Сергеј Баранов
Међурезултати сиријског рата
После неочекиваног објављивања одлуке о извођењу из Сирије допунског контингента руских ваздушно-космичких снага код посматрача је дошло до извесног смисаоног вакуума. Војну страну наведене одлуке остављам војним и политичким аналитичарима, а ја бих желео да говорим о стратешким и далеким циљевима руске политике у међународним конфликтима на Блиском Истоку, и то на примеру сиријског конфликта; циљевима који свакако још увек имају високу политичку актуелност.
Нећу читаоце да замарам дугачким уводима и објашњењима, одмах ћу да дохватим бика за рогове. Чини ми се да главни стратешки циљ Русије у светској политици представљају очување, учвршћивање и ширење своје самобитне цивилизације и њеног геополитичког утицаја којима се обезбеђују услове опстанка и развоја руског народа, али и других народа Русије, јер без њих није гарантован ни опстанак Руса.
И тако, по мишљењу врховног команданта, постављени задаци и циљеви руских јединица у Сирији су испуњени. Могуће је да се ради о тактичким циљевима и задацима, мада се иза њих промаља и нека своја стратегија. Упркос паничарским прогнозама, које су пратиле почетак операције, руска армија није претрпела пораз, те Русија није доживела велики губитак. Али, такође, није доживела ни велику победу, већ се ограничила тактичким успесима и стратешким добијањем времена, вероватно, чак и за неколико година. Украјински конфликт се показао замрзнут и пренет у фазу позиционог хладног рата и делимичне деескалације – тако може да се каже не само о ситуацији на фронту, већ и у руској економији. Русији се после „руског пролећа“ и враћања Крима опет вратила и извесна међународна политичка иницијатива.
У кратком периоду руске војне операције на светску политичку сцену коначно се вратио Иран са кога су скинуте санкције. Уместо да постане после Сирије прва жртва војне агресије Запада, он је постао његов условни „партнер“ у блискоисточној и светској игри, тако што је уравнотеживао Саудијску Арабију и враћање цена нафте. Због цивилизацијске самодовољности и сопствених интереса Иран ће водити своју игру у којој неће ни изблиза подржавати Русију.
Запад је очигледно своју линију понашања на Блиском Истоку заменио еластичнијом и мање ризичном, тако што се одрекао напада на Иран и подстицао најагресивније токове сунитског исламизма. Али се није одрекао деобе Сирије, под мало другачијим условима и облицима у којима ће се, са већом вероватноћом, наћи место и за Асада и његову коалицију, као и за Русију. Али („забрањен у Руској Федерацији“) Калифат се није нигде изгубио и наставља да се бави оним чиме се и до сада бавио. Ово су резултати укратко. А шта да се даље ради? Питање, вероватно, уопште није једноставно, те да покушамо да на њега погледамо са позиција цивилизационе перспективе и ретроспективе.
Због конфликата у вези са Сиријом, Турском и Блиским Истоком, који се развијају великом брзином, и уз то конфликта Русије са Западом због поделе Украјине, све чешће се помаља питање најновијег „сукоба цивилизација“ иза кога стоји њихов покушај да се он ликвидира и промени у врло измењеном облику. Крајње негативне тенденције како су деловале, тако настављају да делују и даље. Постепено се оцртавају контуре нове архитектуре света „после Сирије“: један од циљева великог „клинча“ на блиском Истоку – ликвидација и самоликвидација цивилизација и формирање нових конструкта:
- Уместо сунитске арапске цивилизације: заједница терориста и нафтних рентијера, – „постарапског Калифата“, – производа разлагања сунитске арапске цивилизације;
- На месту Западне Европе: формирање мултикултуралног „постзапада“ који може да се уобличи као додатак Азије и Блиског Истока (Х.Кисинџер „Светски поредак“), који ће бити насељен мигрантима – производима разлагања арапске цивилизације. Садашња ослабела Европа – то више није Европа Одисеја и Зигфрида, ни Томе Аквинског или Лутера, Декарта или Канта. То је подржављени мултикултурални организам западног типа који је нама туђ, а његово слабљење у нашим интересима даје нам шансу да опстанемо у хладном рату;
- Уместо Сирије: серија комадића у којима ће превлађивати „постарапски калифат“ – треба да се каже да руска операција није за сада отклонила овакав сценарио, мада га је успорила;
- На месту Ирана и шиитског Ирака, ослабљеног ратовима и притиском деморализованог додатка Запада и Азије који се одрекао од свог „фундаментализма“: Иран мирно може да иде истим путем, у првом реду код себе;
- Најзад, полазећи од подударања источноевропског конфликта око Украјине, и Сирије, Запад ради на једном од важних циљева – слабљењу Русије, растурању евроазијског простора који представља последњу брану источноевропске цивилизације и њене замене антиподом – антисистемом – Украјином. Сиријска операција се поклопила са наглим слабљењем рубље, падом прихода од нафте и првим озбиљним тешкоћама у руској економији, који нису никако утицали на промену унутрашње политике.
