ХИТЛЕР ХТЕО ДА ПО СВАКУ ЦЕНУ ЗАРОБИ ДРАЖУ

40
Партизани преузимају Лера 15. маја 1945.Фото "Википедија"

Иван Миладиновић

ДАЛЕКИХ мајских дана 1945. године, у завршним операцијама за ослобођење Југославије, на територију сићушне Словеније слиле су се силне војске: партизани, четници, усташе, белогардејци, Немци…

У том општем метежу одзвањале су Титове речи изговорене 26. маја те године у Љубљани, на Конгресном тргу:

– Ми смо земљу очистили не само од немачких освајача, него и од домаћих изрода. Рука правде, рука осветница нашег народа, достигла је већ огромну већину, а само један мали део успео је побећи.

Дванаест дана раније, међу припадницима Титове армије прострујала је вест – заробљен је Александер фон Лер, немачки генерал, командант југоистока и заповедник Армијске групе Е, човек који је бомбардовао Београд и водио операције “Вајс” и “Шварц” 1943, познатије у нашој историографији као Четврта и Пета офанзива. Александер, са надимком Саша, рођен је 20. маја 1885. у Турну Северину, на Дунаву, прекопута Кладова. Отац му је био Немац, а мајка Српкиња. Одлично је говорио руски, српски, румунски и мађарски језик. Средњу школу завршио је у Панчеву. Са групом високих немачких команданата и заповедника у Југославији, суђено му је од 5. до 13. фебруара 1947. пред Војним судом Треће југословенске армије. Као ратни злочинац, осуђен је на смрт и стрељан 26. фебруара 1947. у Београду.

ЧЕКАЈУЋИ судски процес, немачки генерал је у затвору написао своја сећања о ратним операцијама и свом боравку у Југославији од априла 1941. до тренутка када се нашао у рукама партизана. Овај запис, условно за ову прилику назван, мемоари, заправо су његови одговори на питања официра Озне.

Рукопис има 180 страница. Превод са немачког је буквалан и поприлично аљкаво исписан.

Откуцан је на писаћој машини, ћирилицом. Реч је о трећој или четвртој копији, која је мало пожутела, местимично избледела. Откривен је пре петнаестак година захваљујући покојном колеги, новинару и публицисти Драгану Влаховићу, уреднику “Политике”, “Интервјуа”, “Дема”, “Гласа јавности”…

Овај новинар немирног и истраживачког духа, Лерове записе пронашао је у личној библиотеци генерала ЈНА у пензији Средоја Урошевића. Влаховићу је генерал Урошевић рекао да је Леров текст добио својевремено од секције бораца Друге пролетерске бригаде када је припремао своју монографију о тој јединици за штампу, која је објављена у два издања.

ОВОГ документа, нажалост, није било у архивама, где му је, иначе, место. Ко је и зашто желео да сакрије сведочење немачког команданта? Шта је све то на 180 страница написао Александер Лер док је у југословенском затвору 1945-1947. године чекао суђење и извршење пресуде?

Лер пише: “Мене су заробили Енглези у ратним операцијама у мају 1945. и потом ме изручили снагама југословенских партизана у Марибору.”

И ето првог разлога да се сакрије његова исповест. Деценијама се врх Титове војске китио туђим перјем и обмањивао јавност и историчаре да су оружане снаге Народноослободилачке војске биле те које су заробиле окупаторског генерала. Генерал ЈНА Милан Баста написао је књигу “Рат је завршен седам дана касније” и читаво једно поглавље посветио Леровом заробљавању. Енглезе, наравно, не спомиње, али је са поносом говорио да чува пиштољ овог немачког заповедника као ратни трофеј. Предговор књизи написао је такође генерал Алексадар Апостоловаски, који је у ЈНА водио сектор за морално-политичко васпитање. И он са поносом истиче подвиг и заробљавање најважнијег Немца у току рата у Југославији. Толико о моралу…

КЉУЧНИ разлог због чега је овај документ био далеко од очију јавности вероватно се крије у Леровој реченици:

“Наш основни задатак био је, по Хитлеровом најстрожем наређењу у војним операцијама 1943. (на Неретви и Сутјесци), хватање живог генерала Драже Михаиловића и 35.000 четника: за то су ангажоване италијанске, усташко-домобранске, немачке, бугарске јединице…”, исписује Александер Лер.

У трагању за што потпунијом истином о збивањима на југословенском простору 1941-1945, ова тврдња човека који је командовао операцијама “Вајс један и два” (вајс на немачком значи бело), која је вођена против партизана, и “Шварц” (на немачком црно), која је била усмерена против четника Драже Михаиловића, баца сасвим ново светло на тај део историјских догађања. Доктринарним Брозовим партијским и научним пуленима то свакако није одговарало. Тим пре што се сам маршал, веома често, дичио својим генијалним стратешким потезом када је наредио рушење моста на Неретви, и тиме заварао Немце о правцу кретања партизанских снага. Лер, међутим, открива да уопше није намеравао да пређе на другу страну реке.

