Владимир ЛЕПЕХИН
Глобалистички део савременог Запада после пораза на председничким изборима у САД устремио се на реванш. Снаге предвођене банкарима намеравају да по сваку цену одбране „западне вредности“ на предстојећим председничким и другим изборима у Француској, Немачкој и даље – свуда, укључујући и постсовјетске државе. Но, за какве се вредности спремају борити Ангела Меркел, Франсоа Фијон и многи други политичари које транснационалне корпорације гурају у прве редове борбе против Русије.
О руским и европским вредностима аутор ових редова је писао више пута на Ria.ru. Изгледа да је дошло време говорити о главном.
Фундамент западне вредносне матрице
Познато је да је највеће чудо на свету – рођење детета, људског бића. Живот, а посебно осмишљени живот – то је задивљујући и непроцењиви дар природе и Бога сваком рођеном бићу – то је аванс, без обзира на то какав пут ће то биће изабрати у будућности.
Са своје стране, највећа трагедија је – смрт човека. Она је неповратна и често неправедна.
Свака смрт увек представља финале у развоју јединственог Универзума, који је на задивљујући начин уклопљен у људској глави. Но, смрт је посебно ужасна када изгуби живот неко ко је омиљен. У том случају трагедија погружења у небитисање угаслог Универзума метастазира: заједно са смрћу тог Универзума, по правилу, руши се и темељ светова повезаних са њим.
Древни човек, схвативши велико чудо свог доласка на овај свет и сав ужас неизбежног одласка, нашао је једини могући начин да адекватно одговори на изазове и једног и другог. Он је научио да благодари Господу због могућности да живи на планети земљи и поверовао је у то да је живот вечан: данас – земаљски, а сутра – небески.
Човек је створио култове и тајинства, ритуале и традиције, религију и поглед на свет, посвећење Богородици и материнству, посвећеност стварању породице, рађању деце и достизању зрелости. И он је створио различите верзије безусловне вере у загробни живот.
Човечанство није могло једно – учинити то да смрт једних људи не доноси душевну бол другима – њиховој деци, родитељима, родбини и онима који су их волели.
Вера у то да близак човек не умире на крају свог пута, него само мења форму битисања, услед чега је сусрет с њим неизбежан или могућ у другом свету, позвана је не само да олакша умирање људи, него и да ублажи њихову душевну бол у случају губитка блиског човека. Међутим, данас – у „доба знања“ – са тим задатком се не може суочити чак ни најпобожнија Вера. Јер преживљавања и страдања појединих људи, њихово психичко стање, често су јачи од Вере људске, а тим пре од његовог разума.
Аксиолошка замка ХХ века
Примећено је да је, што је јача духовна организација човека, то већу бол осећа индивидуа од губитка блиских и омиљених људи. Из тог разлога је ХХ век постао век нарастајуће есхатологије, изражене у коренитом слому представа човечанства о изворима живота и последицама смрти.
Процват науке и тријумф рационализма у „цивилизованом“ свету (у свету напредних технологија, то јест – Запада) породили су прагматизам и утилитаризам, као и њихове агресивне облике и стања – хришћанофобију и ратничко безбожништво.
Утилитаризам, атеизам и конзумеризам су подрили функционалност Вере у Господа, због чега је савремени масовни човек упао у аксиолошку замку. Са једне стране, он је достигао највише врхове у свом духовном и емоционалном развоју, са друге стране – престао је или скоро престао да верује у вечни живот. Услед тога човек се почео борити за место под сунцем у ОВОМ животу. Борити се циљано, нечасно, а понекад подло и острвљено.
И тај крајњи прагматизам, та борба индивидуа за себе и своје утилитарне интересе, донели су у отишлом веку најчудовишније облике. Секуларизовани Запад, скоро убивши у себи Бога, претворио се у цивилизацију насиља и лажи.
