Гост емисије ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ био је др Зоран Чворовић, професор на Правном факултету у Крагујевцу. У емисији је разговарано о владавини права и законитом понашању, како власти тако и грађана…
Проф. др Зоран Чворовић
ЗАКОНИ И ЊИХОВА ПРИМЕНА, ГДЕ ЈЕ НАРОДНА СУВЕРЕНОСТ?
Др Зоран Чворовић је рекао да се од Броза у поштовању закона и законитости у нашој земљи није ништа променило, јер се још увек није променила наша правна свест. Како је давно, државник Јован Ристић рекао „Нашта најбољи закони ако их у пракси не примењујемо“, односно ако нема правне свести.
Ми данас имамо инфлацију закона, посебно у процесу придруживања Европској унији. Често се званични представници власти у парламенту и председник хвале, на крају године кад говоре о резултатима свог рада, да су прошле године на пример, донели двеста закона.
„Није брзина рада нешто чиме би требало да се хвали Парламент, нити број донетих закона. Скупштина треба да одлучује – не брзо, него зрело, говорио је Јован Ристић… /…/ Ако се Парламент претворио у машину за оверавање закона који стижу из ЕУ, онда се поставља ту много питања. Прво: основна улога Парламента, и историјски гледано није законодавна него је контролна. Прва улога коју је Скупштина/Парламент добио је контрола рада Владе, тек другоразредна – законодавна. Деведесетих година, када је у Парламенту вођена жива расправа ми смо имали године када је донето 50/60/70 закона, не 200.
Када се уместо озбиљне расправе око закона који би требали да буду донети по мери и потребама овога народа, а не по мери Брисела, када се уместо озбиљне расправе Парламент претвори у неког пуког оверивача онда се тиме поставља и питање – а шта је са народном сувереношћу?
Ако је, како су некада говорили радикали – народ извор и утока све власти, па ту власт преноси на народне посланике, ти народни посланици када одлучују о законима не премеравају их према потреби и мери својих грађана, оних који су их изабрали, оних који су носиоци народне суверености у овој земљи, него према мери Брисела. Зар то није доказ да ми заправо имамо само украсе на телу државе, имамо једну имитацију парламентаризма, што је сасвим логично за колонију?
Пошто се закони доносе по укусу метрополе а не домаћег становништва, и пошто се орган који би требао да буде средишњи политички орган у држави а то је Народна скупштина (бар у систему парламентаризма) претворио у пуки украс, у украс Владе, јер наши посланици уместо да тресу министре они се тресу од министара, кад виде министре, онда тај Парламент нема контролну функцију, законодавну је претворио у пуког оверивача закона који стижу из метрополе, из Брисела, онда ми имамо један украс…“
„Демократија, сама реч каже да је то такав политички режим у коме се органи власти формирају према вољи народа, демоса, овде заправо имамо органе власти који изражавају вољу њихових ментора из метрополе.“
УКИДАЊЕ ШКОЛА У СЕЛИМА И СУБВЕНЦИЈЕ СТРАНИМ ИНВЕСТИТОРИМА
Чворовић наглашава да његова теза да смо ми у Србији доносили законе који су према мери Брисела а не према потребама и користи грађана Србије, није уопште апстрактна. Навео је пример „укидања школа у селима“ и „субвенција за стране инвеститоре“.
„Сваког дана Министарство просвете гаси школе по селима зато што су финансијски неисплативе.
