Јевгениј Крутиков
Јуче, у понедељак, одржани су преговори Владимира Путина са премијером Србије Александром Вучићем – вероватним победником председничких избора који ће у Србији бити одржани 2. априла. Вучић је у Русију допутовао како би добио политичку подршку, и – добио је. Међутим, Београд би морао добро да размисли шта за њега значи често понављани израз „вечито пријатељство“ са Русијом.
Сусрет председника Руске Федерације Путина и српског премијера Вучића могао би се назвати „потпуно затвореним“. Прво се претпостављало да ће се разговор водити бар о четири теме: економска сарадња, одбрамбена сфера, туризам и култура, а сам Вучић је састанак окарактерисао као састанак који има „изузетан политички и економски значај“. У сваком случају, детаљи реализације споразума који постоје одраније су – остали непознати. Заједничка је остала само пријатељска жеља и очигледна подршка коју руководство Русије изражава Вучићу за предстојеће изборе.
Вучић је у Москву допутовао са министром одбране Зораном Ђорђевићем и министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александром Вулином. Обојицу сматрају за присталице условно проруске партије, чију конкуренцију чине присталице „интеграције са ЕУ“. Подела на „прозападне“ и „проруске“ више није толико вештачка као што је то била пре десетак година. Сада српски политичари морају да измишљају прилично сложене језичке формулације како би објаснили позицију своје државе.
Александар Вучић инсистира на неутралности Србије – као да таква могућност уопште постоји. То је остало од времена хладног рата када је Јосип Броз Тито успешно измислио „покрет несврстаних“, на чијем се челу нашао и у коме је успешно паразитирао дуги низ година. Сада више нема никаквог Варшавског блока, у Европи постоји само НАТО чији су чланови одавно или ће убрзо бити традиционални противници Србије – Хрватска, Албанија, Босна.
Укратко: позиција Београда се своди на то да је Србија била и да ће остати прави пријатељ Русије, да хоће и да шири пријатељство са Евроазијским економским савезом, али је при том „на европском путу“. Шта једна таква формулација стварно значи нико не може да објасни, али она Београду оставља могућност да сачува свој режим преговора које води са ЕУ и са НАТО-ом. Такође, по Вучићевим речима Србија „љубоморно чува своју војну неутралност“, што је већ потпуно неразумљива реченична конструкција, јер значајна обнова српске армије се сада врши искључиво руским оружјем и руским новцем.
Јасно је да је управо питање проширења сарадње у војној сфери највише интересовало учеснике састанка. Критична тема остаје могућност испоруке Србији руских система против-ваздушне одбране. Још пре годину дана разговарало се о испорукама С-300, али је постепено та прича замрла, а сада Вучић говори само о системима „Бук“.
„Желимо не само полицијску заштиту неба, већ и заштиту од потенцијалних напада у будућности“ – изјавио је он још у Београду. Очигледно се ради о непрецизности у превођењу: српски премијер је, када је рекао „полицијски“ мислио на сталну заштиту ваздушног простора земље, за шта су „Букови“ довољни. Јер још од рата 1999. године систем ПВО Србије лежи разваљен, а у ситуацији трке у наоружању на Балкану коју је изненада започела Хрватска, Београду су неопходни системи противракетне одбране, јер је Загреб одлучио да набави немачке и америчке ракете средњег домета. А за то им требају баш С-300 и производи за класу изнад тога.
Балкан је мали регион и некако је општеприхваћено становиште да савремени високотехнолошки војни системи за њега једноставно представљају вишак, као носач авиона у Балтичком мору. Али уколико агресивно расположени комшија повећава свој арсенал ракета средњег домета, које теоријски могу да долете до твоје престонице, онда ипак некако мораш да се штитиш. Иста је ствар и са тактичком авијацијом, која мора да обезбеди заштиту бар за велике градове.
