег словенског народа. Преко двадесет милиона Руса страдало је у Другом светском рату. Па ипак, многи Јевреји и данас, примећујем, учествују у демонизацији Руса. При томе заборављају да кажу следеће: да није било Руса, њихових милионских жртава, да је, дакле, победио Хитлер, вероватно би били убијени и сви руски Јевреји.

Срби, који су највише страдали због Немаца у Првом у Другом светском рату, сада се изједначавају са „нацистичким режимом”. Овако подло извртање историјских чињеница изазива код мене осећај мучнине и одвратности. Понашање Еделмана и његових сународника, по мени, највише штети управо самим Јеврејима. Оваквим и сличним понашањем највећи пропагандисти антисемитизма управо су такви Јевреји као Еделман. Пошто ја знам да сви Јевреји, разуме се, нису такви, мене неће увући у ту игру „паушалних осуда”, како одлично примећује новинар овог немачког листа. Познајем из историје, а и из личних контаката, Јевреје који, за разлику од Еделмана, не говоре прљаве лажи на рачун мог народа. Њихов глас се, на жалост, не чује тако често и тако гласно. Да ли зато што су малобројни? Или нису тако моћни? Или су и они уплашени?

Никола Н. Живковић: Берлински записи. Књига шеста, 1993. Задужбина „Милош Црњански“, Београд, 2018, стр. 277–281.

Наслов и опрема: Стање ствари