Истовремено, неко друго министарство, из тог истог буџета који пунимо ми, грађани државе Србије, или нажалост колоније, те исте наше паре дају страним инвеститорима. Дакле, дају им бесплатне локације, праве им инфраструктуру, путеве, доводе воду и струју о државном трошку, субвенционишу радна места… Потом, они после не плаћају уопште или плаћају субвенционисану електричну енергију, воду итд. Потом не плаћају порезе и доприносе на запослене раднике, тако да нико не зна уопште колико државу коштају ти страни инвеститори. Дакле, то је исплативо, а није исплативо да у неком селу на Златару, на Голији или на Мирочу, постоји школа која ће да сачува то село од пропадања… дакле, то није исплативо.“
Чворовић је напоменуо да постоји и још једна нимало разумна ситуација, да се по потреби „бриселске метрополе“, а како би се опљачкало национално богатство Србије, односно „развукло до краја“, ми имамо Закон о стечају који је катастрофалан, који није орочио стечај. „Код нас стечај може да траје у недоглед, јер не постоји орочен стечај. Не мора да се заврши никад“.
Пример су и банке које су у стечају до данас, иако су у стечају још од доласка „демократа на власт“, наше четири највеће банке, а оне нису имале дугове, али су по налогу Брисела морали да их „укину“… Циљ стечаја би требао да буде да се сам поступак што пре заврши, да би се „погасили дугови“, да се види шта је остало од имовине. Оне су у стечају до дана данашњег.
ПРОЦЕС ПРИДРУЖИВАЊА ЕУ ПОЧЕО У ЈЕКУ БОМБАРДОВАЊА СРЈ
Брисел, Вашингтон или било кога са стране, не интересује да ли ће Србин да живи у уређеној правној држави. То вам је оно чувено питање које је постављено Черчилу – па зар ћеш Југославију да изручиш комунистима? Черчил је свом сараднику одговорио – па зар ћеш ти тамо да живиш? Дакле, њих то наравно не интересује, али то показује шта је суштина процеса придруживања ЕУ. Треба да подсетимо наше гледаоце, а људи данас од прегршт информација којима су бомбардовани свакодневно заборављају, а то је циљ, – наши преци су имали боље и зрелије памћење зато што нису свакодневно били изложени бомбардовању разноразних бесмислених и потпуно неважних информација.
Када је отпочет процес придруживања тзв. Западног Балкана Европској унији, крајем маја (28 или 30) 1999.године, тада је формиран институционални оквир одлуком у Бриселу. У јеку рата који је НАТО пакт водио против СРЈ. Тада. И, данас се види шта је циљ читавог тог процеса. Ја сам пре 4-5 година писао чланке на ту тему, тада се можда није јасно видело… али је данас јасно.“
Процес придруживања ЕУ, пошто је започет у јеку бомбардовања, је имао само један циљ – да цементира географску мапу Балкана као последицу агресије Запада на Републику Српску Крајину, НАТО пакт је заједно са САД био саучесник и помагао у ликвидацији РСК, потом у агресији на Републику Српску, и најзад у агресији на СРЈ, и касније на оцепљење Црне Горе од СРЈ. Дакле, циљ процеса придруживања јесте цементирање те мапе Балкана, која одговара НАТО пакту. Пре свега, разбијен српски народ, са озбиљним процесима уништења српског идентитета, у српским историјским земљама, пре свега у Црној Гори, са централизацијом у Босни и Херцеговини, и са циљем укидања Републике Српске, са ликвидацијом Републике Српске Крајине, и са проглашавањем „независног Косова“, и са даљом децентрализацијом Србије, јер им је циљ да Србија буде регионална држава (регионална значи федерална држава), овај остатак.
Где се то види? Па то се види из Споразума ССП, који смо ми потписали са ЕУ. Услови за улазак у ЕУ, тада постављени другоразредни су и правни и економски, основни услов јесте однос према Косову, поглавље 35 и регионална сарадња. Дакле, кооперативност власти у Београду оних прошлих, или ових садашњих, када је у питању поштовање такве НАТО мапе Балкана. Значи – прихватање НАТО власти у Подгорици, прихватање сутра НАТО власти у Сарајеву, данас у Скопљу, пристанак на оцепљење Косова и Метохије од Србије, уосталом томе су служили Бриселски споразуми.
***
Интерес Брисела није поштовање владавине права на Балкану, у балканским колонијама. Оно што је мера ваљане власти на западу Европе, то није мера за балканске домороце. Балкански домороци морају да направе такве правне апарате који ће чувати интересе запада на Балкану. То је суштина.