Но, како у ситуацији губитка Вере у вечни живот, при истовременом репродуковању све већег насиља у свету, преодолети нарастајући и неизбежни страх пред смрћу, ужас надолазећег непостојања и бол у случају губитка блиских? (У атеистичком СССР-у током Другог светског рата, тај страх, ужас и бол се коснуо практично сваког (!) човека. Запамтимо ту тезу и кренимо даље.)
Шахидизам и цинизам као начин превладавања душевне боли
Постоје три варијанте решења тог кључног, за ХХI век егзистенцијалног проблема.
Прва варијанта предвиђа повратак човечанства његовим религиозним коренима и основама, из чега треба да уследи повратак Вере у загробни живот код људи.
Код оних који нису скретали са тог пута (на пример, код представника руске православне и посебно старообредничке цркве, код других ортодоксних хришћана, правоверних муслимана итд), постоји вакцина у виду чисте и јасне Вере у господа и Еванђелске (односно куранске) законе.
Код оних који пред себе постављају задатак поновног обретења Вере, пут је често замршен и мучан. Многи нису у стању да се оцркове или „шахадују“, и та неспособност се често сублимира жестоком тежњом да се у Вери прихвате (слепо и некритички) поједини религиозни постулати, као на пример постулат о „оружаном џихаду“.
Слична особеност „нових верујућих“ није могла остати непримећена од стране савремених „ловаца људских душа“, који врбују, на пример, присталице радикалног (то јест што чистијег) ислама међу слабо писменом и маргинализованом омладином и који их обучавају за „џихад“.
Ствар стоји другачије на Западу, где је некада био откривен, а данас се навелико раширује принципијелно другачији начин одговора на све већу нељудскост живљења и излазак из горе поменуте аксиолошке замке.
Посебно, генерална линија западног друштва, усмерена на превазилажење нарастајуће емоционално-психолошке напетости опуштено-слабашног евро-америчког појединца, по мом мишљењу се састоји у томе да се потпуно одрекну високих осећања и уопште – од осетљивости као начина осећања и саосећања, како би сопствену смрт доживели као неизбежност, а нечију другу – као баналност или чак неопходност.
Одрицање од високих осећања и емоционално глувило које неретко прелази у отворени цинизам, води Запад ка постепеном губитку таквих способности код људи као што су пожртвованост и подвиг, као и одрицање од таквих социјалних улога као што су стварање породице, рађање деце, васпитања деце и бриге о родитељима.
Уместо традиционалне породице и брака овде се све више даје предност привременим грађанским савезима полних партнера – без обавеза. Уместо радости рађања потомства, овде се проповеда живот ради сопственог задовољства, уместо васпитања деце – њихова предаја у социјалне установе, уместо бриге о родитељима – њихова предаја у старачке домове, уместо љубави – полни односи, уместо истинске солидарности људи – дежурна толеранција.
Отуда и страст западних политичара према сексуалном „просвећивању“ деце и омладине, ширењу норми дечијег правосуђа, развоју институција истополних „бракова“ и сурогатног материнства.
И овде се не ради о аутентичним склоностима људи, не ради се о ослобађању са циљем слободног следовања природним нагонима и страстима који су у њих природно заложени. Напротив.
Горе поменута нова индивидуалистичка „преферирања“ – последица су наметања западном човеку (уз државну подршку), специфичне идеологије, која је резултат, са једне стране дехристијанизације друштва, а са друге стране – његове тежње за самозаштитом.
Ето зашто је у том друштву еутаназија постала не само норма, него се намеће чак и за децу: западни социјум се креће у правцу достизања потпуне безосећајности, као поузданој варијанти превазилажења душевних нелагодности и било каквих рефлексија. И ето због чега се западни политичари односе непријатељски према Русији: она не прихвата западну варијанту „развоја“, предлажући – самим својим постојањем – Западу апсолутно несхватљиву варијанту социјалних односа, који су усмерени у потпуно супротном правцу.
Памћење као облик живота
Но, шта данас да раде они који настављају да верују у пожртвованост и који се радују стварању породице, рађању и одрастању деце? Како бити онај који тежи да воли и буде вољен и на тај начин осуђује себе на неподношљиви душевни бол у случају губитка блиског човека, схватајући да је то ненадокнадиво?
