Константин Сјомин
Ових дана сам учествовао на заседању Руског одељења Савеза писаца – дискутовало се о методама вођења информационог рата. Дошло је до врло интересантне полемике. Између осталих, у њој су учествовали и уважени Андреј Фефелов и још неки учесници, углавном људи верници, који се придржавају правно-патриотских погледа. Учинило ми се да је после мог излагања остала нека недореченост (или сам ја мисли незграпно формулисао), те зато желим да овде мало детаљније изложим оно, о чему сам говорио. Нешто ће можда прозвучати банално (али за Агитацију и Пропаганду „понављање је увек мајка науке“), а нешто баш чудно. Како год…
Информациони рат је рат идеја. Уколико не постоји идеја, вођење таквог рата је бесмислено. Идеја не може да буде окренута прошлости, конзервирању, замрзавању, очувању статуса-кво. Мир, живот, рат – то је увек динамика, то је увек „о будућности“, а не о јучерашњим подвизима, прекјучерашњој правди, ма колико ти подвизи и правда били очигледни.
Онај што је осмислио пројекат ISIL је то одлично схватао. Милионима гладне и неуке младежи је причана бајка о великом и праведном Калифату. Тај Калифат је, без обзира на читаву своју спољну сулудост, у суштини, антитрадиционалан. Он је револуционаран. Он ослобађа хормонску, нуклеарну енергију бунта младежи која се у исламском свету сакупљала стотинама година – против старих, против општинских адата, против ограничења и забрана, против исламске „норме“, против националног идентитета. Ослобађа се и претвара у оружје које пробија зидове. Да, то јесте „пас лаје – ветар носи“, али то лајање провоцира елементе револуције.
Прорачун је једноставан и тачан. Као што је немогуће да се заустави старање старог или рађање новог, тако се ни револуција не може зауставити реакцијом. Револуција може да се предухитри само контраударом, тј. још јачом револуцијом.
Уосталом, било је време када су на исти начин покушавали да угуше руску социјалистичку револуцију, помоћу национал-социјалистичке. У страху да ће немачки радник скренути „улево“, буржоаске архитекте хитлеризма су претеривале, копирале су совјетску револуционарну естетику. Одатле поклапања и аудио-визуелне паралеле које наши либерали толико воле.
Краће речено, да би се водио информациони рат, неопходна нам је идеја која је окренута лицем, а не уназад, ка совјетској или антисовјетској „Русији коју смо изгубили“. У супротном ће идеја остати особина све старијих мислитеља, предмет кухињских битака „у четири ока“. Па ће се и надувени човечић танког гласа са Власовљевог сајта кикотати – „дедесусебориле“. Власов зна шта ради када покушава да у фотошопу нацрта модерну, заразну верзију нацизма, постављајући ребрендинг лика „Малиша-плохиша“ („неваљалог детета“).
Да, идеја мора да буде заразна и млада. Онолико, колико је била млада генерација 20-их и 30-х која је 1941. кренула на фронт. У борбу их је водила идеја.
Али је важно да идеја буде права, не са наличја, не лажна, не јакеменовска.
Још једном: са друге стране је: шта смо изгубили, а на првој: шта хоћемо да саградимо.
Онда, какву идеју хоћемо? И у том тренутку, ма колико се вртели, откривамо да постоје само две варијанте. Идеја може да буде десна, а може да буде и лева. Оне су толико различите, безусловно и очигледно, да како год окренеш – све се завршава грађанским ратом.
Тако произилази да рат у Украјини у ствари представља прелудијум за грађански рат у Русији, за рат који неки баш и прижељкују. Искрице за такав хипотетички конфликт сваког дана се расипају по интернету. Ја имам једноставно питање: ако је Украјина, сва обузета „лењинопадом“ у текућим околностима комплета изабрала десну идеју, у том случају да ли и Русија може да изабере исто тако десну? А каква још десна идеја постоји? Она правилна десна идеја?
Покушаји да се споразумеју „црвени“ и „бели“ су, наравно, на месту и они су неопходни. Нико не жели нови грађански рат. Ипак, то помирење може да буде само под једним условом: уколико се нађе заједнички прилаз економији. На страну поуке, етика, морал, канони и начела. У фабрици у Чељабинску се плата не издаје преко наредбе, и систем „Град“ никако не може да ради на молитве.
Па онда, у чему је суштина десне идеологије? Десна идеологија представља идеологију која признаје приватну својину над средствима за производњу, и која дозвољава могућност постојања ПРАВилних, оних који раде за Отаџбину, православних или правоверних олигарха (ПРАВ на руском значи и „прави“ и „десни“ – прим.прев.). Као да су такви олигарси, по крви или по убеђењу Руси, у стању да заштите Отаџбину од спољног напада.
Десним је мало непријатно да то баш и признају. Резултат је да како год се покуша да се са њима започне разговор о економији, долази до спотицања о димну завесу метафора, позива на древна пророчанства и изјаве старина, као и на многобожачке заклетве или, најједноставније, до пребацивања да су саговорници недовољно „руски“. Јер, Рус по дефиницији мора да буде десни. Морам да их разочарам. Рус – историјски – он је пре – леви. Чак, скоро увек је леви!
И тако, једина могућа варијанта идеолошког „помирења“ супротности није бацање магле у очи апстрактним формулацијама, већ прелазак национално-оријентисане, десне, православне мисли на леве позиције у свему што се односи на економију. У супротном ће се стално понављати исте грешке:
-Где одлази ваљани челик из комбината „Азовстаљ“? Шта је са добити?
-Да се помолимо, брате.
-Зашто се отпуштају радници из „Уралмаша“?
