
У чланку под насловом „Како Бајденова управа може допринијети рјешавању кризе стварности“ Њујорк тајмс наводи ријечи „стручњака“ који позивају „Бајденову администрацију да организује ,кризни штаб специјалацаʻ за борбу против дезинформација и домаћег екстремизма, којим би руководио ,цар стварностиʻ.“
Посао овог „цара стварности“ био би руковођење „централизованим кризним штабом који би усаглашавао јединствен, стратешки одговор“ на „теорије завјере“ поводом ковида-19 и изборне преваре.
Један од коментара на интернету гласи:
„А, Министарство Истине… На то сам чекао…“
У књизи Џорџа Орвела 1984, Министарство Истине одлучује шта је „истина“ у Океанији не обазирући се на то шта је заиста истина, намећући свој монопол стварности фалсификовањем природе историјских догађаја.
Министарство Истине свој монопол користи и за преправљање одређења саме ријечи „истина“ у оквиру Новоговора, наводећи да је „Истина“ све што у неком тренутку власти одобре као виђење неког догађаја.
Сличност између оног на шта позивају „стручњаци“ Њујорк тајмса и Орвелове књиге (видети Прочитајте још – прим. Стање ствари) толика је да чак и аутор чланка признаје да „звучи помало дистопијски“.
Ако су „теорије завјере“ заиста смртна пријетња по друштво, ко је одговоран за наметање најпогубнијих дезинформација?

Чланак у Њујорк тајмсу (Извор: Снимак екрана/Њујорк тајмс)
Како смо опширно документовали, најопасније „теорије завјере“ – попут Садамовог непостојећег оружја за масовно уништавање или подршке „борцима за слободу“, заправо џихадистима, у Либији и Сирији – намећу искључиво главни медији.
Медији под утицајем великих корпорација намећући ове двије крупне лажи створили су консензус за рат, који је узроковао смрт стотина хиљада људи и међународну мигрантску кризу.
Њујорк тајмс био је један од најпознатијих медија који су наметали ове двије преваре, не сносећи потом никакве посљедице.
С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари
Министарство Истине

Извор: Твитер
„Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије и све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моменталним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано.“
(Џ. Орвел, 1984, превод В. Стојиљковић)