***
БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМИ СУ ПРОТИВУСТАВНИ
О томе да ли је Србија правна држава не треба да воде рачуна они чији то није интерес, странци, него МИ. Јасно је од почетка, од 2012.године, од од првих бриселских преговора а касније споразума, да је циљ тих споразума да на крају доведе до признања тзв. републике Косово од стране Београда. До неке врсте посредног признања дошло је закључивањем бриселских споразума који су противуставни, зато што такве споразуме може да закључи само држава, односно онај ко располаже тим правом закључивања међународних споразума, а то је држава. Само држава може да закључује међународне уговоре – нико други, само држава може да ступа у међународне уговорне односе. Бриселски споразум је наш Уставни суд, на срамоту правничке струке, уз част неколико изузетака, прогласила политичким а не правним актом. Иако, тај исти Бриселски споразум производи правне последице. На основу тог Бриселског споразума поједници запослени у правосуђу српском су изгубили посао, угашени су судови на територији Косова и Метохије, иако Устав каже да је правосудни систем јединствен на целој територији. На основу Бриселског споразума су појединци отишли у пензију… Дакле, одређена права и обавезе појединачна права и обавезе су извучена из тог акта, то не може из политичког акта. Он је служио као основ, правни основ, општи правни акт из кога су поједина лица извукла одређена права и обавезе. На основу кога су донети одређени појединачни правни акти и уредбе које су издате на основу Бриселског споразума. Дакле, Бриселски споразум је јасно био противуставан акт. И од тада се кренуло са разарањем уставног поретка Републике Србије.“
ПРЕ „ТАКСИ“ ЈЕ ЛИКВИДИРАН УСТАВ НА КиМ
Данас се говори о таксама. Па, захваљујући Бриселском споразуму, Влади Ивице Дачића и првог потпреседника Александра Вучића такозвано Косово је успело да заокружи свој царински систем. Зато што сепаратистичке власти у Приштини нису контролисале административну линију са Србијом на северу, на Брњаку и на Јарињу нису постојали ни шиптарски цариници ни граничне власти тзв републике Косово, нити полиција… нити РОСУ на северу. Сепаратистичке власти у Приштини су уводећи таксе показале да су суверени на читавој територији тзв републике Косова, односно на свим „граничним“ прелазима, и као „суверена држава“ уводе царине и таксе.
А шта је урадила садашња власт? Да би нас убедила како ми немамо ништа осим Резолуције 1244 када је у питању Косово и Метохија, и осим међународног признања које тзв. републици Косово нисмо урадили, они су се пре тога добрано потрудили да противуставним бриселским споразумима ликвидирају елементе суверености Републике Србије на Косову и Метохији. Укинули су наше судове, укинули су локалне самоуправе које су радиле по правном систему РСрбије, оставили су без посла око 1.200 полицајаца у цивилу и цивилној заштити, који су радили у оквиру правног и безбедносног система РСрбије… и када се бриселским споразумима, не само са севера, већ и у Штрпцу, Грачаници итд., потпуно повукао правни систем РСрбије њена сувереност, на том простору није настао вакуум, већ се проширила тзв. република Косово…“
Ових дана је адвокат Бранко Павловић поднео кривичну пријаву управо за кривично дело угрожавање територијалне целине у саучесништву, зато што се одређеним лицима а то су шиптарски сепаратисти, ставља у изглед да могу да доврше своје дело, и да никада неће за њега одговарати – оцепљење дела територије Републике Србије. Дакле, јасно је да ми имамо саучеснике у власти у Републици Србији, саучеснике сепаратистичког пројекта Албанаца. Дакле, нас једино може да сачува УСТАВ.
Др Чворовић поставио је питање – какву поруку шаљу највиши представници власти (премијер, председник, министри) кад кажу да се не треба држати Устава, и какву поруку шаље тужилац ако не покрене поступак против некога ко је извршио најтеже кривично дело против државе?
