Дуго најављивана оптужница против некадашњег вође ОВК, Хашима Тачија, коначно је подигнута. Заједно са њим пред Специјалним судом у Хагу су оптужени Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими, по шест тачака за злочине против човечности и по четири тачке за ратне злочине.
Оптужницом је обухваћен период ескалације оружане побуне ОВК, од марта 1998. до септембра 1999. године. Тужилаштво тврди да су оптужени спроводили „широке, систематске нападе на цивилно становништво“, током „удруженог злочиначког подухвата“, спроведеног са циљем да „успоставе и врше контролу над целим Косовом, што је укључивало застрашивање, малтретирање, насиље и уклањање оних који су сматрани за противнике“.
Подизање оптужница, суђење и пресуде ће имати далекосежне последице по развој косовског питања. Прва, директна последица је била оставка председника Косова, Хашима Тачија, чиме су, по свој прилици, најављени нови избори на Косову и улазак у период дубоке нестабилности. Тачијева оставка и добровољан одлазак у Хаг од многих су (не само у Приштини и на Западу, већ и у Београду) дочекани са гласним похвалама као „моралан“, „демократски“ и „државнички“ потез, у чему је немало лицемерја, будући да су Тачи и остали оптужени на све начине годинама саботирали рад Специјалног суда и покушавали да га укину.
Поред политичких последица, које ће се тек осетити у наредним месецима, подизање оптужнице и будуће пресуде имаће још једну, изузетно важну, дугорочну последицу. Током претходне две деценије Албанци су од рата 1998-1999. године начинили утемељујући мит државности Косова. Борба ОВК се сматра за „чисту без иједне мрље“. Пали борци се славе као „мученици“, док су ветерани важан друштвени и политички фактор. Свака критика борбе ОВК и помињање почињених злочина доживљавају се као напад на догму, на вредности које су за Албанце свете.
У априлу месецу Шкељзен Гаши, саветник тадашњег премијера Косова, Аљбина Куртија, отпуштен је јер је у једној телевизијској емисији рекао да су појединци из редова ОВК извршили појединачне злочине. Тврдња је изазвала жестоке нападе на Гашија, упућиване су му и претње смрћу, па је Курти био принуђен да га отпусти са места саветника иако су приватно добри пријатељи. Епизода речито говори о начину на који се борба ОВК третира међу Албанцима на Косову данас.
Подизање оптужнице против четворице вођа ОВК неизбежно ће покренути дискусију о карактеру њене борбе и довести у питање многе „истине“ из наратива који већ две деценије доминира међу Албанцима и у међународној јавности.
Хашим Тачи (Фото: Факти)
Одмах након вести да су оптужнице потврђене и оптужени ухапшени дошло је до низа изјава албанских политичара у којима је најављен однос према суду, оптужницама и преиспитивању исправности борбе ОВК. Лидер покрета Самоопредељење, Аљбин Курти, у саопштењу је рекао да подизање оптужница представља „наставак специјалне неправде“, која радује једино „некадашње Милошевићеве сараднике“ у Београду. Истакао је да ће „суд судити сада“, али да ће „историја судити суду“, и нагласио да је борба ОВК темељ „државе Косово“ и „слободе и благостања њених грађана“.
Енвер Хоџај, бивши министар иностраних послова Косова, написао је да суђење није процес против Хашима Тачија, већ против „слободе, независности и рата за ослобођење Косова“. Вљора Читаку, доскорашња амбасадорка Косова у САД и особа која се помиње као могућа нова председница Косова, борбу ОВК је упоредила са борбом француског покрета отпора против нациста у Другом светском рату, а Тачија са Шарлом Де Голом. Петрит Селими, још један бивши министар иностраних послова Косова, у низу на Твитеру је написао да је суд неправедан и антиалбански, и да је „Република Косово“ директан резултат борбе ОВК и њених вођа, које је назвао херојима. У Селимијевом низу се може уочити један занимљив детаљ. Истакао је да се оптужницом четворица вођа ОВК стављају у контекст „криминалних активности“ од како су се, као „млади идеалисти“, окупили крајем 1993. године.
