Милорад Екмечић
Оснивањем Хрватске бановине земља је била дестабилизована. На њеним подручјима, са мешаним српским и хрватским становништвом, почели су сукоби који су били увод у грађански рат
УСПОСТАВЉАЊЕ Хрватске аутономне бановине није решило унутрашњу кризу у југословенском друштву. Политичке странке су ојачавале своје партијске војске. Насупрот хрватској Сељачкој стражи, Срби су у Лици створили своју Српску стражу, са шајкачом као обележјем. “Чиста католичка акција” под вођством надбискупа Степинца водила је коло у хрватском народу, а не више Хрватска сељачка странка. Споразумом о бановини 1939. она је престала да постоји као водећа политичка снага у хрватском друштву.
У српској историјској науци, добрим делом и осталој, постоји убеђење да је вођа те странке, и она сама, био прелазни фактор ка стварању независне државе, после окупације Југославије у априлу 1941. Њени функционери су се ипак, од 1936, жалили да губе подршку у народу и да је масу почела да преузима тајна усташка организација. Можда би ближе истини била оцена да је Хрватска сељачка странка, споразумом о аутономној бановини, престала да делује на сепаратистичком програму и претворила се у парламентарну странку, какве су странке хришћанске демократије у западноевропским земљама. Та странка је у хрватској историји споразумом 1939. доживела свој историјски пораз.
ЦЕЛА Југославија је тиме била дестабилизована. На подручјима Далмације, Херцеговине, Хрватске и Славоније, са мешаним српским и хрватским становништвом почели су сукоби који су очевицима изгледали као увод у грађански рат. Хрватску страну је водио усташки покрет. Пред сам рат 1941. дошло је до оружаног сукоба у селима код Невесиња и Имотског. Усташки повратник Миле Будак је у Загребу покренуо усташки лист “Хрватски народ”, по наслову, идеологији и опреми идентичан Мусолинијевом листу у Риму. Све културне установе су, на првом месту Матицу хрватску, преузели усташки кандидати.
Једна од жртава споразума Цветковић-Мачек био је и муслимански покрет Мехмеда Спахе. То је било први, али и једини пут да је муслиманска интелигенција покушала да сама изграђује свој етнички идентитет у оквиру народа у коме је та верска заједница настала. У њој је водећу улогу тек преузимала нова интелигенција, стасала у југословенским школским и културним установама.
ЊЕН цвет је прошао кроз муслимански студентски дом “Гајрет ” у Београду. Ти младићи су још у универзитетским предаваоницама оставили леп траг о свом постојању. Била је то прва велика генерација босанских муслимана васпитана у стандардима европске културе. Кад се касније уоквири та група, у њој је Меша Селимовић носио барјак, браћа Хумо, песници, Хасан Бркић, правник, Нијаз Диздаревић, Недим Филиповић, касније признати научници, у оријенталним студијама и југословенској дипломатији представљали су генерацију која је босанске муслимане укључивала у југословенску и европску заједницу.
Било је прерано да се та смена генерација обави. У то исто време, њихов главни непријатељ је група у организацији “Ел Хидаје” и листа “Свој своме”.
ВОДЕ их теолози образовани у средишту исламских теолошких студија у главној мошеји Каира. Било је то језгро изразито антисемитски и пронацистички настројено. Из њега ће се, пред сам рат 1941, родити покрет Млади муслимани, који ће се већим успехом од својих југословенски оријентисаних партнера покушавати да ствара темеље босанске муслиманске посебности, изван југословенске традиције.
Некада велика партија Мехмеда Спахе, југословенска муслиманска организација, после смрти свог вође, под управом Џафера Куленовића окренула је муслимански брод у хрватске сепаратистичке воде, одатле у фашистичку државу, па даље у ружно компромитовање и заборав. Већина муслиманског становништва се, као свака незаштићена верска мањина, окретала према победнику, али и због веома танке свести у обичном народу о словенском идентитету.
КАО одговор на слом покрета и партија које су након 1918. покушавале да створе југословенско јединство без унутрашњих верских подела, српски интелектуалци су се окупили око најистакнутијег – Слободана Јовановића. Тада најгласније српско перо, он је покушао да заустави српско пропадање на једној реалној црти. Јасно је видео и писао да је југословенска унитарна држава пропала због тога што је Србија у ратовима до 1918. изгубила своју снагу, на првом месту изгубила највиталнију генерацију у својој историји.
“Бројно упропашћена, натприродним напорима исцрпљена, Србија је морала да предахне. И, све зло послератно није од њена присуства, а камоли од неке тобожње хегемоније, него баш отуда што у нашем послератном јавном животу Србије није било. Без њене мудрости и широкогрудости, њене слободе и далековидости, тешко се могло замислити да ће бити друкчије.”
КЊИЖЕВНИКУ Јовановићу Стоимировићу Слободан Јовановић вели у фебруару 1939: “Ми треба да умањимо своју српску зону па да је утврдимо, тј. да поступимо као кнез Милош кад је вратио сву српску акцију у границе Београдског пашалука. Иначе ћемо се истрошити у борби са Хрватима и доћи у тежак положај. Ја, на пример, сматрам да је Македонија већ изгубљена.” Видео је да иза југословенских католика “стоји један лабораториј идеја, који се зове Ватикан”.
Кад се формирао Српски културни клуб 1937, његов основни задатак је био да формулише неки национални програм за будућност. Он је имао гласило “Српски глас”, али је најзначајнија активност обављана у предавањима истакнутих интелектуалаца са трибине клуба. Погрешно је оцењивати, на начин како је то урадила послератна политика, која је у том језгру видела средиште великосрпске завере.
НЕКА предавања јесу била великосрпска, али је сам Слободан Јовановић држао предавање и у њему изразио уверење да Хрвати неће срушити југословенску државу, јер имају одвећ дугу обалу, коју ће им велике силе отети. Да су се Хрвати понашали по некој логици, а не по верском фанатизму који јој је супротан, вероватно би све тако било.
Коначни пројекат за решење српског националног питања је почео око расправа о “Српским земљама” 24. новембра 1939. Био је припремљен и један нацрт уредбе о “Српским земљама” 1940. Престоница је предвиђана у Скопљу, у састав те аутономне државе у југословенским оквирима би улазило све изван границе Бановине Хрватске. Та би аутономна држава имала краља и Сабор, као законодавна тела. Бивше бановине би се претвориле у области, са посебним скупштинама и “великим жупанима”. Све је остало на нацрту и папирима, а званична политика свих влада од тога времена до 1992. сматрала је да је тај клуб учинио више штете југословенском јединству него хрватски сепаратизам.
