Љубомир Маџар: Трагедија је да се продајом Комерцијалне банке спасава Ер Србија

180

Ове године у глобалној привреди очекују нас прилично неповољни трендови јер проблем са епидемијом још није окончан.

Иако се предузимају врло енергичне мере око вакцинације, не зна се када ће она дати ефекте и последице ће се осећати сигурно у првој половини године, уз вероватноћу да у другој половини може доћи до постепеног опоравка. Постоји један крупан изузетак, Кина која у 2020. није имала смањење производње и за разлику од свих осталих земаља забележила је раст БДП-а од два одсто. Пошто та велика привреда има значајан удео у светском БДП-у, она ће бити чинилац који ће општу слику учинити мање лошом. И уз наду да ће средином године почети тенденције опоравка, када се све сабере раст ће ипак бити скроман а стопе раста нешто изнад уобичајених зато што ће 2020. као база на коју се обрачунава, бити ниска – каже у разговору за Данас Љубомир Маџар, професор емеритус Алфа Универзитета.

* Какве су могућности српске привреде у овој години?

Привреда Србије имаће сличну судбину као на глобалном нивоу. Она неће бити тако повољна као што се то тврди у круговима власти. Трагови вируса су још увек видљиви и заправо све прогнозе за наредну годину су под великим знаком питања. Паметни људи не би у то смели да се упуштају јер је неизвесност огромна и свашта може да се деси. У сваком случају, неће бити много горе него у 2020. али милсим да ће за нијансу бити боље у другој половини под условом да се оствари очекивање опоравка глобалне привреде.

* Последњих месеци много се говорило о буџету за ову годину. Да ли има шансе да се он попуни и потроши онако како је испланирано?

Буџет за 2021. није добро направљен. То је оценио и Фискални савет и дао је дебелу аргументацију. Проблем јесте да је предвиђено велико трошење, раст који је ван било какве сразмере са очекиваним и могућим порастом БДП-а. Влада је ту прогнозирала стопу од шест одсто која неће моћи да се оствари, а на основу те стопе дошло је до планирања неодмереног и дугорочније неодрживог раста јавних издатака, посебно плата и зарада у јавном сектору. Прво, та стопа од шест одсто није добар оријентир за раст плата јер је превисока, а друго и много важније, та стопа ће бити нешто већа него што би била да није било овог удара вируса у 2020. па је база на коју се рачуна из прошле године ниска. Када се привреда уруши у некој години онда и пуки повратак на претходни ниво даје доста високу стопу раста јер је мерена у односу на ниску базу. А онда ту прецењену стопу пренесу у стопу раста плата и зарада у јавном сектору, где основица није ниска, напротив, висока је јер је прошле године дошло до јако великог повећања планираних још 2019, када није било назнака да ће привреда тако тешко пасти. Тако код обрачуна раста БДП-а имамо комбинацију ниске основице и прецењене стопе раста а код плата високе основице на коју се увећање обрачунава применом прецењене стопе раста.

* Тај несклад сигурно ће направити и „рупе“ у буџету. И у прошлој години оне су се „затварале“ учесталом продајом државне имовине, почев од Комерцијалне банке, бања, земљишта на нивоу државе до градских распродаја почев од Београђанке, Сава центра, плацева на атрактивним локацијама. Како ће то утицати на привреду?

– Имам крајњу антипатију за политику покривања текућих расхода из прилива по основу продаје имовине. То није здрав начин покривања редовних трошкова, једнократно је и неодрживо, јер у следећој години више немате нешто слично да продате. Здрава политика била би да се то слије у неке фондове, да остане у облику капитала из кога се финансирају здрави пројекти тако да се само промени облик имовине а не да се она потроши. Друга ствар, та продаја имовине и покривање текућих расхода доприноси прилагођавању привреде на већи ниво јавних издатака него што то одговара њеној снази. Кад једном повећате јавну или било какву потрошњу, нарочито када то чините на основу продате имовине, онда се јавља такозвани ефекат запорка – лако се повећа али се тешко враћа на првобитни ниво. Те једнократне ињекције имају дугорочне импликације јер се привреда и становништво прилагођавају већој потрошњи него што одговара нивоу наше развијености.

* Осим продаја, имамо и супротан процес, да држава улаже у неке фирме, на пример у Ер Србију где је била приморана да повећањем свог удела спашава компанију за коју је неколико година раније тврдила да ће бити национални понос.

То што држава улаже у Ер Србију је сипање пара у рупу без дна. То није начин да се очува капитал који се добија продајом здраве имовине, продајом рецимо Комерцијалне банке. Оно што оде у Ер Србију, према ономе како је до сада пословала, пут је без повратка за те паре, то је апсолутно непрепоручљиво као облик улагања. Другим речима, права је трагедија да продајом здраве имовине спасавате фирме које немају будућност, а према свему што се до сада одигравало, Ер Србија пословну будућност нема. То су две штете – једна је што се продало оно што је релативно здраво, а друга да се тај прилив убацује у фирму која паре неће моћи ни да оплоди, а још мање да врати.

* За ову годину држава је најавила велике инвестиције. Колико је то реално?

