Шта то оно беше пре двадесет година у земљи Србији?

72

Никола Н. Живковић

Можда сам овај текст исто тако могао да насловим: „Срби и култура сећања“? Погледајмо само како Русија обележава годишњицу пробоја блокаде Лењинграда! Или капитулацију Немачке, односно, Дан победе! Јермени 24. април, дан када је, године 1915. почео геноцид над Јерменима од стране Турске, или прецизније, од стране Отоманске империје. Или Јевреји како обележавају дан ослобођења Аушвица. У сва три случаја те годишњице се обележавају као догађај од прворазредног државног значаја.

А шта је са нама? Није непознато да нашем, српском друштво није баш много изражена „култура сећања“. Она се просто не негује. Ова критика још у већој мери се односи на српску државу. А шта можемо да очекујемо када садашњи председник Србије непрестано понавља, да „историја није толико важна“, те да „треба да се окренемо будућности“! Док озбиљне државе и нације виде у историји извор и наду за будућност, за Александра Вучића је, очигледно, историја терет, кога треба да се што пре ослободимо. Да историја представља проблем, рецимо, за Немце, то могу да разумем. Та држава започела је и Први и Други светски рат. А зашто би историја требала да представља терет за нас Србе? Да ли постоји неки народ на кугли земаљској који је толико страдао као српски? Тешко. Сем тога, стара је истина да без историје ми не можемо да разумемо садашњост, или, како исто то, само на енглескоме, рече један философ, „Studying history is important because it allows us to understand our present.“ Он упозорава оне, да много греше када тврде да историја није важна већ само будућност („that it doesn’t matter what has happened in the past, it’s the future that is important, then you are mistaken“). Или, како рече један Рус, Михаил Ломоносов: „Народ не знающий своего прошлого, не имеет будущего.“ И заита је тако: Народ који не познају своју прошлост, он нема будућност.

Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалосна мајка.“ (Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316: „Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Да ли се наша држава сетила да обележи Косовску битку, или да године 2013. прослави две стотине година рођења највећег српског песника Његоша; или 28. јул 1914. – почетак аустроугарске казнене експедиције против Србије; 10. арила 1941 основана НДХ, а свега неколико дана касније започели су Хрвати да врше прва масовна убијања српских цивила, односно, то је био почетак геноцида над Србима у НДХ. Новијег су датума страдања Срба у лето 1995, “Олуји”, када је хрватска војска извршила стравичне злочине над српским цивилним становништвом. Ништа од тога српске власти нису урадиле. А ако и јесу, онда је то пре било организовано лоше и далеко од нивоа које би овакви датуми заслужили.

24. марта обележићемо двадесет година од почетка НАТО агресије против Србије. Како ће се то обележити службено, на државном новоу, то ја не знам. Но, како је то било претходних година, слутим, да ће се српска влада потрудити да и ова годишњица прође што је могуће неприметније и „тише“.

Када већ неће наша држава, онда ће то да ураде Немци. Или, прецизије један месечник. Име му је „Компакт“. Тај лист залаже се за Уједињену Европу нација, противи се неконтролисаном приливу странаца у Немачку, те тражи да Сједињене Државе евакуишу своје војне базе из Немачке и Европе.

Ево што тај месечник („Compact Spezial“ – „Der Krieg der Grünen – Bomben für den Islam“, März 2019) пише о 24. марту 1999. Уводни чланак написао је главни уредник Јирген Елзесер (Jürgen Elsässer):

„Сви медији и огромна већина немачке јавности подржала је рат против Београда. Није их сметало ни то да је немачка војска погазила сопствени устав, који јој изричито забрањује да води рат ван граница Немачке. Србија није напала Немачку, па према томе, Немачка није имала разлога да нападне Србију. Сем тога, НАТО је напао Србију без одобрења Савета безбедности УН.

Када су Американци, године 1991. и 2003., са својим војним савезницима, напали Ирак, били смо сведоци масовних демонстрација од неколико стотина хиљада у Берлину и другим градовима. Ништа се слично није догодило, када је извршена војна агресија против Србије. Неколико стотина Срба и десетак Немаца протестовало је у Берлину.

Та политичка странка имала је некада свој главни програм у две тачке: екологија и пацифизам. Нови председник Зеленик Фишер (Joschka Fischer) потпуно је издао партијски програм његових оснивача. Канцелар Шредер (Gerhard Schröder) учестовао је у овом рату са мало одушевљења. Фишер и његова партија настојала је да прикаже убијање недужних српских цивила као „легитимна антифашистичка борба против српске агресије“. Немачка води рат, тако су аргументовали Зелени, против „српског Хитлера“ („gegen den serbischen Hitler“), а његово име је Слободан Милошевић. НАТО има хуманитарни задатак да спречи један Аушвиц на Косову („und ein Auschwitz im Kosovo verhindern“).