„Ако је неко у овој земљи аболиран за велеиздају, зашто сутра не би био и за силовање? И о томе озбиљно треба да размисле грађани Србије. Дакле, ако данас неко буде аболиран за кршење Устава, за оцепљење државне територије, зашто сутра не би био силеџија, лопов или било ко други, јер су то кривична дела мање друштвене опасности.“
НЕ ЖУРИТИ СА РЕШЕЊЕМ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ
Пре него што је одговорио на питање шта је његова идеја решења за Косово и Метохију, др Чворовић је рекао да ми прво морамо да се вратимо на тренутак када је садашња власт преузела руководеће функције у држави Србији. Прво неко мора да одговара зато што је повукао, ликвидирао, органе државе Србије на Косову и Метохији, зато што је ликвидирао сувереност државе Србије на деловима КиМ.
„То нисам урадио ја, до тога је довео Александар Вучић и Ивица Дачић. Дакле, они су довели у ову ситуацију свесно да би, једнога дана изашли, данас и кажу – па, ствар је безазлена, ми осим међународног признања и Резолуције 1244 немамо ништа. Имали смо, прво ту тему морамо да отворимо, да оговарате прво за то…“
„Србија нема никаквог разлога да жури са уставноправним решењем косовскометохијског проблема. Када кажем уставноправним то значи да Србија нема разлога да жури са доношењем Закона о суштинској аутономији, и вођењем преговора са Албанцима о суштинској аутономији на Косову и Метохији. Нема разлога да жури, јер оно што се догађа на међународној сцени јасно показује коме се жури, ко врши притисак на Београд, Вашингтон и Брисел. Пре свега Вашингтон, Вашингтону се жури, зато што је пројекат униполарног света, Нови светски поредак – пропао. И Вашингтону се сада жури да обезбеди оне тековине које је насиљем произвео деведесетих година на Балкану. Дакле, жури му се јер зна да сутра неће бити у прилици да сачува тзв независно Косово.“
„Неморално је да онај, који је деведесетих година јавно говорио и залагао се за границе велике Србије на линији Карлобаг-Карловац-Вировитица, и тада пропагирао рат, да данас буде пацифиста. Неморално је. Дакле, читаву своју политичку каријеру и много штошта материјалног је, створио на ономе што грађанисти данас називају ратном националном политиком деведесетих. А данас је постао пацифиста.“
СТРАХ ОД ШИПТАРА НА КиМ ШИРЕ ВЛАСТИ ИЗ БЕОГРАДА
Највећу панику међу нашим народом на Косову и Метохији шири власт из Београда. Власт из Београда стално поручује да ће њих да нападну шиптари, да ће полицијске јединице доћи на север КиМ, а оне су дошле „захваљујући бриселским споразумима, односно Вучићу и Дачићу“. РОСУ је после бриселских споразума дошла на север, такође и „царина“.
„Дакле, они нису били на северу Косова док им они као саучесници нису омогућили. Намерно се ствара паника међу нашим становништвом, процес исељавања Срба из енклава је данас већи него свих година после 17.марта 2004.године. Од 2004. до 2012.године наше национално тело се стабилизовало на КиМ, данас имате одсељавање, озбиљно одсељавање са КиМ, народ је у паници. Јер, тај народ зна да се чува од шиптара, али не зна од својих. Митровица је од једног херојског града (северна) претворена у Палермо. Нестабилност, бесперспективност и страх – шири Београд.“
Зашто се то ради?
„Из једноставног разлога – да би се поновило оно што се догодило 1995.године у Републици Српској Крајини. Ја сам и данас убеђен да је обрачун са РСК, иако немам доказа за то, спроведен у договору између Слободана Милошевића и Фрање Туђмана. И договор је извршен на два начина. Западни део: Книнска крајина, Лика, Далмација, Банија, Кордун је интегрисана насиљем, а Барања и Западни Срем мирном тзв. интеграцијом.