Заиста, у уводном делу оптужнице, у неколико тачака је скициран оквир у коме је дошло до догађаја због којих је подигнута оптужница. Као почетна међа наведено је „укидање аутономије“ Косова 1989. године, услед чега је дошло до масовног незадовољства Албанаца. Даље се наводи да је доминанта политичка снага међу Албанцима у првој половини 90-их био „Демократски савез Косова“ (алб. Лидхја Демократике е Косовëс схкурт – ЛДК), чији је лидер био Ибрахим Ругова. Ова странка и њен лидер су заговарали ненасилну борбу за независност. Истовремено, на Косову и међу Албанцима у емиграцији је деловала и „националистичка организација“, како у оптужници стоји, „Народни покрет Косова“ (алб. Лëвизја Популлоре е Косовëс – ЛПК), која се залагала за оружану борбу са циљем да „ослободи Косово од Србије“.
Крајем 1993. у оквиру „Народног покрета Косова“ формиран је специјални сектор са задатком да координише оружаним јединицама на Косову. Наредне године усвојено је име „Ослободилачка војска Косова“ – ОВК (алб. Усхтриа Çлиримтаре е Косовëс – УÇК), под којим је започело уједињавање разних наоружаних група. Основан је „Генералштаб“ у који су ушли Азем Суља, Џавит Халити, Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Сељими, Лахи Брахимај и Сокољ Башота. Током 1997. придружио им се и Јакуп Краснићи. Задатак „Генералштаба“ је био организовање масовне побуне, у чему су коначно успели у пролеће 1998. године.
У уводу оптужнице сумирани су добро познати подаци. Данас доминантни наратив међу Албанцима са Косова и у већем делу међународне јавности говори да је ОВК никла као одговор на репресију државних органа Србије („геноцид“ како Албанци тврде) и неуспех пацифистичких метода Ибрахима Ругове и његових следбеника. У низу на Твитеру Петрит Селими тврди да „независног Косова“ и „слободе његових грађана“ не би било да се будуће вође ОВК нису скупили 1993. године и повели борбу „Давида против Голијата“.
У читавој тој конструкцији, која се данас узима за неупитну истину, постоје бројне шупљине. Ако оставимо по страни аргументе о стању на Косову током 90-их и његовим узроцима, неспорна остаје чињеница да су корени ОВК много дубљи од 90-их и времена српске доминације. У ствари, корени албанске оружане побуне су постављени у раним 70-им, у време када је тадашња Социјалистичка Аутономна Покрајина (САП) Косово била „република по свему осим по имену“, како се у литератури по правилу наводи. Тада постављени темељи нису били само идеолошки. Бројне вође ОВК ступили су у илегални сепаратистички покрет, орјентисан на оружану борбу, још у време комунистичке Југославије, у годинама када су на практично самосталном Косовом у потпуности политички доминирали Албанци.
Фото: Танјуг/Flickr
Након уставних промена 1967-1971. САП Косово је било федерална јединица, формално покрајина у саставу републике Србије, али је у пракси била потпуно самостална. Косово је имало свог представника у Председништву СФРЈ, док је Савез комуниста Косова има своје представнике у Председништву ЦК СКЈ. Најутицајнији албански политичар, Фадиљ Хоџа, 1977/1978. је био потпредседник Председништва СФРЈ, други човек Југославије, иза Тита, док је Синан Хасани 1986/1987. био Председник Председништва СФРЈ.
Покрајина је, као и републике, имала свој Устав, Владу (Извршно веће), Скупштину која је доносила законе, јавну и тајну полицију, Врховни суд и јавног тужиоца изнад којих нису стајали судство и тужилаштво Србије. О степену самосталности Косова сведочи чињеница да републички органи у Београду нису имали контролу над делом границе покрајине према другим државама (Албанији), нити су обавештавани о међународним активностима покрајина, посетама и пријемима које су организовали, већ су те информације добијали преко савезних органа. Устав САП Косова је 1974. усвојен на седници којој није присуствовао, чак ни формално, ниједан представник републике Србије.
Везаност покрајине за Србију је била формална, и била је дефинисана са два члана републичког устава, у коме су побројане области чија је „основна начела“ требало законима јединствено регулисати за територију читаве републике. Међутим, „основна начела“ нису јасно дефинисан, правни термин, па је став устава било могуће различито тумачити. Из покрајина су га тумачили најуже могуће. Као резултат, од усвајања Устава 1974. па до пролећа 1977. године Скупштина Србије је усвојила само 13 закона који су важили и на територији покрајина. Два закона су важила у целини, а у осталих 11 је важило само неколико општих, уводних чланова (у једном закону само један члан).
