Професор др Јован Б. Душанић: Сумрак неолибералне економије

58
слика: https://www.standard.rs/2017/05/24/jovan-dusanic-jedna-neobicna-akademska-karijera/

Економиста Јован Б. Душанић један је од ретких српских интелектуалаца чија реч има отрежњујућу тежину, јер је базирана на истини. Та истина је аргументована здравим, народним језиком. Као аутентични стваралац, брани свој став примерима, а не демагогијом. Дела професора Душанића сијају као сунце, у овом времену бешчашћа, када материјално односи превагу над духовним, а морални принципи третирају се као анахронизам.

Професор Душанић објавио је много запажених књига. Реч је о интелектуалцу широког образовања, који није фокусиран само на своју ужу специјалност, а то је економија. У данашњем свету све је повезано нераскидивим нитима, па тако суштину економије не може разумети онај ко не познаје дух времена у којем живи, природу човека и његове потребе, било да су оне исконске или су наметнуте. Свака економска идеологија обично почива на некој политичкој идеологији. Такав је случај и са неолибералном економијом, коју професор Душанић темељно анализира у свом делу „Економско трокњижје“ (издавачка кућа „Филип Вишњић“, 2020). О свом капиталном делу, професор Душанић каже:

-У првој књизи Економског трокњижја која носи наслов „Економија постмодерне и неолиберализам“, доказујем да економска криза са којом се суочавамо почетком ХХI века има своје дубље корене у либерализму, односно неолиберализму, а они су чедо Запада.

Напоменимо узгред, да су две доминантне идеологије последњих векова – либерализам и комунизам, поникле на Западу. Оне су, веома мудро, за своје основе узеле фундаменталне вредности које су великом броју људи привлачне. Код либерализма је то слобода, а код комунизма –  правичност. Проблем је у томе што су слобода и правичност вредности преузете из религије, а обе ове идеологије негирају и одбацују религиозне погледе на свет. Због тога оне, пре или касније, морају доживети крах.

Либерализам је био идеологија епохе модерне која почиње са настанком капитализма и успоном буржоазије, развојем индустрије и тржишне привреде, конституисањем грађанског друштва и унапређењем демократије, а неолиберализам је идеологија постмодерне која се везује за прелазак од индустријског ка новом, постиндустријском или информационом друштву. Пре модерне имали смо предмодерно, тј. традиционално друштво у којем је религија формирала поглед на свет, а истина се објашњава религиозним учењима. Религија и традиција представљали су регулаторе друштвеног живота.

Присталице модернежеле да одбаце све заблуде предмодерне и поставе нове основе за будући прогресиван развој. Модерна одбацује Бога и религиозни поглед на свет, те настоји да, у име слободе, раскине са религијом и традицијом. Залаже се за јачање ауторитета државе и слабљење цркве и инсистира на секуларизацији политике – одвајањем цркве од државе, раздвајањем религиозног и политичког живота.

У епохи модерне, место Бога који је давао смисао свему што постоји (и налазио се у хијерархијској структури вредности изнад човека – субјекта и природе – објекта), заузима човек као разумно биће, те долази до јачања субјекта (човека) у односу на објект (природу) и веровања да човек разумом може да потчини силе природе својим потребама, те да је у стању да овлада самим собом, да сам одлучује о својој судбини и да је ковач сопствене среће.

Присталице постмодернесматрају да модернаније процес ослобађања човека довела до краја и да је копирала човека по обрасцу Бога (кога су одбацили). Ослобађајући човека од Бога, потчинила га је разуму, који није ништа друго него нова форма поробљавања човека – нови диктатор и тиранин. Разум постаје Бог модернекоји успоставља исту такву хијерархијску структуру – који одређује: шта је добро, а шта лоше, шта је прихватљиво, а шта није.

Основни принцип постмодерне јесте да универзалне (опште) вредности не постоје, пошто се њима ограничава слобода субјекта. Управо тај принцип је од суштинског значаја за разумевање постмодернизма, а директно из тога проистичу и његове карактеристике (као што су: релативност, недостатак посвећености, фрагментарност…) које, са своје стране, одређују специфичност постмодерног погледа на свет.

Постмодерна одбацује традицију и институције, а морал третира као социјалну условљеност и као такав он је релативан. Граница између реалног (стварног) и фиктивног (виртуалног) света је пољуљана и све више релативизована. Не постоји објективна истина, него само субјективне, односно различите интепретације истине, а каква ће истина бити зависи искључиво од перспективе из које се сама ствар посматра. Релативност постаје апсолутна, а интерес –  једина истина.

Све оно што представља темељне вредности (религија, породица, морал, истина, правда) на основу којих могу да се оцењују ствари и појаве у друштву, релативизује се како се не би угрозио нечији интерес. Ништа се не може вредновати. Свака оцена мора да буде неутрална, како бисмо могли да своје интересе остварујемо без страха од вредновања других.

Сви морамо да будемо политички коректни и не можемо вредновати ствари и појаве око нас, како не бисмо угрозили интерес других и како се нико не би нашао повређен нашом оценом његових поступака.

Верује се како ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредности да је све толико релативно, да више ништа није ни важно. Све је израженија неспремност да се човек озбиљно посвети било чему, долази до губљења  лојалности према свему: породици, пријатељима, радном колективу, народу, држави, вери. Све се своди на новац и конзумеризам. Поремећени су и основни односи човека: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све већи број људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за самог себе. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, те долази до радикалне индивидуализације.

У епохи модерне, у хијерархијској структури вредности, место Бога који је давао смисао свему што постоји заузима човек као разумно биће, а у епохи постмодерне на његово место долази човек као чулно биће који у потпуности одбацује традиционалне вредности како би могао слободно да чини оно што он сматра потребним. Такав човек све више губи основне хришћанске врлине (смерност, уздржљивост, морална чистота, праведност, вера љубав, нада) и усваја систем вредности које у хришћанству представљају „смртне грехе“ (разврат, завист, прождрљивост, лењост, похлепу, гнев, гордост).

Дуготрајним урушавањем традиционалних моралних вредности и наметању моралног релативизма дошли  смо у ситуацију да свако сада има право да сумња у постојање Бога, али нико не сме доводити у сумњу да су грешне и штетне неки човекови нагони и побуде. Данас је нормална јавна промоција хомосексуалности а, настави ли се тај тренд, сутра ће то логично моћи да буду и зоофилија, педофилија…

Многи данас тешко могу да објасне оно што се последњих година дешава у савременом свету, па и у САД – водећој земљи Запада. Међутим, ствари постају јасније уколико се подсетимо речи Џона Адамса, једног од очева оснивача и другог председника САД: „У нас не постоји влада која је у стању да се носи са људским страстима, уколико оне нису обуздане моралом и религијом. Наш Устав је написан само за моралне и побожне људе. Он је потпуно неподесан за управљање другачијим људима.“

netmagazin.rs