Александар Русин
Без обзира на све разлике између Совјетског Савеза и садашње Русије много је оних који у последње време налазе све више сличности у њиховим руководећим структурама. А како исти узроци воде и истим последицама вреди да се размотре управо они пороци совјетског система који су и проузроковали њен крах. Зна се да се паметни уче на туђим грешкама, а да будале не извуку искуство ни из сопствених.
Разлагање совјетске партијске елите и ликвидација СССР-а могу да се поделе на две основне етапе.
Прво је партијска елита са сопственим погледима и намерама ускладила и утврдила дужност генералног секретара КПСС (Комунистичке партије СССР-а) тако што је Хрушчова заменила Брежњевом, чиме је довела до почетка процеса трансформације совјетске елите у буржоаску.
Затим је, после 20 -25 година (док је дошло до циклуса смене генерација), иста та елита усагласила цео систем и сопствене намере тако што се одрекла совјетског модела. Прво у корист социјалдемократије са елементима тржишне економије („перестројка“), а затим у корист либералне демократије западног модела са поделом СССР-а на квази-независне републике са елементима неофеудализма.
Истина, постојала је још једна важна етапа 1953.године када је Стаљин умро, Берија био ликвидиран, а дужност генералног секретара преузео Никита Сергејевич Хрушчов. Тај тренутак је врло важан зашто је партијска елита земљу повела не према развоју, већ према тзв. „расслабону“ (тј. опуштању, прим.прев.) и деградацији који су се завршили ликвидацијом Совјетског Савеза.
Ствар је у томе да Лаврентиј Павлович Берија није баш волео тзв. партијске функционере сматрајући их за сувишно друштво, за џабалебароше и брбљивце који пре сметају послу него што му доприносе. А што се тиче нуклеарног пројекта, којим је он руководио, улога партије је сведена на минимум: партијских руководилаца тамо или уопште није било, или су они у том пројекту представљали само формалност. Све у свему – нуклеарни пројект је рађен без учешћа комунистичке партије и то, како знамо, успешно. Одакле произилази да и цела земља може да се развија без партијских шупљоглаваца, тим пре што их је и тако постојао огроман број.
Вероватно је и то постао узрок због која је Лаврентиј Павлович убијен, а генерални секретар постао Хрушчов – представник партијске елите, а не „партијски скептик“ какав је био Берија.
Пуну истину не знамо, као се оно каже – нисмо им свећу држали. Али поуздано знамо да је после 1953.године земљу почела да контролише партијска елита. Па је та иста елита на крају Хрушчова заменила Леонидом Иљичем Брежњевом кога није мењала без обзира на његову хроничну болест и љубав према ритуалима различите врсте, награђивању и осталим „понтовима совјетске сорте“.
Заменом Хрушчова који није задовољио партијску елиту, Брежњевом који ју је сасвим задовољавао, може да се направи сасвим поуздан закључак о томе чему је поменута елита тежила и каквог је квалитета она била још тих шездесетих и седамдесетих година 20.века.
Зато може да се закључи и да проблем није био у личностима Хрушчова и Брежњева, већ у комплетној елити која је после Стаљинове смрти у своје руке преузела потпуну власт.
Значајно је да Хрушчов није замењен оном особом која би наставила да развија земљу (само без „нагињања кукурузу“), већ оним људима који су почели прелажење земље од њеног развоја на церемонију, према ономе ко је почео да царује сам и истовремено да другима дозвољава да се понашају на исти начин.
Уосталом, ако ико мисли да ја хоћу да опањкам драгог Леонида Иљича (Брежњева) нека прочита текст о пројекту „гас у размену за цеви“ и нека се мало заинтересује историјом совјетске рачунарске технике. Нећу да се удубљујем у те теме већ ћу само да кажем да се до преласка земље на цеви за гас почело баш у време Брежњева.
У његово време је кренуо и процес структурног поједностављења економије и прелазак са производње сложених производа (у које спада и рачунарска техника) на испоруку угљоводоника Европи. Као и одустајање од домаћих високотехнологичних грана у корист трговине сировинама. Резултате тог процеса запажамо и данас у читавој њиховој “лепоти”.
Вероватно да има доста оних који нису баш сасвим упознати да до почетка ’70.година 20.века совјетска рачунарска техника ни у чему није била лошија од западне, у неким њеним деловима је чак била и напреднија. Али ’70.година је прекинут рад и почело је клонирање страних система (IBM и DEC). Када се тиме забавио СССР је постао патолошки зависан од западних технологија, а обзиром да нам нису дозвољавали све да клонирамо ми смо све више заостајали. Истовремено је почела масовна аутоматизација свега, а све веће заостајање у рачунарској техници је за нас значило заостајање у свим гранама економије, па и управљању самом економијом.