Дакле, данас Александар Вучић плаши Србе на Косову да би изабрали једно од ова два решења. Односно, поручује им – ако нећете мирну реинтеграцију у сепаратистички систем онда ћете имати „Олују“. То није ништа друго него то. А то што се неко, ко је деведесетих био предводник националне ратне политике која је великим делом била неуспешна (због разних деловања страних служби унутар нашег система), то што председник државе шири дефетизам (то није песимизам)… /…/… дефетизам који разара морал овога народа, који разара самопоуздање, кој разара потпуно његов идентитет. Дакле, људи су потпуно погубљени, и то се наравно, свесно и намерно шири.“
НАРОД… ПО ВУЧИЋУ
Нико није имао нижу, мизернију оцену о свом народу од српских политичара од ове коју има Александар Вучић.
„Једну кључну ствар је рекао у српским медијима, и то је његов однос према српском народу. Једном је, мислим пред изборе 2014.-е, – „због бриселских споразума на Маракани су скандирали -Вучићу издајниче!, али после три дана су били избори, од тих 30.000 ја сам сигуран да су 17.000 гласали за мене“. Да ли због обраде страних обавештајних служби или не, али Александар Вучић управо тим очима гледа на српски народ. Дакле, да смо ми народ без уверења, несталних ставова и осећања, ево сада да смо ми народ који неће да се одазове на мобилизацију… Ја ћу подсетити наше грађане да је једина мобилизација у историји српског народа која је делимично успела била је мобилизација деведесетих година, захваљујући онима који су тада вршили власт као патриоте, а данас издају као западњаци и англофили, или како већ издају српски народ на КиМ.“
МИ СМО НАРОД ЗАВЕТА
Нама проблем неће решити ни стране инвестиције, а ни капитулација, предаја. Капитулација може да има само контра ефекат. Одлазе разочарани млади људи којима је потребно нешто више од хлеба, потребан им је смисао живота, а нама Србима га је дао Свети Сава, нама као заветном народу. Нисмо ми било какав народ, него заветни народ који је потврдио и косовским опредељењем и Савиним одласком у монашку пустињу Свете Горе, и подвигом Светог ђакона Авакума, и Мојковачком битком, и подвигом Сердара Јанка Вукотића, да се не живи само од хлеба.
А данас нама, наши властодршци хоће да кажу да смо ми, у ствари, обична раја (а на турском је раја била стока), која живи само од корита и због корита.
РАЗГРАНИЧЕЊЕ значи ПРИЗНАЊЕ
Основна вредност у хришћанству је истина. У Светом Писму каже да је Господ – Пут, Истина и Живот. Дакле, сагласност је добра. Симфонија, сагласност између Цркве и државе је добра САМО АКО ЈЕ У ИСТИНИ.
А пошто је СПЦ, као све аутокефалне православне цркве по свом устројству саборна, патријарх први међу једнакима, ми из овога можемо да закључимо следеће… Да Црква као саборна има своју одлуку донету на Сабору, свој јасан став када је у питању Косово и Метохија, односно очување територијалне целовитости Републике Србије. То је оно што је званични документ Цркве. Што се тиче власти, ми знамо да су објавили да је њихов план, њихов циљ – разграничење, а то значи ПРИЗНАЊЕ. Јер, разграничење асоцира на демаркацију, на обележавање граничних међа, а граничне међе се обележавају само између независних држава. И то се већ дешавало, кроз Споразум о демаркацији 1950.године је призната од стране Француске Либија (кад је била призната није имала своје границе), била је француска колонија. А Косово и Метохија није наша колонија. То је преседан.