Током 70-их Косово је добило универзитет који је до краја деценије постао други највећи у држави, потом академију наука, огромна средства су уложена у развој преко Савезног фонда за развој неразвијених… Поред политичке, омогућена је и пуна национална еманципација Албанаца, додатно подстакнута дозволом са савезног нивоа да институције из покрајине несметано сарађују са институцијама из Албаније, иако је Енвер Хоџина Албанија одбијала да на нивоу држава склопи уговор о културној сарадњи са Југославијом, већ је сарадњу ограничавала искључиво на области у којима су живели Албанци и често је злоупотребљавала.
У читавом овом периоду, који је потрајао до 1989. године и уставних промена, на Косову је трајала политичка доминација Албанаца, која се осећала у свим сферама живота. О карактеру те доминације довољно сведочи чињеница да се током те две деценије из покрајине иселило око 40% Срба.
Па ипак, управо у овом периоду пуне националне и политичке еманципације Албанаца у Југославији дошло је до постављања темеља сепаратистичког покрета из кога је током 90-их изникао ОВК. Један од четворице оптужених пред Специјалним судом, Јакуп Краснићи, током првог појављивања пред судијама је себе описао као интелектуалца који је био „принуђен да се бори за слободу Косова“. Краснићи (1951) се политички активирао почетком 70-их, када је постао члан „Револуционарне групе Косова“. Ова илегална организација је основана 1971. године, након неуспеха демонстрација Албанаца на Косову и у западној Македонији на којима је захтевано проглашење републике. „Револуционарна група Косова“ је утемељена на идеологији такозваног „марксизма-лењинизма“, својеврсне национал-стаљинистичке верзије комунизма, коју је проповедао албански диктатор Енвер Хоџа. У програмским документима су наводили да је „револуционарна група претходница будуће партије“, и да им је циљ повезивање и заједнички рад са другим партијама „али само под условом да оне као компас у свом раду имају марксистичко-лењинистичку теорију и учење Партије рада Албаније“. Залагали су се за три велика циља: национално ослобођење, социјално ослобођење и национално уједињење са Албанијом. До ових циљева је требало доћи штрајковима, демонстрацијама и оружаном борбом.
Насловна страна “Гласа Косова”, илегалног листа који је штампала “Револуционарна група Косова”. Јасно је уочљива класична комунистичка иконографија. (Фото: Изгубљени рај)
„Револуционарна група Косова“ је откривена и разбијена од стране полиције Косова током 1974. и 1975. године. Пред суд на Косову је изведено укупно 39 лица. Осуђени су на вишегодишње казне затвора због сепаратизма и позива на рушење државног поретка. Поред Јакупа Краснићија, чланови „Револуционарне групе Косова“ су били многи који се данас међу Албанцима на Косову славе као хероји националне борбе: Мехмет Хајризи, дугогодишњи организатор сепаратистичког покрета, уредник илегалних листова, током 90-их једно време члан Руговине ДСК, члан албанске делегације у Рамбујеу и потпредседник прелазне владе Косова након рата 1999. године; Хидајет Хисени, потпредседник странке Ибрахима Ругове, лидер милитантног „робијашког крила“ у странци (које су чинили припадници илегалног покрета осуђивани на казне затвора током 70-их и 80-их), члан албанске делегације у Рамбујеу и члан политичке управе ОВК; Скендер Кастрати, још један од вођа „робијашког крила“ у странци Ибрахима Ругове и организатор ОВК; Хилми Рамадани, такође један од организатора ОВК; Кадри Османи Мани, организатор илегалних група и уредник листа „Етничка (Велика) Албанија“; Џафер Шатри, министар информисања у самопроглашеној влади Косова током 90-их и близак сарадник Ибрахима Ругове; потом Бинак Уљај, Селатин Новосела, Фатмир Салиху, Гани Суљај… Члан групе је био и Реџеп Маљај, данас слављен као „мученик“, након што је извршио самоубиство током оружаног окршаја са полицијом у Приштини 1984. године.
