Јован Б. Душанић: Економија постмодерне и неолиберализам

60

Објављујемо најинтересантније изводе из књиге проф. др Јована Душанића „Економско трокњижје, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам“

Теоријски корени глобалне кризе из 2008, највеће после оне из тридесетих година ХХ столећа, налазе се у неолиберализму, идеологији која одражава дух постмодерне. Као што је либерализам био идеологија епохе модерне, неолиберализам је идеологија постмодерне. Пре модерне имали смо предмодерно, тј. традиционално друштво у којем је религија формирала тадашњи поглед на свет, а истина је апсолутна и формира се и објашњава религиозним учењима. Религија и традиција представљали су регулаторе друштвеног живота.

Епоха модерне почиње са настанком капитализма и успоном буржоазије, развојем индустрије и тржишне привреде, конституисањем грађанског друштва и унапређењем демократије. Присталице модерне желе да одбаце све заблуде предмодерне и поставе нове основе за будући прогресиван развој. Модерна одбацује Бога и религиозни поглед на свет, те настоји да у име слободе раскине са религијом и традицијом. Залаже се за јачање ауторитета државе и слабљење цркве и инсистира на секуларизацији политике – одвајањем цркве од државе, раздвајањем религиозног и политичког живота.

У епохи модерне место Бога који је давао смисао свему што постоји (и налазио се у хијерархијској структури вредности изнад човека – субјекта и природе – објекта) заузима човек као разумно биће, те долази до јачања субјекта (човека) у односу на објект (природу) и дубоког веровања да човек разумом може да потчини силе природе својим потребама, те да је у стању да овлада самим собом, да сам одлучује о својој судбини и да је ковач сопствене среће.

Идеологија модерне посматра историју као један линеарни развој и верује у стални прогрес човечанства, приоритет садашњости над прошлошћу, те будућности над садашњошћу. Модерна сматра да стално напредовање човечанства води ка све већој слободи, демократији, друштвеној једнакости и усклађености индивидуалних и заједничких интереса.

Епоха постмодерне везује се за прелазак од индустријског ка новом, постиндустријском или информационом друштву. Постмодерна иде корак даље у односу на модерну и после слабљења ауторитета цркве сада то исто ради са националном државом. Док се модерна у циљу слабљења ауторитета цркве залагала за јачање државе и одвајање религиозног и политичког живота, у постмодерни (када је утицај цркве маргинализован) постоји тренд слабљења и ауторитета националних држава и све већи утицај наднационалних структура и невладиних организација (обе контролисане од стране крупног капитала).

Јован Б. Душанић (Фото: Лична архива)

Присталице постмодерне сматрају да модерна није процес ослобађања човека довела до краја и да је копирала човека по обрасцу Бога (кога су одбацили). Ослобађајући човека од Бога, потчинила га је разуму, који није ништа друго него нова форма поробљавања човека – нови диктатор и тиранин. Разум постаје Бог модерне који успоставља исту такву хијерархијску структуру – који одређује: шта је добро, а шта лоше, шта се може, а шта не може.

Постмодерна се залаже за потпуно одбацивање традиционалних вредности како би човек могао слободно да чини оно што он сматра потребним. У једном интервју (2013) директор Европског института за демократију и сарадњу са седиштем у Паризу, Н. Нарочњицка, каже: „Ради се о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, било историјски, а сада већ и биолошки, тј. Богом дате природе. Како они пропагирају, човек је слободан да остварује сваку побуду своје плоти и гордости… Ви имате право да сумњате у постојање Бога, у значај традиционалне породице за човека, али немате право да сумњате да ли су штетне и грешне неке човекове побуде.“

Тако у епохи модерне, у хијерархијској структури вредности, место Бога који је давао смисао свему што постоји заузима човек као разумно биће, а у епохи постмодерне на његово место долази човек као чулно биће. Такав човек све више губи основне хришћанске врлине (смерност, уздржљивост, морална чистота, праведност, вера љубав, нада) и усваја систем вредности које у хришћанству представљају „смртне грехе“ (разврат, завист, прождрљивост, лењост, похлепу, гнев, гордост).

