У XVII веку Велика Британија која је већ продемонстрирала своје империјске амбиције, окренула је своју пажњу према Русији. Енглези су њене северне регионе хтели претворити у још једну своју колонију. О томе се сазнало тек после четири века.
Од англоманије до интервенције
У време Ивана Грозног дошло је до успостављања руско-британских односа. Додуше, ти односи тада су били ограничени “на политичке и тргивинске потребштине”. Интересовање Грозног за Енглезе обично се повезује са именом Ричарда Ченслера и његове експедиције која је 1553. године означила почетак руско-британских трговачких односа. Током времена Енглези су од руског цара добили не само право да тргују по целој Русији, него и да се баве привредним делатностима (рибе и китови и потражња налазишта железа).
И Борис Годунов је показивао наклоност према Енглезима. Он не само да је радо примао странце у службу, него је препоручивао свом ближем окружењу да гледају затегнуте “лордове” према којима је исказивао велико поверење. Цар је на све начине покушавао да међу својим поданицима подстакне прихватање европског стила живота, па је и сам волео да проводи време у друштву странаца, па тако и Енглеза.
И Јекатерина Велика се са пијететом односила према Енглезима, као и други руски владари, међутим, није све било баш глатко у односима две земље. Империјске амбиције и геополитичка питања више пута су доводили до “тачке затегнутости” међународних интереса, довољно је сетити се Кримског рата или стране интервенције за време Грађанског рата. Но, испоставило се да је у руско-британским односима била и једна епизода о којој није прихваћено да се говори, иако је она могла постати преломна за нашу земљу.
Цењено налазиште
Пре тачно сто година – 1914 – архивист из Санкт Петербурга Ина Ивановна Љубименко – познавалац руско-британских трговачких веза с краја 17 почетка 18 века, радећи у специјалном енглеском депозитару, открила је чудне материјале и скоро одмах схватила да у рукама држи истинску историјску “бомбу”. Она је написала текст “Енглески пројекат 1612. године о потчињености руског севера протекторату краља Јакова!” и публиковала га је у “Научном историјском журналу”.
Но, Први светски рат је већ био на прагу. Ускоро је Европу потресла канонада топовских плотуна и заћутале су не само музе, него и наука и историја. Од тада је Европа почела да је преписује буквално живом крвљу и више ником није било до стратешких планова, интрига и сензација од пре 400 година.
Први документ је био нацрт-копија писма упућеног Тајном већу при двору краља Карла I. Записник је водио капетан Чемберлен који је 1610-1613 активно учествовао у некој веома тајанственој мисији. Истина, тај нацрт је он урадио post factum – 1631. године. Из тога је Љубченко закључила да се тај документ вероватно може сматрати извештајем који је састављен већ за престолонаследника краља Енглеске и Шкотске Јакова I Стјуарта (умро 1625. године) – Карла I.
“По свом повратку из Русије – пише Чемберлен – ја сам представио блаженог сећања краљу Јакову I читаву руску државу, чији је годишњи крунски доходак достизао 8 милиона фунти стерлинга. Сер Џон Мерик и сер Виљем Расел били су послани у дворјантсво те нације и предложили у име краља Велике Британије да ће их његово величанство учинити императором и покровитељем, на шта су се они уосталом сагласили са захвалношћу и послали свог амбасадора са великим поклонима за краља да би поводом тога ступио с њим у преговоре”. Даље се капетан жали на болест која га је искључила из преговарачког процеса.
Жудња за протекторатом
У другом документу (без датума и потписа) већ се говорило о самим преговорима и процењивало стварно стање у Русији у Смутно време. Говорило се о територијама које још није захватио рат и које су још “сачувале целовитост” и о онима (Русима – Н.П.) који већ предосећају надолазеће “њене ужасе” и да ће се “будући упознати са славом Његовог величанства, са његовим великим разумом и добротом, радије предати њему у руке него у било чије друге”.
У тим преговорима водећа улога припадала је шефу Московске компаније Џону Смиту, који је успео привући њима “угледне британске трговце”.