Чланови „Револуционарне групе Косова“ који су избегли хапшење у другој половини 70-их су основали две нове илегалне сепаратистичке организације, на истим идеолошким основама на којима је почивала група. О идеолошкој обојености сведоче имена група: „Организација марксиста-лењиниста Косова“, чији је члан био и данас оптужени Јакуп Краснићи, и „Покрет за национално ослобођење Косова и других Албанских области“. Обе организације су заговарале екстремно левичарске идеје Хоџиног марксизма-лењинизма и као циљ своје борбе прокламовале уједињење делова Југославије насељених Албанцима са Албанијом, до чега је требало доћи ширењем пропаганде међу Албанцима и припремом за оружани устанак. Све време организације су одржавале везу са тајном полицијом Албаније, Сигуримијем. У њих су крајем 70-их ступили многи од данас слављених „хероја“ и „мученика“, попут браће Грвала, Кадрија Зеке…
Ове организације су директни претходник ОВК. Наиме, након што су у Немачкој у фебруару 1982. године убијени утицајни чланови сепаратистичког покрета, Јусуф и Бардош Грвала и Кадри Зека (претпоставља се од стране југословенске СДБ), дошло је до уједињења ових група и најснажније албанске емигрантске организације „Црвени народни фронт“. Само име говори да је била у питању још једна екстремно левичарска организација, подржавана од стране Сигуримија, чији су чланови у периоду 1981-1982. у Белгији извели 13 терористичких напада на југословенске службенике, грађане и имовину, током којих су убили једног човека а ранили три.
Уједињење организација је извршено под патронатом Енвер Хоџине Албаније, преко амбасадора Албаније у Турској, Бујара Хоџе. Нова организација је названа „Покрет за албанску социјалистичку републику у Југославији – ПАСРЈ“ (Лëвизјен пëр Републикëн Социалисте Схqиптаре нë Југосллави – ЛРССХЈ). Покрет је такође идеолошки почивао на идејама Партије рада Албаније. Заговарали су потпуну колективизацију пољопривредног земљишта и изградњу привреде независне и самодовољне у односу на светску привреду. Незапосленост и недостатак станова на Косову су желели да реше потпуним укидањем приватне својине. Тражили су да максималне разлике у платама буду 1 напрема 3. Заговарали су забрану религије, као што је то било учињено у Албанији.
Покрет је у Југославији деловао илегално. Руководство организације се налазило у иностранству. На терену су организовани окружни комитети, састављени од неколицине проверених чланова који су потом оснивале мање ћелије. Идеја је била да ниједан члан не зна све друге чланове комитета, чиме је смањивана могућност за провале тајне полиције. Од чланова и симпатизера покрета се очекивало да извршавају задатке када се то од њих затражи, да даље шире организацију и да буду спремни за веће акције, попут демонстрација и подизања устанка, када стигне таква наредба.
Промотивни постер „Народног покрета Косова“, са јасно означеним циљем – границама Велике Албаније (Фото: Изгубљени рај)
До краја 80-их покрет је неколико пута мењао име. Током 1985. године преименован је у „Народни покрет за Републику Косово“ (алб. Lëvizja Popullore për Republikën e Kosovës – LPRK), а потом крајем деценије у „Народни покрет Косова“ (алб. Lëvizja Popullore e Kosovës – LPK). ОВК је 1993. године формирана као оружано крило овог покрета.
Кључни лидери ОВК су сепаратистичком покрету приступили крајем 70-их, када је Косово уживало широку самосталност у оквиру Југославије и када република Србија није имала практично никаквог утицаја на односе у покрајини. Јашар Салиху се покрету придружио 1979. Током избијања албанске оружане побуне 1998. био је на челу фонда „Домовина зове“, који је прикупљао средства за борбу ОВК. Крајем 70-их у покрет је ступио и Рам Буја, још један од лидера милитантне „робијашке струје“ у Руговином ДСК, а за време рата 1998-1999. члан Политичког директората ОВК. Бардуљ Махмути, портпарол ОВК током 1998. године, у покрет је ступио 1983. Гани Геци, директни извршитељ напада на полицију и Албанце лојалне Србији још од 1993. године, такође се током 80-их придружио покрету. За покушај убиства му је суђено 1986. године. У истом периоду покрету се придружио и Адем Јашари, данас најпознатији вођа ОВК и култна личност албанског националног покрета.
Спомен плоча у Кичеву, Македонија, постављена на месту где је одржан састанак руководства „Народног покрета Косова“, 24. априла 1993. године. На овом састанку је покрет преименован у „Народни покрет за Републику Косово“ и одлучено да се за њу мора борити свим методама, укључујући оружје. У тој борби је требало сарађивати са свима, али не и са колебљивцима, што је била јасна алузија на Руговин ДСК. У закључцима са састанка је наведено да се рука мора пружити и Албанцима из Црне Горе и Македоније, који су неправедно отргнути од матице, и пате под „Србо-Црногорско-Македонским окупаторима“. На састанку су учествовали Хашим Тачи, Азем Суља и друге касније вође ОВК. (Фото: Изгубљени рај)
Крајем осамдесетих чланови покрета су постали Кадри Весељи и Хашим Тачи. Такође, у покрет је тада ступио још један од чланова првобитног „Генералштаба“ из 1994. године, Џавит Хаљити, за кога се претпоставља да ће врло брзо такође бити оптужен пред Специјалним судом, као и Азем Суља, један од организатора албанских демонстрација 1982. и учесник у терористичком нападу на полицију 1993. године, када су убијена два полицајца. Такође, током 80-их део сепаратистичког покрета је постао и Али Ахмети, вођа албанске побуне током рата у Македонији 2001. године, кога су недавно испитивали тужиоци Специјалног суда у Хагу.