Министар правде САД о слободи вероисповести у Америци

Недавно је (11.10.2019) Вилијем Бар, министар правде и државни тужилац САД, одржао предавање (по позиву) на Нотр-Дамском католичком универзитету у Индијани о слободи вероисповести у Америци. На почетку предавања он је подсетио да су оци оснивачи Америке упозоравали да „основна опасност по државу не долази од спољних непријатеља“, те да „централно питање у дугорочној перспективи јесте да ли ми можемо управљати својом слободом“ односно „да ли грађани у слободном друштву могу да сачувају моралну дисциплину и честитост који су неопходни за опстанак слободних институција“. У том контексту цитирао је Џона Адамса, једног од очева оснивача и другог председника САД: „У нас не постоји влада која је у стању да се носи са људским страстима уколико нису обуздане моралом и религијом. Наш Устав је написан само за моралне и побожне људе. Он је потпуно неподесан за управљање другачијим људима.“

Од тада, много тога се толико изменило, да је стање у америчком друштву забрињавајуће. „Изазов са којим се данас суочавамо је управо оно што су очеви оснивачи предвидели да ће бити највећи тест слободног друштва.“ Министар Бар указује на снагу, „жар и свеобухватност напада на религију коју данас доживљавамо“ и која се налази под својеврсном опсадом. „То није њено слабљење, него организовано уништење. Противници религије и њихови савезници ангажовали су све силе у средствима масовних комуникација, популарној култури, индустрији забаве и образовању за непрестане нападе на религију и традиционалне вредности.“ Због тога је очигледна стална ерозија традиционалног јудео-хришћанског система и растући успон секуларизма и моралног релативизма.

Вилијем Бар (Фото: Jeff Roberson/Pool via REUTERS)

Министар правде САД истиче да се „за урушавање традиционалних моралних вредности и наметању моралног релативизма, у облику нове ортодоксије, користе и закони“. То се обавља кроз законодавство или путем судске праксе (преседана). „Закон се користи као ован за разбијање традиционалних моралних вредности и успостављање моралног релативизма“ и друштво се суочава са „горким резултатима новог секуларног доба“ (разарање породице, рекордан ниво депресије и менталних болести, пад наталитета, огромна стопа самоубистава, све већи број бесних и отуђених младих, пораст бесмисленог насиља, смртоносна епидемија наркоманије). Он подсећа да у САД „од предозирања дрогом годишње умире 70.000 људи. То је више жртава само у једној години од укупног броја жртава које смо имали током читавог рата у Вијетнаму.

Постмодерна је из природних наука преузела Ајнштајнову теорију релативитета како би раскинула са свеобухватним Аристотеловим категоријалним учењем.  Основни принцип постмодерне јесте да универзалне (опште) вредности не постоје, пошто се њима ограничава слобода субјекта. Управо тај принцип је од суштинског значаја за разумевање постмодернизма, а директно из тога проистичу и његове карактеристике (као што су: релативност, недостатак посвећености, фрагментарност…) које, са своје стране, одређују специфичност постмодерног погледа на свет.

Постмодерна одбацује традицију и институције, а морал третира као социјалну условљеност и као такав он је релативан. Граница између реалног (стварног) и фиктивног (виртуелног) света је пољуљана и све више релативизована. Не постоји објективна истина, него само субјективне, односно различите интерпретације истине, а каква ће истина бити зависи искључиво од перспективе из које се сама ствар посматра. Релативност постаје апсолутна, а интерес једина истина.

Све оно што представља темељне вредности (религија, породица, морал, истина, правда) на основу којих могу да се оцењују ствари и појаве у друштву, релативизује се како се не би угрозио нечији интерес. Ништа се не може вредновати. Свака оцена мора да буде неутрална како бисмо могли да своје интересе остварујемо без страха од вредновања других. Сви морамо да будемо политички коректни и не можемо вредновати ствари и појаве око нас како не бисмо угрозили интерес других и како се нико не би нашао повређеним нашом оценом његових поступака.

Верује се како ништа, осим новца и материјалних ствари, нема вредност и да је све толико релативно да више ништа није ни важно. Све је израженија неспремност да се човек озбиљно посвети било чему, тачније губљење лојалности према свему: породици, пријатељима, радном колективу, народу, држави, вери. Све се своди на новац и конзумеризам. Поремећени су и основни односи човека: према Богу, природи, прецима, ближњима и самом себи. Све већи број људи сматра да Бог не постоји, за очување природе не мари, о прецима мало шта зна, ближње заборавља, а времена нема ни за самог себе. Губи се свест о властитом идентитету, слаби социјална кохезија, те долази до радикалне индивидуализације.