Тако је нађен модел за оправдање свих америчких и НАТО ратова против непослушних народа и режима. Ко се против политици Зелених, тај добија етикету „нацисте“ и „новог Хитлера“. Такође су у овоме рату у пуној мери дошли до изражаја пропаганда, која ако и нема доказе за своје тврдње, нимало се не узбуђује, јер то надокнађује „моралним згражавањем“ и претеривањем. Тако су већ у првим данима НАТО рата против Србије, нарочито Зелени почели да говоре „о стотинама хиљада убијених Албанаца“. Они малобројни, који су се усудили да питају за доказе и за изворе таквих вести (“diese Fake News“), били су одмах утишани са оптужбама да су саучесници „у геноциду над Албанцима“.

Грађански рат на тлу бивше Југославије показао нам је шему, на основу које САД и НАТО организују ратове и на другим континентима:

Правило број један. У име људских права крши се повеља УН и међународно право. Инсценира се масакар, управо као у неком холивудском студију, а потом га објаве све најутицајније ТВ-станице на Западу

Правило број два. Ко први изговори реч „Аушвиц“, тај је победио. Све сорошеве и остале „невладине организације“ у један глас почињу да вриште: „Никада више Аушвиц!“. Ко после тога сме да каже да треба поштовати повељу УН? Убрзо ступа на сцену америчке першинг-ракете и бомбе са осирумашеним уранијумом, које „помажу да се поново поштују људска и мањинска права“. Поред речи „Аушвиц“, веома је ефикасно оптужити противника и као „новог Хитлера“. Ту етикету добили су Милошевић, Садам Хусеин и Гадафи. Ко сме да устане у одбрану „Хитлера 21. века“?

Правило број три. Важно је имати машту и измишљти франкенштјнове методе мучења. Рецимо, српски војници су „бајонетама пробушиле трудним Албанкама стомаке, а бебе су пекли на ражњу!“

У месечнику „Компакт“ немачкој јавности представили су манипулације медија Запада око „масакра у Сарајеву“, Сребренице, Рачка, а истовремено су показали да су српске жртве потпуно остале заборављене. Најубедљивији пример: 200 000 Срба је протерано из Хрватске, а то је највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата (“in Europa nach dem Zweiten Weltkrieg“). Ове српске жртве у Вашингтону, Лондону, Паризу и Берлину нико не спомиње.

Разлог је прост. Пропаганда медија на Западу овако је радила: са једне стране имамо добре Хрвате и муслимане (“gute Kroaten und Muslime“), а са друге „зле Србе“ (“böse Serben“).

Први човек на Западу који је почео да говори о „српском геноциду на Косову“ био је немачки министар одбране Шарпинг (Rudolf Scharping). Он је о томе писао већ три дана после почетка НАТО агресије против Србије.

Организација „Human Rights Watch“, која је блиска америчкој влади, међутим, тврди да постоје појединачна убијања на Косову, но да се не може да говори о масакру или геноциду .

Најтиражније немачке дневне новине „B.Z.“ 1 априла 1999 објавиле су на насловној страни сензационалну вест: „Српска војска тера албанске цивиле у концентрационе логоре. Свакодневни живот на Косову постаје реалност конецентрационог логора.“ (am 1. April, Bild erschien am selben Tag mit der Riesenschlagzeile «…sie treiben sie ins KZ»)

Фотографија која треба да докаже истинитост ове тврдње заправо показује албанске цивиле који беже са Косова у Македонију, како би се спасили, али не од српске војске, већ од америчких бомби!

„Компакт“ темељно истражује све „српске злочине“ од почетка југословенског грађанског рата, а нарочито оне, које су године 1999. довеле до бомбардовања Београда и Србије. 15 јанаура 1999 „догодио се Рачак“. Новинари тог месечног немачког листа свестрано су истражили све релеватне немачке и остале изворе са Запада и дошло су до закључка, да и у овоме случају имамо на делу лаж, која „сто пута поновљена постаје истина“ Детаљно се описује улога главних фалсификатора Рачка, од Вокера (William Walker), преко Олбрајтове (Madeleine Albright) до Фишера (Joseph Fischer).

Било би за нас веома важно да у целини преведемо овај материјал, који јасно говори да су главне жртве догађаја од 24. марта 1999., па до конца америчког бомбардовања, били управо Срби.

„Компакт“ је немачку јавност убедљиво и подробно упознао са антисрпском пропагандом која је године 1999. године у огромној мери преовладавала у немачим медијима, али и у штампи Запада. Но, споменули су, – истина ретке изузетке, – како међу немачким новинарима и политичарима, тако и у другим западноевропским земљама и Америци, који су и у тој општој анисрпској хистерији наставили да раде свој посао професионално, односно, извештавали су само о оним стварима, за које су имали проверене информације. Могу да се, као човек и Србин, захвалим овом немачком месечнику да је толико простора посветио бомбардовању Србије и да није заборавио српске жртве.

Извор: https://nikolazivkovicblog.wordpress.com