О ОПЕРАЦИЈИ “Шварц” и акцији хватања генерала Михаиловића Лер пише да су његове јединице добиле информацију да је четнички вођа са својим штабом у Колашину.

“Прва планинска дивизија добила је од фирера специјалну заповест да по сваку цену и без обзира на сметње које чине Италијани, зароби Михаиловића. Продрла је у Колашин и у истом затекла италијанске посаде – очигледно већ подуже ту – са присутним командантом дивизије, где је ускоро затим стигао и командант корпуса.”
Међутим, Михаиловић је са штабом већ био нестао из ове црногорске варошице.

Италијански гувернер Црне Горе Пирцио Бироли, дојавио му је да специјална немачка формација долази по њега. Уместо команданта Југословенске војске у отаџбини, у Колашину су пронашли и заробили Павла Ђуришића.

“Око тога је избио спор. Италијани су опколили групу кућа где се налазио немачки штаб дивизије са малом трупом и Ђуришићем, и на положаје поставили митраљезе и јаку пешадију, па, како изгледа, и брдску артиљерију.

После бурних преговора и пошто је успело да се Ђуришић санитетским аутомобилом извуче из окружења и потом авионом пребаци ван подручја италијанских трупа, стање се смирило.

Ускоро се потом утврдило да је само Прва планинска дивизија имала заробљених четника.

Њихов број износио је неколико стотина. Све остале пропустили су Италијани кроз своје линије према југу”, записао је Лер.

О ПРЕПЛИТАЊУ судбина Драже Михаиловића и Александера Лера говори још један документ који је 70 година чуван у строгој тајности у Британији, а у Београд је стигао из њиховог националног архива. То су преписка британских дипломата и њиховог министарства спољних послова, записници са суђења Михаиловићу и извештаји енглеских обавештајаца о томе како се он држао пред судијама. Најзанимљивији делови у допису дипломате Џорџа Клатона односе се на Дражине преговоре са генералом Лером.

Дража је на суђењу рекао да се у марту или априлу 1945. године срео са Штекером, представником Хермана Нојбахера, високог чиновника Министарства иностраних послова Трећег рајха. Штекер му је пренео понуду генерала Лера да се трупе под његовом командом поделе и отцепе Аустрију од Немачке. Од Михаиловића се очекивало да ту понуду пренесе савезницима.Командант Југословенске војске у отаџбини рекао је тада да није у прилици да пренесе понуду јер су Немци провалили све шифре његове војске. Међутим, Дража је о овом сусрету обавестио америчког пуковника Роберта Макдауела, који је био у његовом штабу.

Цитирањем ових најзанимљивијих делова Леровог сведочења, свакако отвара питање да ли је његово писаније прожето цртом осветништва према победницима у рату, или су пак победници, фалсификовали новију историју. А мудри Енглези су давно упозорили: “Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља.” Да смо чешће имали ову изреку на уму, не бисмо дозволили да у последњем крвавом гротлу балканске историје деведесетих година никну нове крстаче широм Крајине, Републике Српске и Косова и Метохије.

ПОЈЕДНОСТАВЉЕНА ИСТОРИЈА

СУДБИНА рукописа Александера Лера само је један од примера који потврђује да је историја као наука у социјалистичкој Југославији пола века упорно истрајавала на крајње поједностављеној и идеолошкој представи наше прошлости. Међутим и данас поједини центри моћи, или боље рећи појединци, погубљени у идеолошким маглама и саучесници у научним манипулацијама, још се грчевито труде да сачувају старе оцене и процене о неким, можда, и кључним збивањима у нашој историји. Новооткривена документа која демантују њихова становишта као да их не додирују. Резултат тога је да српски народ опет стоји на почетним позицијама у болном и мукотрпном процесу реконституисања своје државности као и пре век и по. С тим што је данас, у условима доминације глобалистичког виђења човечанства, много теже да бар малчице останемо своји. Додатни проблем представља то што се млађим историчарима нимало не помаже да дођу до аутентичне грађе, која уместо у арховима чами у депоима разних служби и институција.

ЛЕРОВА УНУКА СРПСКА МОНАХИЊА

ВЛАДИМИР Митрић, дописник “Вечерњих новости” из Лознице, 2017. је пронашао тада 65-годишњу унуку Александера фон Лера Сибилу, која је иако је по рођењу припадала старој аристократској породици протестантско-евангелистичке вероисповести, примила православну веру своје прабабе Катарине. У Србију је дошла пре 35 година и замонашила се као Јована, у манастиру Соко код Љубовије.

Новости