Према класичном одређењу постмодерног човека он егзистира као индивидуа. Маргарет Тачер тврди да „друштво не постоји, постоје само појединци – мушкарци и жене“. Постоји само појединац и ништа није важно што је постојало пре и што ће постојати после њега – не постоје никакви преци и потомци. Тако перјаница обновљене српске демократије пише (Политика, 23.03.2008):  „Никакав завет предака, никаква обавеза за потомство не могу да оправдају то што ће човек протраћити свој живот онако како траже преци или онако како он мисли да ће тражити потомци.“

Истовремено, све је израженија и фрагментираност (исцепканост) где се стабилнији и чвршћи односи све више потискују привременим и лабавим (како у емоционалним, сексуалним, професионалним и културним областима, тако и у међународним односима, те сфери политике и економије).

Извор: Печат

Постмодерна је прогласила крај (смрт) такозваним меганарацијама које објашњавају порекло универзума, живота и смисла. Одбацује се целовито схватање, а глобална питања, као на пример, питање о смислу живота, сматра се анахроним и све се своди на човеков егоцентрични самољубиви инстинкт. Сматра се да све приче модерног доба, које претпостављају могућност општег тумачења реалности, представљају терорисање појединаца у служби општости и угрожавање основних идеја савремене цивилизације која почива на индивидуалним слободама. Постмодерна одбацује метафизику и етику због тога што оне подразумевају непроменљиву универзалну стварност.

У временима постмодерне долази и до радикалне промене улоге интелектуалаца у друштву. Раније су они били веома утицајни и цењени, пресудно су утицали на јавно мњење, били веома поштовани ауторитети према којима се друштво равнало и чијим достигнућима се поносило. Водећи интелектуалци су често заузимали и кључна места у друштвеном, културном, економском и политичком животу земље. Сада су истински интелектуалци у јавности маргинализовани, а њихово место су заузели квази-научници шоумени, људи за свако време и стручњаци за све проблеме, који су спремни да заговарају све оно што од њих траже богати и моћни наручиоци.

*  *  *

Данас у економски најразвијенијим земљама Запада створен је нови модел економског устројства, која има нове карактеристике по којима се разликује од економије која јој је претходила, те смо је назвали смо економијом постмодерне. Она  има неколико основних карактеристика.

Пре свега створен је модел шпекулативног или казино капитализма у којем све више доминира виртуелна над реалном економијом. Данас фактички постоје две паралелне економије, једна – реална која ствара производе и услуге и друга – виртуелна која ствара новац берзанским шпекулацијама. Подсетимо да је још Џ. М. Кејнз (у књизи: Општа теорија запослености, камате и новца) упозоравао да шпекулације не подразумевају нужно велику штету ако су споредан и безначајан део привредне активности (ако остану мехурићи на постојаном потоку предузетништва), али су веома штетне када су предоминантне (када подузетништво постаје мехурић у вртлогу шпекулација).

За економију постмодерне карактеристично је да се шпекулативност претворила из периферне у основну карактеристику тржишта, те виртуелна економија постаје доминантна и она је сада вишеструко већа од реалне економије. Основна маса новца не улаже се више у реалну него у виртуелну економију, у којој се тргује практично ваздухом. Користећи сложене финансијске операције данас се помоћу такозваних финансијских иновација (пре свега, финансијских деривата) улажу огромна новчана средства у шпекулације које не доводе до неких промена у реалном свету, али зато доносе профит који је, по правилу, много већи од оног који се остварује улагањем у реалну економију. Закључујући различите фјучерсе и опције, тргује се разним берзанским робама које у тим количинама у реалности често и не постоје, пошто се тргује не због потребе за реалном робом него због очекивања  промене цена робе и зараде на промени тих цена.

Међутим, виртуелна економија не може да постоји без реалне економије, јер она од ње живи, односно на њој паразитира. Улагање у финансијске шпекулације може да обезбеди огроман профит, али оно не ствара нову вредност, него представља исисавање вредности (и то све већих) из реалног сектора. Истовременозбог тога долази и до огромних прерасподела из целог света у корист најразвијенијих привреда Запада, пре свега САД, где постојећи економија посмодерне са доминацијом виртуелне економије.