Ето вам вашег драгог Леонида Иљича!
Како СССР не би заостајао са Западом ни по квалитету, ни по количини роба, ’70.година је постао неопходан скок у областима аутоматике, рачунарске технике и веза – какав је извесно време пре тога учињен у космонаутици и нуклеарном пројекту. Али да би дошло до тога – на челу земље је морао да се нађе човек сличан Берији – или бар Хрушчову (који без обзира на све своје мане за столом није само седео и гледао у плафон, баш као што то није дозвољавао ни својим сарадницима).
Ипак партијској елити нису требали ни Хрушчов, који се упорно вртео у круг, тим пре ни Берија који је комплетно партијско руководство сматрао за шупљоглавце.
Партијској елити је требао Брежњев – пензионер високог ранга, који је био осетљив на ордење и ласкања, који је волео параду и читање похвалних докумената. Јер је и велики део партијаца такође волео парадирање, награђивање, значкице, аутомобиле и остале совјетске „понте“. И одмах је настало копирање наше садашње номенклатуре са њеним поздравним говорима, невероватним нерадом и наградама у Георгијевској сали Кремља.
Значајан део високих руководилаца за време Брежњева се претворио баш у лезилебовиће и баласт, како је потпуно тачно о њима мислио Лаврентиј Павлович Берија. Они су умели да зналачки цитирају Лењина, да говоре на састанцима према методици из партијске школе и да просипају свакакве апстрактне пароле. Знали су и да награђују један другог и да користе услуге, предвиђене само за највишу државну управу и стране дипломате.
Тако су се међу партијским функционарима више од половине нашли паразити и улизице. А највећи паразити су били они на самом врху – они су се тако високо попели јер су знали да цитирају Лењина, и да све на прави начин позивају у изградњу комунизма. Већина њих је успешно преживела „стаљинске чистке“ зато што су водили рачуна шта и када да кажу и зато што су представљали способне улизице.
Резултат је био да је комунистичка партија у коју се до тада набило сасвим довољно паразита, нашла препуна оних који нити су знали да раде, нити су хтели, већ им је циљ био само да добро живе и да се сладе плодовима совјетске власти.
И тако се коначно совјетска партијска елита разложила, јер је у њој од самог њеног формирања постојала углавном негативна селекција. Јер су да напредују по партијској линији и да живе дуже знали углавном они који су знали да лепо причају, да цитирају Лењина и да друге позивају на изградњу комунизма.
Али за време Стаљина и Берије улога партије је ипак била ограничена, а када су та два творца престали да постоје партијска елита је добила могућност да неограничено влада и процес разлагања више ништа није задржавало. Процес деградације је практично постао незаустављив.
Наравно, биће много људи које ће ове речи дубоко увредити, јер је њихов отац или деда био поштени комуниста, био је и члан КПСС, веровао је у идеале и до дубоке старости је радио. Наравно да је међу комунистима било много поштених и искрених људи. Међутим, најважније је да су прави радници – трудбеници као по правилу остајали при самом дну, а све више су напредовале улизице, паразити и рођаци паразита и улизица.
При том је био довољан само један паразит на руководећој дужности, и када се том броју дода нула, па да тај број отера у минус труд, односно рад стотина и хиљада поштених чланова. А шта да се каже о томе када се зна да су паразити и улизице заузели половину свих високих радних места, а уз сам врх – и више од половине.
А они који су преживели стаљинске чистке и рат, ти партијски паразити су у своје руке зграбили сву власт у земљи и у два корака су целу земљу потчинили својим интересима – прво тако што су ’64.године заменили једног генералног секретара другим, и коначно када су ’91.године променили и комплетно уређење земље.
Тако се догодило зато што је чланство комунистичке партије многима дозвољавало да ништа не раде осим да брбљају, али да притом користе све могуће привилегије, као и да сами себи и својим пријатељима додељују различита признања. И тако је интерес људских паразита и улизица коначно све преузео у своје руке!
Ето тако је нестао СССР!
Партијска елита која је трулила је тако прогутала цео совјетски систем, али сами паразити нису изумрли, већ су наставили свој паразитски живот, сада већ у данашњој Русији. Истовремено су научили да то чине још ефикасније и перфидније…
———————–
ПРЕВОД ФСК СА: https://pandoraopen.ru/2017-07-06/aleksandr-rusin-vygoranie-elity-ili-kak-ne-stalo-sssr/