Ни Косово не сме да се заборави. Учешће те чудне творевине на међународним фудбалским турнирима уопште не ставља ван снаге упорне изјаве да се Србија никада неће сложити са издвајањем тог историјског дела земље. Недавно се српско руководство директно изјашњавало о томе, да ће, уколико дође до понављања антисрпских погрома у тој покрајини – оно бити принуђено да тамо пошаље војску. И врло је могуће да ћемо доживети „антитерористичку операцију на Косову и Метохији“. Ризик новог балканског пожара нико не негира, а Путин и Вучић нису тек тако констатовали да се ситуација у региону само погоршава.
Економски део преговора је разматран детаљније, али некако смувано. Вучић је изразио чуђење због тога што је „председник Путин тако упознат са многим нашим пројектима и радовима“ (да, да, ми се не бавимо чувањем кукуруза). Али се ништа конкретније од тога није десило. У ствари, за српског премијера је била важна сама чињеница да се сусрео са руским председником који му је пожелео успех на предстојећим председничким изборима. Отприлике је била врло слична шема пре недељу дана, када се председник Путин састао са председником Јужне Осетије Леонидом Тибиловом – понекад сама чињеница да постоји подршка значи више него јавна демонстрација нових економских пројеката. На крају крајева – често ствар уопште није у економији, већ у очувању тренда проруске оријентације Београда.
Да, Вучић понекад мора да измишља тешке формулације како би успевао да маневрише између две тежње које се потпуно искључују. Али постоје ствари које никакво ретуширање не може да покрије. Практично, по питању Косова ни једна земља у Европи не подржава Београд, ни једна од оних које имају стваран утицај. Ни једна земља из НАТО-а неће наоружавати српску армију. И заиста нико неће обезбеђивати Србији дипломатску подршку у спорним идеолошким питањима, на пример при разматрању резолуције УН о догађајима у Сребреници. Чак и када би се заборавили технички кредити којима се обезбеђује војно-техничка сарадња.
Као одговор Београд понавља своју посебну позицију у вези са санкцијама. Према Вучићу, Србија ће остати једина земља у Европи која доследно и категорично одбија да уводи економска ограничења Русији. Наравно, тако и јесте (и то је посебно драгоцено ако се посматра Црна Гора), али „историјско пријатељство“ подразумева не само пасиван отпор, већ и неке конкретније кораке.
Председнички избори у Србији ће бити одржани 2. априла, на њима се такмичи 11 кандидата од којих само Вучић има изузетно висок рејтинг. Али му је, без обзира на све, руска подршка неопходна. Расположење Срба, ако се посматра цела нација и ако се посматра политичка елита, представља „две битно различите ствари“. Уколико питамо Србе по улицама – сви су за савез са Русијом, док истовремено „европски пут“, чије се значење не разјашњава, остаје само тежња чија се природа може врло тешко објаснити.
Нико од Београда не захтева да направи једнозначан избор – он и не треба да постоји у епохи многополарног света. И нико нема права да српском народу диктира modus operandi. Али читава ситуација почиње да иритира. Правно – Србија не спада међу савезнике Русије ни у дипломатској, ни у војној сфери. Могуће је да потписивање ма ког важног међудржавног документа који не спада у тајне шеме обнове армије представља верну слику степена узајамних односа две земље који је већ постигнут, а који би могао да постане још већи кад Вучић постане председник. Али је ограничавање само на декларације и компликоване реченичне конструкције постало деструктивно. Мада – то је пре питање за одговарајуће руске структуре, а не за Србе.
Односи Русије и Србије природно треба да пређу на нови ниво. Али само у случају да Београд најзад заборави застарелу конструкцију „ни наше, ни ваше“, по којој је „нас и Руса – двеста милиона“, али при том пратимо „европски курс“. На сцени је класична прича, у којој је расположење народа у раскораку са понашањем елите. Међу којом је Александар Вучић скоро па најбољи.
——————————
Превод ФСК са: https://vz.ru/politics/2017/3/27/863735.html