Следећа битна карактеристика економије постмодерне је наглашена тенденција ка еманципацији економије од суверенитета националних држава. Националне државе се све више развлашћују и политички, економски, социјални, морални простор савременог света више не одређује национална држава и њени традиционални институти. Покушава се створити глобални свет и универзални институти којим се руководи из једног центра. На економском плану то се огледа у доминацији  транснационалних компанија над националним економијама, развоју глобалног тржишта који у основи не контролишу националне државе, него наднационалне структуре, те демонтажи државе благостања.

Организацију економија на националном (државном) нивоу све више замењује организација по корпоративној основи. Неколико крупних корпорација данас влада светом, а свака појединачно моћнија је од већине националних држава и у стању је да многе земље лако потчини својим интересима. Државе се све више организују и функционишу по принципу корпорације и у њима се социјалне функције постепено демонтирају. Дистанцирање државе од социјалних обавеза и њихово пребацивање у целини на појединачне грађане води ка заоштравању социјалних противречности и великој социјалној поларизацији у којој имамо танак слој супербогаташа и масу осиромашених грађана, те значајно и брзо смањење средње класе. Доходовне и имовинске неједнакости достижи забрињавајуће размере.

*  *  *

О актуелној светској економској кризи много се пише последњих година, али у тим расправама (како научним, тако и у публицистичким) има много заблуда и митова који се веома вешто медијски пласирају и одржавају, а онда само масовно репродукују. Да би се нашли адекватни одговори на изазове са којима се свет суочио на почетку XXI столећа, а који су везани са актуелном глобалном економском кризом, неопходно је разумевање суштине и основних узрока који су до ње довели, како би се могле предузети адекватне мере за њено елиминисање. У супротном, слушаћемо о све новијим таласима и облицима кризе и она ће се стално враћати и имати све разорније последице.

Актуелну глобалну економску кризу многи пореде са кризом из тридесетих година прошлог века (Великом депресијом), тврдећи да је садашња криза само савремена верзија кризе од пре скоро једног столећа. Последице кризе из тридесетих година прошлог века биле су катастрофалне. Дошло је до огромног пада БДП, незапосленост је достигла невероватне размере, депресија је трајала све до Другог светског рата, берзански индекси су се веома споро опорављали и максимални ниво из 1929. године био је достигнут после четврт столећа – на самом крају 1954. године.

Џон Кенет Галбрајт о кризи из 1930-их година

Познати амерички економиста Џон Кенет Галбрајт написао је 1955. године књигу The Great Crash 1929 која се од тада непрекидно објављује у великим тиражима и сматра класичним економским бестселером.

Џон Кенет Галбрајт, 1995. године (Фото: The Boston Globe)

На почетку књиге Галбрајт цитира део из последњег обраћања нацији 30. председника САД (1923–1929) Калвина Кулиџа пред Конгресом у децембру 1928. године (само неколико месеци пред избијање Велике депресије), у којем, између осталог, каже: „Ниједан Конгрес у историји САД, анализирајући стање нације, није се суочио са тако изванредним перспективама, као што је то случај сада. Налазимо се у периоду најдужег процвата земље“. Председник је уверавао конгресмене да они, као и цела нација могу са задовољством оценити садашњост и са оптимизмом гледати у будућност, те да главни извор таквог огромног благостања јесу радиност и карактер америчког народа. У наставку Галбрајт пише: „Једну чињеницу у двадесетим годинама морао је да примети чак и Кулиџ. Она је у директној вези са америчким народом, о чијем карактеру говори са хвалоспевом. Упоредо с позитивним карактеристикама, америчком народу је, такође, својствена неумерена тежња ка брзом богаћењу уз улагање минималних напора. Прво снажно сведочанство те црте карактера демонстрирано је на Флориди средином двадесетих година прошлог века, када је дошло до правог бума некретнина. Флоридска грозница имала је све елементе класичног шпекулативног балона“.