То је под великим знаком питања јер није јасно како ће се финансирати. Сигурно је да неће моћи из буџета па ако дође до тог инвестиционог полета, онда ће он подразумевати велики пораст јавног дуга, супротно ономе што министар Синиша Мали из дана у дан тврди. У буџету једноставно нема средстава за тако обимно улагање, тако да ће бити доста разочарања у економској политици и у круговима оних који ту политику прате. То како они објашњавају начин финансирања тих инвестиција крајње је неубедљиво и неће се дуго чекати да се види шта је истина у целом том проблемском комплексу.

* Нама највише недостају приватне производне инвестиције. Како оне да се подстакну?

– Ми имамо велики проблем са владавином права, корупцијом и несређеном државом. Да би приватне инвестиције ишле оним темпом који прижељкујемо, потребна је прво пословна сигурност, а она проистиче из државне организације, из објективног и независног судства, механизама који обезбеђују извршење уговора и из аранжмана који гарантују власништво и штите га. Ништа од тога ми немамо. То је разлог због кога су наше приватне инвестиције још недовољне и сва је неприлика да ће то тако и остати још дуже време. Не треба заборавити да су неки политички моћници свој престиж, бирачки капитал и успех на изборима остварили прогоном еминентних пословних људи. У друштву у коме се политички успех остварује на бази прогона и затварања пословних људи, нема изгледа да ће доћи до неке повољне економске будућности. Приватни капитал се у нашој земљи не осећа пријатно, не осећа лагодно, не постоји сарадња и веза, братство између државе и капитала. Када људи говоре о Јужној Кореји или тим азијским малим тигровима и Кини као великом тигру, обично траже објашњење у некој мудрој политици. А право објашњење је то да су тамношње државе препознале приватно предузетништво као једини мотор привредног развоја.

* Шта је потребно да друштво у целини прихвати такав став, да се поправи клима потребна за раст приватног бизниса?

Шира јавност мора да разуме да нема развоја без великих и брзорастућих приватних инвестиција, а оне не могу брзо да расту у држави у којој је привредни и општи амбијент неповољан за приватни сектор. Наша јавност неће да схвати да не може бити привредног развоја уколико се неко не богати. Брз развој земље као целине тражи успешан рад предузетника а то подразумева брзо повећање њихове имовине. Да бисмо сви боље живели, предузетници морају бити богатији. Крајње је време да се престане са непристојним питањем како је зарађен први милион. Нека је зарађан како је зарађен, али дајте да обезбедимо правни поредак у коме ће тај и остали милиони које стиче да уложи на начин који је повољан за њега и за остатак друштва.

* Колико приватном сектору смета и то што није извршена реформа јавног сектора? Сада је најављено да ће се ЕПС и Србијагас реструктурирати, али није први пут да то чујемо.

Реформе се обећавају низ година уназад и никако да се остваре а мали су изгледи да ће бити остварене у скорој будућности. Нема никакве сумње да то кочи привредни развој и да смета приватном сектору. Прво, неке од тих великих јавних фирми раде са губитком, за Србијагас се зна да су стотине милиона евра из државног буџета биле потрошене на подмиривање гаранција по доспелим кредитима које је то предузеће подизало ради покривање текућих трошкова, а то је пут у пропаст. Та јавна предузећа су јако скупа јер стварају губитке који се на крају покривају из буџета. Друго, она кваре привредни амбијент, јер се у јавном сектору брзо повећавају плате. Није тајна да су у ЕПС-у превисоке плате, а како је привреда повезана, то врши притисак и на приватни сектор. Уз то, јавни сектор је склон злоупотребама, корупцији. Павле Петровић је са своја два млађа сарадника написао у 2019. рад у коме је показао да због корупције и одсуства владавине права Србија губи отприлике 1/3 од своје годишње стопе расте. А то је права пропаст јер смо ми једна неразвијена и спорорастућа привреда. Корупција, злоупотребе и то што се у јавном сектору догађају ствари које се не могу предвидети, дестимулишу здраво улагање у приватном сектору. Шири се неизвесност а ништа не паралише привредни живот као неизвесност, нарочито она која је изазвана институционалним, привредно-системским чиниоцима.

Моћници би све да раде

– Систем одлучивања у јавном сектору и у нашој држави јако је неефикасан. Много тога је централизовано и превише одлука се доноси у највишој тачки, чак и оних које не би требало тако да се доносе. Рецимо, председник државе ишао је да купује респираторе по светским пијацама, а то није његов посао. Сигуран сам да у Србији постоје специјализовани људи који би то могли да ураде много боље од њега. А сигуран сам и да он има много важније послове него да купује респираторе. То је само једна илустрација, али претерана централизација је велики проблем јер такви системи имају мали капацитет за доношење одлука, а кад га немају за генерисање довољног броја одлука, они су неефикасни. Друга ствар је да се политички врх често меша у послове појединих ресора и то њима често доноси неизвесност која паралише рад и онемогућава да се постави питање одговорности. У нашем систему није испуњен принцип да свако треба да ради свој посао, него се јављају моћници који би често да раде посао других људи. А то не би требало да чине јер би ти други људи радили боље и знало би се ко је одговоран за шта.

(Данас)

НСПМ