Следећи цитат помаже да можемо схватити како размере енглеских територијалних претензија, тако и наде енглеске нагоцијантске дипломатије: “Ако би Његово величанство добило понуду суверенитета над тим делом Московије која се налази између Архангелска и Волге и над воденим путем над том реком до Каспијског или Персијског мора, или у крајњем случају протекторат над њом и пуну слободу за енглеску трговину, то би био најсрећнији предлог који је било када учињен нашој држави од времена кад је Колумбо предложио Хенрију VII да открије за њега Западну Индију…”
Лукави план
Знајући за сиромаштво британског трезора аутор ове релације износи генијалну понуду – свалити финансијско бреме преласка Руског Севера под руку монарха Енглеске… на Русе. Па чак кратко описује и схему – како се то може урадити. У мају ће британска флота испловити из Енглеске ради потписивања споразума са руским становништвом, а с јесени, када се буде кретала у обратном смеру, Русима се “дозвољава да пошаљу са њима своје амбасадоре ради потврђивања споразума”, “а за то време нек они припреме предају у руке енглеских компанија довољно трезорске и друге робе како би се платило наоружање и превоз потребног им броја војника”.
Потврда амбиција
Љубименко је била толико шокирана тако отворено пренетим на папиру окупационим плановима Енглеске, да је посумњала у оригиналност докумената. Но, после пар месеци је добила потврду – листић са скицираним тезама. Датум – 14. април 1613. године. Потписан је од стране дворјанског адвоката Џулијуса Сиза који брзо фиксира два главна питања: “Да ли је она (северна територија – Н.П.) стварно понуђена? Треба ли је прихватити?” Нешто даље иду примедбе о “јачању” Архангелске луке и да ли ће за то бити довољно “100 хиљада енглеских војника”.
Човек “Х”
Енглези су још пре Времена смутње (то јест, од епохе Ивана Грозног) маштали да израде транзит преко Русије до “Шамахе, Бухаре, Самарканда и Кине”. На таласима Смутње већ су пожелели целу Русију. И у лицу својих потпредседника – Џона Смита и Џона Мерика – агената московске трговачке компаније (отворене још при Грозном) – припремали су се за увијено заузимање Архангелска и Вологодске области и практично читавог Поволожја са изласком на Каспијско море.
У тој историји постоји још једна интрига – ако су позната имена енглеских играча то није познато ко је водио преговоре са руске стране. У преписци се помиње само некакав “део дворјанства”. Али ако су поруке упућене првом лицу британске круне (претпоставља Љубименко), то је и са руске стране морала стајати фигура која по политичкој тежини није ништа мање солидна. Ко? Архивист ионако није добила одговор.
Да би памтили
После 27 година – 1941, (сада већ уочи Другог светског рата) Љубименко се поново вратила теми британске експанзије на руске земље. Вероватно већ предвиђајући нови општесветски покољ и нове границе у свету од чега амбициозна Енглеска неће остати по страни. Она је објављена у №2 часописа “Совјетска наука” у тексту “Планови енглеске интервенције у Русији на почетку XVII века”.
Покушај Британије да спроведе “меку окупацију” руских територија ионако није био успешан. Русија се изборила са пољском интервенцијом. У фебруару 1613. године на трон Московије засео је први из династије Романових – Цар Михаило. Владао је чврсто, пресекао пометњу у земљи, и самим тим су се потпуно срушили сви планови Енглеза.
Но, и данас мало људи зна да је историја Русије у првој деценији XVII века могла изгледати потпуно другачијом. И могло се десити да ми данас не будемо држављани Руске Федерације, него поданици Њеног Краљевског височанства
Подсећамо да је покушај одузимања Руског Севера био предузет и у време Кримског рата 1854. године (о томе је “седморка” публиковала текст “Кримски рат за поларним кругом”).
Превод ФСК са руског: http://russian7.ru/post/kak-moskoviya-chut-ne-stala-britanskojj/
слика http://m.euromag.ru/events/26142.html