Галбрајт је предвидео да до кризе сличне оној из тридесетих година ХХ века  може да дође и каже да су „шансе на понављање шпекулативних оргија прилично велике. Нико не сумња да је амерички народ као и раније подложан шпекулативним активностима. У књизи Галбрајт, између осталог, констатује: „Друштво, које је преокупирано искључиво питањима богаћења има прилично мрачну перспективу“.

Већина аутора, како у Србији, тако и у свету, актуелну кризу третирају као последицу законитих колебања привредних циклуса (такозвани Кондратјевљеви циклуси) који су својствени капитализму као што су земљотреси својствени геологији Земље, тј. као прехлада или грип у организму, а да се основни узроци мењају од једне до друге кризе. Тако се и актуелна светска криза третира као последица слома тржишта стамбених кредита у САД који је изазван дерегулацијом финансијских тржишта.

Не ради се о конјунктурној, него системској кризи, тачније не присуствујемо само једном у низу законитих привредних циклуса који ће проћи без неких већих последица као прехлада или грип у организму, него се ради о много озбиљнијој системској кризи, која означава почетак завршнице једног историјски значајног хегемонистичког циклуса САД, који је свој успон започео у другој половини XIX века, а тријумф достигао са завршетком два светска рата у XX столећу – који нису вођени на територији САД и у којима су њени конкуренти доживели огромна ратна разарања. Током Другог светског рата САД су постале кредитор читавом свету, који јој је своје дугове отплаћивао златом, те се у поседу САД нашло 70 одсто светских резерви злата. Из рата су САД изашле као хегемонистичка сила на војном, политичком и економском пољу и биле у стању да одлучујуће утичу на креирање послератног устројства света  према сопственим интересима.

Такву хегемонистичку позицију САД су одмах употребиле за изградњу послератне архитектуре новог светског економског поретка (који ће одговарати њеним хегемонистичким интересима), а у чије темеље је уграђена конструкциона грешка чије су последице данас очигледне. Други светски рат је још трајао, а под доминантним утицајем САД створени су темељи послератног уређења међународних економских односа. На конференцији у америчком месту Бретон Вудс (Bretton Woods) 1944. године, донета је одлука о оснивању Међународног монетарног фонда (ММФ) и Међународне банке за обнову и развој  (данашње Светске банке). Америчка национална новчана јединица, долар, постао је светски новац, а Америчка централна банка  (Federal Reserve System), гарантовала је конвертибилност долара у злато (35 долара за једну унцу – око 31 грам – злата).

Америчка централна банка  (Federal Reserve System)

Проблем се не би појавио да су САД емитовале долар у обиму за који су имали покриће у злату. Али они нису могли да одоле искушењу да (зло)употребе могућност која им се пружила (тачније, коју су сами створили) и да увоз реалних ресурса (материјалних добара) из других земаља једноставно плаћају доларима емитованим без адекватног покрића. Када француски председник, средином шездесетих година прошлог века, покушава да француске државне резерве из долара конвертује у злато испоставља се да је само мањи део емитованих долара покривено златним резервама. Убрзо после тога САД (1971. године) једнострано укидају конвертибилност долара за злато. Папир је заменио злато, тачније долар одштампан на папиру (без реалног покрића) и даље је опстао као светски новац јер су то САД, због своје економске, политичке и војне моћи, могле да наметну осталима.

Тако смо дошли у ситуацију у којој се чинило да су САД, напокон, успеле да пронађу чаробну формулу за вишевековне безуспешне покушаје алхемичара да створе богатство ни из чега. Американци су сада могли једноставним штампањем долара да долазе до огромних реалних материјалних добара из целога света. Непосредно после Другог светског рата САД су ову могућност користиле у мањој мери, али како апетит долази у току јела нису могле да одоле искушењу да остварују огромне профите ни из чега.

Да би повећавани апетити могли бити задовољени, требало је само обезбедити тражњу за све већом количином долара и САД су (користећи своју политичку, војну и економску силу) предузимале активне мере како би шириле зону коришћења америчког долара било преко нових територија било преко нових актива трговања. Када се, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, урушио и блок социјалистичких земаља, долар се проширио и на ове територије, те након тога нових територија за даље ширење скоро да више и нема, а како је укупна количина материјалних актива ограничена, наступа период интензивног стварања нових актива с којима се тргује на финансијским тржиштима.

