СРБИ СУ ВЕРОВАЛИ ДА ЈЕ УСТАШТВО УНИШТЕНО

215

Ђуро Загорац

ХРВАТИ су после Другог светског рата, уосталом као и после Првог, преживелу племенску браћу – Србе. Знало се да су се преживели Срби у Хрватској латили оружја и загрљаја шума, да је на њиховом антиусташтву израстао и партизански покрет, који су предводили комунисти и коме су силе победнице признале савезништво и Југославију признали у предратним границама.

И Хрвати су, истине ради, имали своје антиусташе и антифашисте, дичне појединце међу комунистима и демократама. Имали су Тита, Бакарића, Блажевића, оца и синове Рибар, Назора, легендарног Горана Ковачића… Кад је капитулирала Италија и кад се јасно указивао победник, бројни Хрвати су се придружили победничком покрету у Југославији.
У име живота и две велике идеје – југословенства и социјализма – преживели Срби су опростили Хрватима све грехе, па и оне који нису били за опраштање. Бакарић, први председник хрватске комунистичке владе, говорио је да ће Хрватска, у знак вечне захвалности, Кордун, Банију и Лику „златом оковати“. И кад је тамошњим Србима понуђено да им држава обнови разорене и уништене цркве, као и друге културне и верске спомене, они су одговорили: „Нека, хвала!“. Чека их, говорили су, велики задатак: обнова, темељна, Хрватске.

СЛЕПИ  Срби и још кратковидији њихови предводници, веровали су да је усташтво уништено и да никада неће васкрснути; да је Југославија идеална држава у којој ће срећно живети са својом осталом браћом. Што су они били слепи, ни по јада, него су у то убеђивали и Хрвате. Када би им се и јавно подсмевали, Срби су то доживљавали као реакцију супротног рефлекса.

У бановини Хрватској, проглашеној 1939. године, било је 25 посто српског становништва; у републици Хрватској, за коју су се тако страсно жртвовали, преостало их је било 15 посто. На крају су доспели логора, ишчупани са бусеном.

Освестили су се и Срби.

Али, доцкан!

Остало је да се памти и подсећа.

А ево како се у бурним догађајима о блискости Срба и Хрвата изјаснио (1941) моћни загребачки бискуп Алојзије Степинац (1898–1960). У свој дневник је записао како су они као – “Јужни и Северни пол” које ни Господ ‘не може приближити’.

Колико је Степинцу време дало за право?

ЧИНИ се да су ова два народа (“од два оца и од једне мајке”) били међусобно трпљивији, више се уважавали. За ту констатацију, ако се занемари екстремни Анте Старчевић, може да послужи и залагање Фрање Рачког (1828-1894). Био је то човек католичке цркве коме ни политика није дала мира. Кад је Кнежевина Србија прокламовала своју политику, циљ усмерила према Босни, што се поклапало и са интересима Хрвата, Рачки их умиривао. Писао је у “Прозору” како су интереси Хрвата и Срба заједнички и – “што је једном корисно другом не може бити на штету”. Он је Србима поручио:

“…Ево вам Дрине воде хладне. Бог вам благословио стјегове, које би преко ње пренели…”.
Хрватски комунисти су се и у рату понашали као да су својим опредељењем и борбом рехабилитовали све Хрвате и почињене злочине, па и оне који су се враћали из БиХ, Срема, Стаљинграда…

То су испољавали и приликом разграничења коме се и враћамо.

“Стигао је предлог да би Далмација требало бити или посебна област или чак република. Морам рећи да је овај предлог, према данашњим условима, реакционаран и да не одговара правним односима. Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама, него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да су нешто друго него остали Хрвати? Несумњиво је да посебних разлика има у свим нашим земљама, да се Ужичани, на пример, разликују од Нишлија у многим стварима, али у погледу националитета несумњиво је да су они Срби, као што су Далматинци Хрвати као и остали Хрвати. Ако би смо Далмацији дали аутономију, ми бисмо цепали хрватску нацију као целину, онемогућили бисмо њен несметан развитак”.

ОВАКО  је Милован Ђилас одговорио свима онима који су говорили у скупштинској расправи о првом Уставу ФНРЈ 1945. године, и образлагали предлог да Далмација стекне своју самосталност, коју је имала од свог постојања.

Видимо да унутрашња разграничења у обновљеној Југославији, са комунистима, нису могла без овог, тада дичног, Црногорца. Ко је све кувао, тешко је рећи, али да је Ђилас стављао запршке, по укусу Броза, то је лако доказиво.

У свом разграничењу Хрватска је, после са Војводином, прешла на терен са Словенијом и БиХ.

Разграничење Хрватске са Словенијом, у подручју општине Штригова трајало је више година. Шта га је чинило тако компликованим?

Ова општина заиста је имала бурну прошлост: била је дуго Мађарска, па југословенска, словеначка, па опет Мађарска… И у међурепубличком разграничењу, она се нашла у центру пажње. Морала се позвати у помоћ мешовита комисија. Комисија је решила да околна села припадну Словенији, а само општинско место Хрватској. Терен и народ нису прихватили ту границу. Кад су Хрвати довели своју милицију и своје учитеље, уследили су жестоки протести мештана, а имали су и подршку из Словеније, нарочито из Марибора.

СЛОВЕНЦИ, који су у ратним годинама терорисани од Мађара, али и од Немаца, насупрот Хрватима, нису се лако предавали. Формирана је била нова комисија и на вишем нивоу. И она је исто одлучила, а Словенци су кренули у још радикалније протесте. Упутили су и жалбу Савезној контролној комисији, жалећи се на граничну линију и на бруталне поступке хрватске милиције према њиховим првацима. Комисија је формирала своју комисију у коју су ушле две уважаване другарице, Лепа Перовић и Вида Томшич, као и Павле Грегорић.
Тројка је отишла на терен, пребројала све куће и предложила – привремено решење. Више је додељено Хрватској, али уз додатак: да се формира нова комисија, јер је у међувремену избио спор у областима срезова Карловац и Чрномељ.

У хрватско-словеначко разграничење умешала су се била и два Титу блиска момка, два Ивана, Крајачић и Мачек. Ни они нису успели да смире узавреле страсти.Разграничење Хрватске и Словеније окончано је тек 1956. године уз помоћ Савезне скупштине, чијом одлуком је и више места из пулског среза припојено Словенији.

Ове две сада независне државе дуго су међусобне односе, због граница, доводиле до усијања; мало је недостајало и да оружје проговори. Спорили су се на копну, али још више и на мору. Захваљујући ангажовању Европске уније, проблем су превазишле.

БОСНА ИЗЛАЗИ НА МОРЕ

РАЗГРАНИЧЕЊЕ  Хрватске  са Босном и Херцеговином дуго се вукло, али не напето као са Словенцима. Спорна су била места бихаћког, дрварског и травничког среза, а на другој страни корјенички срез. После свега, Хрватска је увећала своју територију. Није знано ко је, где и када одлучио да БиХ добије, код Неума, излаз на Јадранско море. Радило се о свега шест километара обале, али је тиме Хрватска била пресечена. Хрватска се због тога ником није жалила?

Новости.рс