„Надам се да неће то учинити, сви ми, грађани Републике Србије, српски народ и српска црква треба да се потрудимо, да спречимо издајнике у спровођењу чина велеиздаје, надам се да до тога неће да дође… Њихов наум је да се признање спроведе кроз Споразум о демаркацији. Ја сам убеђен да ће сепаратистичке власти укинути те таксе, јер таксе су уведене да би се подигла вредност будућих споразума, када се укину таксе власт ће рећи да немају више разлога да не учествују у бриселским новим преговорима, а они могу да доведу само до ПРИЗНАЊА, вероватно у тој форми решавања међуграничних спорова и обележавања граничне линије. Али, ја се надам и верујем, и у Бога и у српство како је говорио Дучић, да ћемо то као народ спречити.
И апелујем на свест наших представника власти, пре свега на Александра Вучића, јер се не радујем том чину, молим га и апелујем да не пође на страшни пут, за себе и за своју породицу и за све нас, страшни пут издаје, јер тај пут никоме ништа добро није донео.“
ИЗДАЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ И ДАНАС
Књига „Душанов законик у руском огледалу“ аутора проф. др Зорана Чворовића изашла је у штампи издавачке куће Катена Мунди.
Ствар је у Средњем веку била природнија и једноставнија него данас. Односно, није било медија за манипулацију, ствари су биле чистије. У чистијим категоријама се размишљало. У српском средњевековном праву за кривично дело издаје се називало невера. И за неверу је било прописано у Душановом законику за то кривично дело конфискације имовине, личне и читаве његове породице, вероватно се уз то прописивала и нека лична казна, да се кућа распе… кућа је била породично домаћинство. Издаја се називала невером зато што би властелин изневерио владара, ако се не би одазвао на позив у рат, јер је властела добијала велике феудалне поседе.На тим поседима су радили кметови, властелини нису радили, они су се обучавали за војну службу и помагали владару у вршењу неких цивилних судских, управних функција.
Током највећег дела мира властелин је живео, како ми то данас видимо привилеговано у односу на кмета. Али, кад дође тренутак рата, он има обавезу како стоји у члану 42. Душановог законика, да војује војску по закону, да се одазове. У Косовски бој нису ишли кметови, ишли су племићи, око два одсто становништва је (како каже Јованка Калић) чинило племићку коњичку војску. Ако се не одазове у рат он је издао и тиме се губи смисао давања поседа и имунитета који је он уживао на том поседу. Посед се давао да буде тврд, неприкосновен, да ужива он и његова деца, од обавезом да врши војну службу. Ако се не одазове у рат онда те гаранције неприкосновености поседа и имунитети које је он уживао (није давао порез држави, имао је приходе који нису пунили државну него његову касу), смисао свих тих привилегија био је да се одазове да брани државу.
Примењиво на данашњу ситуацију. Који је смисао оних који врше власт, који имају одређене привилегије у демократској држави, у правној држави, које немају други грађани, осим, да одбране ту државу и тај народ. Оног тренутка, ако би они народ и државу издали, они су изгубили смисао, не само будућег свог бављења политиком, не само смисао свих привилегија које су остварили, него и било каквог свог будућег друштвеног деловања. То вам јасно указује каква би казна морала да буде. Они би морали да буду лишени имовине, осуђени на дуготрајне казне затвора, и лишени права учествовања у јавном животу.
Ово кажем по претпостављеној ситуацији, јер ми у постојећем Кривичном закону немамо кривично дело издаје. Дело које је најсличније то је дело угрожавања територијалне целине или признање окупације. Дакле, издаја је декриминализована.
Иза тога стоји један озбиљнији проблем. Пошто је антипод издаје верност, то је заправо однос савременог света према верности. Према верности као вредности, највишој вредности. Тиме што је декриминализована издаја не само да је доведена у питање верност према држави, већ се овде релативизује свака верност: верност према Богу, према жени, према породици, апсолутно свака верност. Па из релативизације верности ми имамо релативизацију вредности, један је корак од једног до другог. Дакле, све је дозвољено.