*  *  *

Обим финансијских у односу на материјалне активе стално расте и достиже забрињавајуће размере. Од последње четвртине прошлог столећа брзо се шире нове финансијске активе – такозвани финансијски деривати или изведене хартије од вредности (као што су фјучерси, опције, своп), чија се вредност изводи (деривира) не само из вредности материјалних (на пример, сировина – нафте, метала, житарица и слично) него и финансијских актива. Ако су финансијске активе на тржишту капитала (акције, обвезнице) у некој вези са реалним капиталом, активе са тржишта финансијских деривата представљају чисту виртуелну надградњу над реалном базом.

За традиционалне хартије од вредности (акције, обвезнице) често се каже да представљају папирни или фиктивни капитал, а финансијски деривати фиктивни капитал другог степена који са своје стране озбиљно деформише формирање цена материјалних ресурса. То одлично илуструје огромно колебање цена на тржишту сировина. Цене не одређује понуда и тражња на промптном тржишту сировина, него цене на тржишту деривата, где се тргује количинама које неколико пута премашују укупну количину тих ресурса у целом свету. На финансијском тржишту последњих година долази до веома софистицираних финансијских иновација и на тржишту се појављује велика количина не само двостепених (дериватинего и тростепених (деривати деривата), четворостепених и вишестепених финансијских актива.

Стално се повећава тражња за ресурсима који физички и не постоје у том обиму, а нити за њима у тим количинама постоје потребе у материјалној сфери. Све више се губи веза између реалних материјалних актива и виртуелне трговине на финансијском тржишту која шпекулантима доноси огроман профит (и то профит реално ни из чега). Финансијски деривати су постали идеалан инструмент утицаја на кретање тржишних цена. Помоћу деривата се повећавала профитабилност шпекулативних операција на финансијском тржишту. Шпекуланти свој растући капитал поново улажу на финансијска тржишта (где је профитабилност знатно већа него у реалном сектору економије).

На шпекулативним операцијама, практично из ваздуха, створена је маса финансијских актива, која је по вредности неколико пута већа од укупне вредности реалног сектора економије. Та разлика се стално повећавала и све више надувавала балон. Док смо крајем деведесетих година прошлог века имали тржиште финансијских деривата од око 80 милијарди долара, оно је 2008. године премашило 800.000 милијарди (пораст од 10.000 пута). Истовремено, укупан светски бруто производ незнатно је повећан и даље износи око 65.000 милијарди долара.

Са растом финансијског тржишта, расла је и његова профитабилност. Висока профитабилност шпекулација на финансијском тржишту довела је до тога да је постало нерентабилно инвестирати у реални сектор економије, поготово у САД, где су и највеће могућности улагања на финансијском тржишту, а инвестиције у реални сектор неатрактивне како због скупе радне снаге, тако и огромних улагања да би се поштовали високи еколошки стандарди. Огромне количине новца одливају се из производње и капитал се преусмерава из реалног у финансијски сектор привреде или се сели у друге земље са јефтином радном снагом (малих или без било каквих социјалних права) и где се не мора улагати у заштиту радне и животне средине.

Због тога је у САД последњих деценија веома изражен процес деиндустријализације и производња се пребацује у друге државе, пре свега, на Далеки исток (земље источне и југоисточне Азије), где је цена радне снаге и сада чак 35 пута мања него у САД.  Временом су Американци овај регион претворили у своју фабрику, а себе у чудовишног потрошача. Нуриел Рубини, професор Штернове пословне школе у Њујорку (један од ретких економиста који је предвидео садашњу светску кризу) на Азијском економском форуму у Хонгконгу изнео је податак да „2,2 милијарде Кинеза и Индијаца заједно конзумирају само шестину потрошње 300 милиона Американаца“. (http://www.roubini.com/roubini-monitor/258312). Другим речима, потрошња једног Американца је 44 пута већа од потрошње једног Индуса или Кинеза.

Фељтон је урађен по књизи проф. др Јована Б. Душанића ЕКОНОМСКО ТРОКЊИЖЈЕ, књига прва: Економија постмодерне и неолиберализам, издање ИП Филип Вишњић, Београд, 2020.

Опрема: Стање ствари

Шира верзија текста који је објављен у Печату 5. 2. 2021.