Туђманова канализација геноцидних идеја

41

Наслов овог текста је формулација позајмљена од публицисте и књижевног критичара Петра Џаџића (1929–1996) из другог издања његове књиге „Срби у Хрватској на удару ’расне револуције’ у 19. и 20. веку” објављење у Београду 1991. године.

Џаџић је имао желуца да прочита фабулозну књижурину Фрање Туђмана „Беспућа повијесне збиљности: расправа о повијести и филозофији злосиља” први пут објављену јесени 1989. године.

Он оцењује да је књига „посредан пледоаје за ревизију Нирнбершког процеса”, као и да Туђман настоји да „релативизује, умањи, па и да потре кривицу и одговорност” нациста и усташа, и да „добар део терета” пребаци на ратне победнике.

По Џаџићу, ово су четири основне тезе Туђманове писаније:

– Прво, цела историја човечанства у знаку је насиља човека над човеком (homo homini lupus est) и геноцида једних скупина над другим. Према томе, догађања у другом светском рату не означавају нарушавање моралног кода у међуљудским односима већ су потврда владајућег кода.

Друго, исти злочини које су нацисти починили према Јеврејима или хрватске усташе према Србима чине се откад је света и века… Жртва се лако преображава у агресора па тако после немачког нацизма имамо јудеонацизам (геноцид Јевреја над Палестинцима) као што с геноцидом Хрвата над Србима иде и геноцид Срба над Хрватима.

Треће, исходиште геноцида није у овом или оном етносу већ у људској природи.

И, четврто, број жртава геноцида над Јеврејима и Србима у другом светском рату драстично је увећан, тј. фалсификован, наводи Џаџић.

Српску перцепцију Јасеновца Туђман, а данас још жешће његови настављачи, зову „јасеновачки мит”. Појам „мит” овде је пласиран у психоаналитичком и психолошком значењу, као колективни српски фантазам, као статистичка фикција, као бајка, заблуда и лаж.

Зато је интересантно пропустити Туђманове исказе кроз једну другу „митску” оптику, а то је поимање мита као „говора” (у најширем смислу те речи), односно као система значења, коју је утемељио француски семиолог Ролан Барт.

Основно начело мита, по Барту, јесте да „преображава историју у природу”. Тезе које пласира Туђман очишћене су од реалних историјских околности и од било какве или било чије кривице јер је „у природи” људског бића и у гвозденој матрици повести кодирано да злочина мора бити, и да се улоге злочинца и жртве лако пермутују. Барт би рекао да, тако, митски говор постаје „оправдање” и „непрекидни алиби”.

Илустративан пример за натурализовање историјске стварности представља наслов једног поглавља „Беспућа…” који гласи: „Сведобна свеудиљност геноцидне чинидбе” (у преводу: свевременска свеприсутност геноцидног чињења). Џаџић то овако интерпретира: „Нацизам и усташтво, дакле, нису инциденти историје. Нису изван правила понашања, него су, управо, квинтенсенција историјског понашања.”

Даље, Барт као да гађа Туђманову мисаону гимнастику кад каже: „Мит нити шта крије нити шта објављује… он је скретање”. Туђман дакле „скреће” са мучног бремена усташког геноцида над Србима у опскурну, нумеричку парницу, што му је згодно пошто су и усташе и комунисти затрли егзактне показатеље убијања у Јасеновцу (Богдан Богдановић, „Уклети неимар”, стр. 158, 2011).

За ригидну редукцију значења усташке кланице Барт би рекао како је „читав Молијер означен чипкастим оковратником”.

То манијакално прегнуће рефлекс је хрватске дубинске, политичко-историјске опсесије: парничења! Пратећи ту маничну навику, Туђман је просуо своју јуридичку маглу и правничку фантазмагорију: јасеновачке усташе у црним униформама и преклане Србе суочава као судске странке!

За Туђманово залуђивање, српска јавност сазнала је 1978. кад је објављен Фрањин интервју београдском новинару и студенту Владимиру Марковићу. Ту су пласирана четири основна метода редукције и лоботомије памћења.

Први је заснован на Туђмановој тврдњи да је у Хрватској, током Другог светског рата, у Јасеновцу и свим другим логорима број убијених Срба и свих осталих жртава – шездесет хиљада, прецизирајући, касније, на суђењу 1981. да је тачна бројка: 59.635!!!

То је метод „подношљивих бројева”: проблем се ситуира у нивоу ратног ексцеса, „европског просека” осим што се игноришу хиљаде локација ванлогорског убијања.

Други је метод „циничког статистичког обрта”: Фрањо каже да су усташе убијале и Хрвате, па неком својом креативном аритметиком и прпошним силогизмима изводи закључак да су најбројније жртве у Хрватској били – Хрвати.

Трећи је метод „виктимолошке инверзије”: српским претеривањем о броју убијених „потенцира се колективна и трајна кривица Хрвата”, па су сад, у ствари, Хрвати жртве српске митоманије и фрустрација.

Четврти је метод „псеудокатарзе”. Туђман каже. „По мом мишљењу кључни проблем националног питања у Југославији је проблем између Срба и Хрвата – па дајмо једном сада да се и код Срба и код Хрвата скупе и сједну за заједнички стол паметни људи, интелектуалци и политичари и заједно кажу: доста је било више међусобног неразумијевања, међусобних оптужби, неспоразума, сукоба, клања… Сједнимо и преговарајмо као људи.”

Марковић је, наводно, по многим изворима, отишао Туђману у Загреб као својеврсни изасланик дисидентског Београда (најчешће се помиње Михајло Михајлов) који је имао идеју о сусрету хрватских и српских антирежимских интелектуалаца. По тој пројекцији једни и други, предвођени „очевима” (Туђманом и Ћосићем) сели би за конференцијски сто на мешовитом симпозијуму и у тој блентавој сеанси истеривали геноцидне духове.

Од почетка приче, Фрањо Туђман није се обраћао Србима већ Хрватима. Он је својим дрским и непоколебљивим ставовима настојао да утиче на пражњење хрватске мање-више подсвесне „нелагоде” због усташких покоља.

Скидајући невиност комплексу геноцида усташке Независне државе Хрватске над Србима, детабуизирајући га пред јавношћу, Туђман је постао неприкосновени вођ Хрвата. Мада није био у првом ешалону лидера хрватског „масовног покрета” или „хрватског прољећа” (1969–1971) и мада су други робијали дуже, а режим их шиканирао жешће, он је засео на упражњени хрватски трон.

То је био други степен хрватске менталне „еманципације” после зла и бруке зване НДХ. За први се побринуо титоистички режим заташкавањем памћења, јефтиним агитпроповским слоганима и симетријама између усташа и четника, између Анте и Драже. Потенцирање хрватске кривице и одговорности било је анатемисано и кажњиво колико и сам геноцид, по законима титоистичке хидраулике.

Туђман је ударио у ганглију, с оне стране срама и езоповских формула. Или, посматрано под лупом Ролана Барта: „Ма колико то могло изгледати парадоксално, мит ништа не крије: он има функцију да искривљује, а не да потискује”.

Просто је: велика већина хрватског националног тела „разумела” је Туђмана. Хрватска књижевница Дубравка Угрешић, прокажена и протерана из Хрватске, каже: „Туђманово особно конвертитство и његово дјеловање на хрватске масе нека је врста психотерапијског кључа, стандарда понашања, катарзе и опроштења гријеха”.

Туђман је за „хрватски пук” био натполички вођа, ментални терапеут, уделивши му католички слаткиш – индулгенције. (Дубравка Угрешић, „Ферал трибјун”, 5. 10. 1998).

ПОЛИТИКА