-Не љути Господа.
-Зашто руске корпорације финансирају режим Порошенка? Зашто на Криму руске банке не раде?
-Не инсистирај на правди, важнија је љубав.
И тако даље…
Неће више моћи тако, људи. У условима рата врћење око малог прста је исто што и диверзија и саботерство. И није народ тај који треба да падне на колена и да одлучи да ли се довољно кајао, већ апарат Цркве треба да одговори на питање: да ли је он уопште у стању да заштити своју паству не само од претњи са неба, већ и од потпуно земаљских (федералних или локалних) крвопија и мучитеља, да ли је у стању да узме у руке бич и да га обруши на паразите који су заузели читаву економију. Уколико Црква не пређе на страну народа и не почне заједно с њим да захтева од државе правду, уколико Она и убудуће буде заобилазила најбитније проблеме друштва јер ће се плашити да не одсече и грану на којој седи, у том ће случају, када се ми увалимо у прави рат, у коме удари неће бити насумични, народ окренути леђа и Цркви и држави и више неће бити силе која ће смети да га због тога осуди.
Време је да се најзад схвати јако једноставна ствар: у време Великог отаџбинског рата власт и својина су били народни, те је зато и Црква која је била предата властима да се о њој старају штитила интересе Народа. Уколико власт и својина припадају олигархији – чије ће интересе Црква свакако штитити. Сва-ка-ко!
Од овог најбитнијег става: прво економија, па тек за њом поезија, као из корена дрвета појављују се и расту све остале тезе. И деградација масовне свести са образовањем – то није изоловани проблем, већ извод од економског система. Културна и информациона агресија спољне олигархије не могу да се објасни ослањањем на унутрашњу. Унутрашња олигархија води сопствени, тихи рат. Док ми истерујемо Антихриста који је стигао из „Геј-ропе“, домаћи олигарх мирно догрицкава школу, жваће науку, вари медицину.
Одавде следе закључци/предлози:
- Било која информациона супротстављеност мора да почне од идеје. Ако нема идеје информациони рад води у празнину, на исту капију. Обзиром да је избор између десног и левог неизбежан, можда вреди да се ипак испроба помирљива формула: леви конзерватизам + ресовјетизација? Али у том случају формулу морају да прате конкретни кораци у економији: национализација стратешки важних индустријских грана, прелазак на државно планирање, обнова елементарне праведности у друштву.
- Идеја не може да буде апстрактна. Идеја – то нити су стихови, нити су псалми. Као и војно наређење, идеја захтева конкретност. У томе је разлика између идеје и вере. Идеја одговара за масу. Она се не крије као сипа, у облаку магловитих дефиниција и „смислова“, она сваку ствар назива њеним правим именом. Идеја – то је темељ. Песак или облак не могу да буду темељ. Наступа тренутак када се метафизика, сликовитост, симболизам и апстракција, пошто исцрпе свој стваралачки потенцијал претварају у препреку, у топле замке које одвлаче пажњу. Није била будала она особа која је рекла да идеје постају материјална снага тек када овладају масама. Да би се агресија одбацила неопходно је да се мобилишу масе. А да би се масе мобилисале, идеја мора да се ОСЛОБОДИ БЕСПРЕДМЕТНОГ ИДЕАЛИЗМА. Тек тада могу да се појаве агитатори-тумачи, тј. људи који су способни да иду у народ и да речју пале срца.
- Најефикаснији и најснажнији инструмент информационе супротстављености у следеће 2 – 3 године остаје Централна телевизија. Данас је она фактички једина политичка партија у земљи. Истина – партија која нема идеологије. А тачније – у њој идеологију замењује дивља салата од ситних смотуљака либерализма, коцкица патриотизма и ситно сецкане носталгије за СССР-ом. Уколико би дошло до наглог погоршања ситуације (а то је оно што нам се управо дешава, и то у свим правцима), биће нам неопходна мобилизација народа, економије и одбране. Значи – држава ће оба-вез-но морати да се ослободи салате која је у њој, мораће да изврши санацију медија – милом или силом да прави мобилизациону идеологију – муницију за пропагандну артиљерију. Овде, на жалост, не постоје никакве шансе да се процес убрза. Само може да се држава наговара, да се гура у леђа, да се вуче за одело – у одређеном правцу.
- Уколико узмемо у обзир информациони пејзаж који се великом брзином компликује (широкопојасна интернет-мрежа, социјалне мреже, губљење навике да се гледа телевизија, старење базног аудиторијума), кроз две – три године ће мобилизациони потенцијал Централне телевизије нагло да се смањи. Запажања показују да у таквој хаотизованој средини улога појединачних, самосталних ресурса нагло расте. Што је систем сложенији – то је улога појединца већа. Нове технологије отварају пут за принципијелно нове генерације бораца преко информација – људи који су способни да воде аудиовизуелну пропаганду без повезаности са редакцијом, колективом, партијом, државом. Американци имају термин One Man Army. Таква потпуно затворена армија није у стању, наравно, да планира и обавља задатке на макронивоу (другим речима – она не може радикално да промени ситуацију), али може да изненади и да врло прецизно делује на противника. Није ствар у одласку у партизански начин ратовања, ни одбијање од колективних и централизованих напора, већ у концепцији вирусне информационе супротстављености када помоћ заједничкој ствари може да пружи само један борац – особа која се никоме не потчињава, која нема везе ни са ким, коју нико не финансира, и све у свему која физички може да се налази можда и више хиљада километара од главног места информационог деловања. У ствари, нешто слично овоме већ покушава да организује сада супротна страна: Украјина је објавила „позив за пријем у информационе јединице“.
—————————————-