Део одговора на жалбу Ганија Краснићија, Хиснија Тачија и Јакупа Краснићија, на пресуду донесену пред судом у Приштини 1981. године, којом су осуђени на вишегодишње казне затвора. (Фото: Изгубљени рај)
Поред главних организатора оружаног устанка ОВК 1998. године, сепаратистичком покрету су током 70-их и 80-их приступили и многи од каснијих локалних вођа ОВК, и потом локалних политичких функционера након рата. Ганију Краснићију, организатору ОВК у Малишеву и околини, и градоначелнику Малишева након рата, суђено је 1981. заједно са Јакупом Краснићијем. У оптужници стоји да је Гани одржавао везе са Сигуримијем и примао инструкције за свој илегални рад из Албаније.
Један од осуђених 1981. године је био и Исмаил Харадинај, организатор „Дечанског комитета“, стриц браће Харадинај и отац Насима Харадинаја, данас председника удружења ветерана ОВК, недавно ухапшеног због ометања рада Специјалног суда. И сам Насим је 1981. осуђен због учешћа у активностима илегалног сепаратистичког покрета. У тренутку суђења био је малолетан, а у покрету је био активан већ неколико година.
Из свега наведеног је јасно да су идејни основи ОВК постављени много пре него што су институције републике Србије преузеле контролу над покрајином Косово 1989. године. Многи од лидера ОВК су у сепаратистички покрет ступили током 70-их, када из Београда није било јавних позива на промену устава и када су албански политичари у покрајини очекивали да ће у наредном кругу уставних промена Косово постати република у оквиру Југославије. Јакупу Краснићију, Хидајету Хисенију, Скендеру Кастратију, Мехмету Хајризију и другима то није било довољно. Задојени стаљинистичким идејама Енвера Хоџе и опијени национализмом, желели су једно и искључиво стварање Велике, или како су они говорили, Етничке Албаније. Такву идеологију је током 80-их прихватила већина каснијих организатора и вођа ОВК, укључујући четворицу којима се сада суди. Са сломом комунизма у Албанији 1992. стаљинистичке идеје су склоњене у страну, симболички је, како се говорило, црвена застава замењена заставом САД, али су националистичке идеје остале.
Ови делови биографија вођа ОВК нису тајна на Косову. Напротив, о периоду „илегалије“ (70-те и 80-те) са поносом се говори, објављују се књиге и уздиже борба националних хероја. Међутим, међународни „експерти“ ове чињенице по правилу прећуткују, док политичари са Косова за међународну јавност говоре „младим идеалистима“ који су се 1993/1994. ујединили у отпору „окупатору“.
У бројној литератури на енглеском језику о борби ОВК учешће њених вођа у марксистичко-лењинистичким организацијама током 70-их се прећуткује, назива српском пропагандом, или се релативизује стаљинистичка идеологија ових група и инсистира на њиховој борби за националне циљеве. Чињеница остаје да нема говора о „младим идеалистима“ који су се окупили 1993. године, већ се искључиво може говорити о екстремним националистима који су годинама припремали подизање побуне.
Догађаји на Косову током 90-их су утицали да националистичке идеје о потреби оружане борбе за независност Косова стекну већи број присталица. Али, не сме се заборавити да је репресивни режим који је из Београда заведен добрим делом био последица националистичких тежњи Албанаца из ранијег периода (што не оправдава и не умањује почињене злоупотребе и дискриминацију Албанаца). Побуна ОВК није била никаква реакција на „српски геноцид“, већ спровођење плана осмишљеног деценијама раније. Јакуп Краснићи је пред Специјалним судом изјавио да је „био присиљен да се бори за слободу Косова“. У ствари, Краснићи се пуне две деценије борио за идеје Енвера Хоџе и велику Албанију. Хоџа је умро, комунизам је доживео крах, али је идеја Велике Албаније наставила да живи.
Опрема: Стање ствари