Код кривичног дела издаје на сличан начин (у књизи говорим о паралелама) је регулисано дело издаје – невере у српском средњевековном праву и у руском праву, разлог је византијско право, рецепција је ишла преко Србије итд., али Руси имају неке специфичности, увели су их после искуства са смутним временом, период безвлашћа и пољске окупације с почетка 17.века.. /…/. Смутно времеје оно када су бојари (ондашњи олигарси) издали руску државу и уз помоћ њихове издаје на власт су дошли самозванци, а онда пољски краљевић Владислав. Руску државу после смутног времена спасила је, како каже руски велики правни историчар Томсинов, руска провинција и руски трговци и руски обичан народ. Дакле, 1613.године Велики сабор који је довео на престо првог Романова, цара Михајла, и читав тај процес ослобођења и устанак је изведен захваљујући руској провинцији и обичном руском народу. И онда се показало, како каже професор Томсинов, да издаја није обично кривично дело код Руса, не као и код других народа, него такво дело које је способно да доведе у питање и опстанак саме државе, опстанак – потпуно уништење.
И онда је, у руском законодавству 1649. уведено да издајника, онога кога суд огласи кривим, ако се крије, бежи, може да убије сваки Рус. То није нова казна, она се среће и у старовековним правима, али оно што је руски специјалитет – тај убица издајника не само да не би кривично одговарао него би био награђиван из имовине издајника.
Западна аксиологија је потпуно другачија од наше православне. То је разарање од стране потрошачког друштва, и либералног концепта и економије и друштва, уопште културе, која је ушла у руско друштво у периоду смутног времена из деведесетих, када је не само разорена држава него и морал, који је разорен већ за време комуниста (у периоду Лењина двадесетих гоидна), али је некако у тим етатистичким, комунистичким условима тај морал конзервиран. Али је после пада комунизма дошло до потпуног разарања државе и потпуног пада вредносног система. На срећу, Русија се углавном из свега тога извукла, уосталом о томе говори руска наука.
СРБИ, МИ ЗАВЕТ МОРАМО ДА САЧУВАМО
Разговарало се и о књизи два аутора проф. др Зорана Чворовића и проф. др Владимира Димитријевића под насловом КЛОВНОКРАТИЈА.
„Ми се ту бавимо феноменом, а феномен јесте лакрдијаш на власти, налик лажном цару Шћепану Малом. Наша отпадија од нашег заветног идентитета се с годинама повећавала. Дакле, највећи удар у заветни идентитет је остварен после 1945., али пре тога са Југославијом итд. Али, та отпадија се убрзава како време тече. Ја, по оној православној – не осуђујем грешника него грех, као и Владимир Димитријевић, не бавимо се А.Вучићем као личношћу него тим системом власти који је учинио да на челу државе стоји кловн који је уништитељ смисла. Који нам говори – ви сте највећи нерадници, негује те стереотипе о Србима, – ви сте највеће кукавице, јер не желите да ратујете, а заправо говорио о себи… Као што је лажни цар Шћепан Мали рекао – па ја бих могао да ратујем да имам коњицу и топове, али не умијем са горском војском.
Дакле, он је уништитељ смисла, он који би волео да Србе види као протестанте, он као поборник Макса Вебера који је говорио (у свом делу Привреда и друштво) – да је највећи проблем
ширењу капитализма у свету либерална економија, традиционално друштво и религије са спасенским сотериолошким циљем.. религије које говоре да смисао човека није само овде и сада у овом тренутку.
И то хоће Александар Вучић да нам уништи. Да нам уништи Завет.
Лажном цару Шћепану Малом поклонио се и народ, и главари и патријарх Василије Бркић, али није игуман цетињски Теодосије Мркојевић, преко кога је Његош представио Светог Петра Цетињског. Он је остао да сачува Завет у времену када су се сви поклонили лакрдијашу.
МИ ЗАВЕТ МОРАМО ДА САЧУВАМО.
***
ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕМИСИЈУ:
Емисију водила новинар Бранка Чуљић
ИЗВОР: SRPSKA RTV
***
*Адвокат Бранко Павловић поднео кривичну пријаву против Ивице Дачића
———–
19.3.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
