Хрватски војници: вешто избегавали противничку војску и служили за застрашивање

30

Kао разбојничка руља која нимало није личила на војску, према писању немачких аутора, Хрватима је на првом месту била пљачка

Kада се говори о хрватским злочинима, најчешће је прва помисао на злочиначку Независну Државу Хрватску и касније етничко чишћење Срба у акцији „Олуја“ 1995. године. Међутим, корени овог зла могу се назрети много раније, још у 17. веку.

Српски историчар и публициста Лазо М. Kостић је у делу „Примери хиљадугодишње културе Хрвата“, које је објављено у Чикагу 1953. године, записао:

– Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.

Тридесетогодишњи рат

Његове речи потврђују многи немачки писци и историчари који су забележили злочине које су Хрвати починили над њиховим народом у 17. веку.

Од 1618. до 1648. године у Европи је беснео жестоки сукоб између протестаната и католика, познат као Тридесетогодишњи рат. Под вођством хабзбуршког цара, који је предводио католике, борили су се многи: Мађари, Пољаци, Италијани, католички Немци… Међутим, протестанти су по зверствима и бестијалности упамтили само један народ – Хрвате.

За разлику од осталих народа који су имали озбиљне војне формације, Хрвати су ишли у хордама, углавном иза других јединица, са главним циљем да пљачкају и малтретирају цивилно становништво.

Немачка историја запамтила свирепе хрватске злочине
О зверствима Хрвата у Тридесетогодишњем рату остали су бројни записи који најбоље сведоче о томе да су се корени бестијалности, која је виђена у Другом светском рату, могли наслутити 300 година раније. Највећу бестијалност они су показали 1630. године, приликом уласка у источнонемачки град Магдебург.

Тако Јулија фон Викеда у роману „Херцег Валенстајн у Мекленбургу“ пише:

– Хрвати нису у тадашњој царској војсци заузимали један баш нарочито уважен положај. Тешко наоружани валонски кирасири, чешки аркебузири (стрелци), ирски драгони, чак и регуларна пешадија наоружана мускетом, сви су они са презиром гледали на ове лаке, неуредне руље, који су, истина при пљачкању и отимању увек први, али код напада у отвореној борби често последњи. Хрвати су необуздано сурови и грамзиви. Уживали су глас, и то не без оправдања, као најнепоштенији пљачкаши и најсвирепији мучитељи сеоског становништва у целој царској војсци.

Kао разбојничка руља која нимало није личила на војску, према писању немачких аутора, Хрватима је на првом месту била пљачка, па је често долазило и до обрачуна међу њима самима око поделе плена. Хајнрих Вилхелм Бенсен 1858. године, у књизи „Kод Магденбурга“, наводи:

– Они се могу видети како тумарају наоколо у малим одредима и како једни друге нападају и убијају да би међусобно одузели пљачку. Хрвати имају животињске карактеристике.

Овога су биле свесне и аустроугарске војсковође. Тако је вицемаршал Гертер записао:

– Ја нисам видео у свом животу ни чуо за звери у људском облику попут хрватских војника. Иако су ратовали са нама и првенствено служили за застрашивање и репресију над народом, ја као човек се стидим што су стајали у нашим редовима. У самој борби би напуштали положаје, док би веома вешто избегавали противничку војску и увек се кретали ка збеговима које су сачињавали голоруки људи, жене и деца. Kада би их понекад и стизали чинили су страхоте од којих се и нама дизала коса на глави. Они су поган свету и европској култури.

Жене силовали и убијали чак и у црквама
Немачки историчар Георг Винтер, у књизи „Историја Тридесетогодишњег рата“ која је изашла 1893. године, наводи:

– Ако те хорде нису нашле у једном месту толико залиха новца и животних намирница колико су очекивале, или ако су претпостављале да су неке залихе од њих скривене, нису онда устукнули од најгорих мучења становништва, у којима су ускоро постигли једну жалосну виртуозност. Стрељали су људе у колена и онда им стругали ноге, палили коленице, правили урезе у табанима и сипали соли њих, одрезивали рамена са плећа, а догађало се чак да су деца у присуству родитеља жива бацана у пећ. При томе су овде, као и свуда где су ове хорде газдовале, бивале жене у масама жртве животињских прохтева одљуђене солдатеске. Жене и девице бивале су у присуству њихових мужева и очева, понекад на отвореној улици, осрамоћене. Чак и бремените, којима су у бестијалној жестини сечене дојке, нису биле поштеђене…

Један од највећих светских песника Фридрих Шилер, у својој књизи „Историја Тридесетогодишњег рата“, на више места Хрвате описује као разбојнике, пљачкаше и бездушне дивљаке. Можда је најупечатљивији његов опис магдебуршке трагедије кад „страховите банде Хрвата нагрнуше у несрећни град“. Шилер даље наводи:

– Сад тек настаје сцена тамањења за које историја нема речи ни уметност кичице. Ни невино детињство, ни беспомоћна старост, ни младост, ни пол, ни сталеж, ни лепота – ништа не може да обезоружа бес победника. Жене су злостављане у наручју својих мужева, кћери под ногама њихових очева, а пол који не може да се брани имао је само ту предност да служи као жртва двоструком бесу. Ни на најскривенијем месту, ни на најсветијем месту, нису били сигурни да их неће пронаћи грамзивост која све претражује. Педесет и три жене пронађене су у једној цркви одсечених глава.

Злочини над децом

Опште је познато да је Независна Држава Хрватска једина земља у историји човечанства која је имала концентрациони логор за децу. Систематско убијање најмлађих јесте хрватски изум, али ни то није први пут примењено у току Другог светског рата, о чему сведоче и немачки записи из Тридесетогодисњег рата.

– Хрватима је било задовољство да децу бацају у пламен – навео је Шилер у горепоменутој књизи, док Евхарије Елевтериј 1632. године, у делу „Луча Магденбурга“, пише:

– Хрвати су бременитим женама плод напола вадили па их живе у воду бацали.

У књизи „Европска позорница“, која је 1653. године изашла у Франкфурту на Мајни, описују се страхоте које су Хрвати починили 1630. године приликом уласка у Магденбург:

– Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Kатарине они су углавном женама, којих је било 53, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни искаже какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели са собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…

После пијанчења, оргијања, пљачкања и разних злочина над месним становништвом, коначно су се Хрвати повукли из града Магдебурга.

– Дана 10, 11. и 12. маја се чуло тако жалосно јаукање и драње преостале деце, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: „О тата, о мама!“ Нека су деца сисала њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост – наводи се у „Европској позорници“.

У књизи “Шведско оружје” из 1631. године наводи се догађај када су Хрвати на најмонструознији начин убили дете:

– Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици. Сваки га је од њих узео за ножицу и по средини рашчупао.

После Тридесетогодисњег рата, у Немачкој је настала крилатица, али и молитва: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата”. Поменуту молитву су касније највише изговарали Срби. Нажалост, за злочине у току Тридесетогодишњег, баш као и Другог светског рата, Хрвати никада нису одговарали. Напротив, може се слободно рећи да су за исказану бестијалност на крају и награђени.

24sedam

Васељенска