Србија је Елдорадо за крадљивце блага

218

Најчешће ноћу, џиповима, са мотикама, детекторима и рефлекторима, људи долазе појединачно или у организованим групама на тајне локације у нашој земљи – ради крађе културног блага, речено је на међународном саветовању кривичара на Тари. Како је прецизирао др Марко Миловић, овде није реч о благу које се налази у музејима и на локалитетима археолошких налазишта, већ о неистраженим местима за која богати колекционари знају где могу наћи информације, па чак и мапе са путевима који воде до скривеног блага.

– Не говоримо само о Виминацијуму и Лепенском виру, него и о другим локалитетима где могу да се пронађу римски новчићи, стари накит, посуђе и разна оруђа из давних историјских раздобља. Може да се открије и неколико хиљада римских новчића, а само један на тржишту вреди око педесет евра – каже др Миловић за „Политику”.

На тлу Србије, подсећа, рођено је више римских царева и вођене су многе битке, али је остало много блага које окупатори нису успели да однесу.

– Довољно је само да видимо колико има тврђава које су старе по неколико векова, као што су смедеревска и голубачка. Ту су пролазиле цивилизације и има предмета који су стари по седам-осам хиљада година пре наше ере. Људи из иностранства јако добро знају шта све овде може да се нађе и шта би могли да продају богатим колекционарима који не жале новац. Имају чак и водиче и копаче који ће за мале паре пронаћи и ископати благо. Наши људи то овде не би могли да продају – објашњава др Миловић.

Наглашава да држава већ деценијама не реагује на то, па је реч о криминалу који се не види, а ухваћених крадљиваца блага је врло мало.

– Проблем је што ми немамо никакву евиденцију о томе, па ако би неко у иностранству тврдио за неки предмет да потиче из Србије – не би могао то да докаже. Без јасне државне стратегије ми ћемо бити опљачкани као народ. Све што је украдено и однето никад нам неће бити враћено, нити ми можемо да пружимо доказ да је то било власништво државе Србије и српског народа. Самим тим, сваким тим изношењем, без обзира на то који је део археолошког блага у питању, ми постајемо не само економски него и духовно и културно сиромашнији. Ту треба да се угледамо на друге државе које и те како цене своја културна добра и археолошка налазишта – наводи др Марко Миловић.

Додаје да само музејско благо има своју евиденцију, па не може бити слободно продато на тржишту без трагова. Међутим, када је реч о благу закопаном у земљи, или у зидинама, заинтересовани колекционари имају начина да се о томе информишу из разних историјских извора, који се углавном не налазе у нашој земљи.

– Окупатори су увек водили педантне евиденције и скенирали целу нашу државу. Тачно знају где су биле битке и где се шта налази, јер те државе цене реликвије и археолошка добра. На западу се може доћи до тих података. Други извор информација су наши људи који ће за мале паре открити локалитете са благом, а они сами их до сада нису истраживали јер немају тржиште где би благо продали – указује др Марко Миловић.

У Kривичном законику (КЗ) заштита културних добара је регулисана кроз неколико прописаних кривичних дела: тешка крађа, утаја, уништење и оштећење туђе ствари, прикривање, неовлашћено изношење и уношење културног добра и неовлашћено извођење археолошких радова. За тешку крађу прописана је казна од једне до осам година затвора ако украдена ствар представља културно добро.

Ову врсту криминала карактерише организовани тимски рад, па треба инкриминисати и понашање оних појединаца и група који омогућавају да се културно добро изнесе у иностранство, јер њихова улога у свему овоме је немерљива. Управо они су ти који олакшавају посао одношења културног блага из земље, тако што ће „само” дати савет, потписати одобрење или једноставно „зажмурити” – наводи наш саговорник.

Сматра да се прописане казне морају пооштрити, али је пре свега неопходно учинити нешто да се овакве крађе открију. О откривеним случајевима нема поузданих и прецизних евиденција.

– Циљ сваке крађе културних добара је прибављања имовинске користи, без обзира на то да ли је реч о копачу на археолошким ископинама или о колекционару. Међутим, из података Републичког завода за статистику Србије ми не можемо да закључимо које се пресуде за поменута кривична дела односе на културна добра, јер статистика није вођена по врсти имовинске користи – каже др Миловић.

У нашој земљи је мало појединаца који су пасионирани љубитељи културног блага других земаља, али у иностранству је велики број колекционара који су спремни да плате огромне своте за благо нађено у Србији.

Александра Петровић

(Политика)

НСПМ