Са једне стране, тим људима не остаје ништа друго осим да ојачају своју Веру у Бога, у искупљење патњом, у могућност спасења душе и вероватност вечног живота. Са друге стране, тешко да је то довољно за очување свог личног Универзума, пошто савремено потрошачко друштво и олигархијска власт хватају људе за грло и терају их да буду, као минимум, материјалисти.
У таквој ситуацији човек мора да верује не толико у постојање Створитеља, колико, на пример, у реинкарнацију душе… Не у будистичком схватању тог феномена, него у том смислу да је једини могући вид реинкарнације – пресељење човечије душе у душе сопствене деце.
Ето, у тој важној формули – предаји од стране човека своје енергије и личног „ја“ сопственој деци (а у неким случајевима – другим блиским људима) – коегзистирају и Вера и рацио. Јер репродукција духовних и других субјеката на генетском нивоу путем њихове предаје потомцима је – научна чињеница. Важно је само урадити тако да би се дар реинкарнације одржао. Ради чега треба васпитавати децу (а не бацати их на произвољност судбине) на одговарајући начин и живети са њима заједно у духовном и социјалном јединству, одржавајући и чувајући породично сећање.
Човеков страх пред сопственом смрћу у таквој ситуацији одступа, јер душа човекова већ не умире са његовим телом. Она као да прелази у душу онога ко је држао оца или мајку за руку на смртном одру (или душа одлазећег човека, ако је он дете, остаје у душама његових родитеља).
Што се тиче превазилажења духовне боли од губитка родног и вољеног човека, она бива мања ако страдајући осети искрено саучешће и подршку блиских, у том смислу и у форми пажљивог чувања сећања на покојника.
Узгред, акција „Бесмртни пук“ – један је од облика обнове колективног памћења грађана Русије о прецима и, последично, својеврсног њиховог оживљавања, путем виртуалне „реинкарнације“ душа погинулих у свест и душе потомака.
Толеранција као реакција на губитак
Савремени Запад је кренуо најлакшим путем превазилажења страдања – одрицањем од Вере и погружењем индивидуе у голи рационализам и крајњи егоизам, што га неизбежно води ка стицању потпуног равноДУШЈА према свему што није повезано са његовим утилитарним потребама.
Закономерна реакција на ту, за западног човека већ иманентну безосећајност, постаје нова, вештачка равнодушност према другом човеку, која је дефинисана појмом „толерантности“.
И овде се мора схватити да евро-америчка толерантност – уопште није састрадавање, није саучествовање, па чак није ни саосећање. То није искрена заинтересованост за дела и мишљења другог човека, то није спремност да се схвати и подржи ближњи. Толерантност – то је супротна страна саосећања и саучешћа.
У ситуацији када је чињење штете другом човеку у овом или оном облику апсолутно органско (а у друштву тоталне конкуренције и стицања, другачије и не може бити), просто уздржавање од наношења било коме уобичајених удараца сматра се као достигнуће. Толеранција на тај начин постаје, суштински, пуко уздржавање од активне подлости, љубоморе и зависти. Саосећање и поготово састрадавање овде не постоје.
Западна толеранција – то је у најбољем случају индиферентност: незаинтересованост према проблемима других и равнодушност према туђој боли и туђој радости. Међутим, узвишена од стране глобалиста и трансхуманиста са Запада, равнодушност порађа суперусамљеност, погружавајући човека у све нове и нове фрустрације и фобије, што у крајњем случају доводи „цивилизовано“ индивидуалистичко западно друштво у стање перманентне растројености и хистерије, до нељудскости социјума.
Таква је цена за одрицање западног човека од Вере у Бога, као и за његову жудњу за достизањем комфора у животу, сада већ на рачун других и по сваку цену.
Превод ФСК са руског: http://rusnext.ru/recent_opinions/1480246584