Али, како видимо, руска операција у Сирији је успорила рад на томе и раширила га у супротном правцу, мада дугорочне тенденције и даље настављају да делују.
Међународни аналитичари настављају да говоре о настанку једнополарног света и смањењу утицаја Запада на светске послове, најпре, преко смањења геополитичког статуса земаља Европске заједнице не само у блискоисточним, сиријским, стварима, већ и у европским, украјинским. Тако К.Бритенц у МИП-овом журналу пише о „великој геополитичкој револуцији“ у свом истоименом раду („Велика геополитичка револуција: међурезултати“, изд. Международнаја жизњ Но 1, 2015). Ако би се поверовало победничким релацијама опасни грабљивац, човек Запада, рекло би се да се полако повлачи у страну од центра геополитичке сцене. Али – да ли ми имамо идеолошки пртљаг који би нам омогућио да одредимо и заузмемо место које нам припада у савременом чину светске историје?
Цивилизацијски вакуум у главама
Рат забрањеног у Русији ДАИШ-а (ИСИЛ-а) против Сирије, Ирака и других земаља и формирање Калифата је показао сву трулеж глобалне западне цивилизације и њених менталних и социјалних структура које су се угњездиле у друге цивилизационе ареале, на пример код нас, у Русији. Да ли је могуће колективно или индивидуално опстати ослањајући се на општеевропску идеологију? Или, рецимо, на евроазијску? Ако они уопште постоје, а не представљају само постмодернистичке фикције? На шта, уопште, да се ослањамо?
Сиријски конфликт је показао да код већине садашњих Руса и Руса изван граница Русије не постоји поимање својих цивилизацијских интереса, па чак ни своје природе. Дошао је тренутак када треба да себи објаснимо којој ми то цивилизацији припадамо и какви су нам геополитички ставови?
Бекства младих код терориста, поготово сасвим младих руских девојака и младића, често потпуно одвојених од религије, националног порекла или порекла са исламским ареалима цивилизационе идеологије, показују потпуну исцрпљеност, непривлачност, бесперспективност „цивилизованог“ западног света за младеж која је „подвргнута утицају“ нечег новог, свежег. И зато затварањем очију, не размишљајући о фаталним последицама своје сарадње са терористима, иако за сада виртуелним, али потпуно реалним, и бекства код њих од „цивилизације“, у њиховим главама прави кошмар. 50 девојака је врбовано само у малој Белгији.
Али и наша, руска цивилизацијска перспектива, сакривена је од младог образованог покољења, баш као што је не види ни наша руска елита. Дешавало се то и у мојој alma mater – на филозофском факултету Московског државног универзитета „М.В.Ломоносов“. Оно што је карактеристично, то је да управо филозофске науке концентришу вакуум у погледу на свет, најјасније га изражавају или, напротив, труде се да га рационално освоје, да му дају неко класично објашњење. Да ли је крив факултет, његово наставно особље и администрација? Ако да, у том случају – не више од свих осталих у нашој држави и друштву. Једноставно се у неким тачкама јасно осећа оно, што је сакупљано последњих 30 година – сложеност да се схвате и прихвате кризе у вези са погледима на свет, са очувањем сопственог „ЈА“.
Цивилизацијски вакуум, одбијање од сопственог цивилизацијског идентитета, наравно, представља и последицу специјалне политике вестернизације и подлокавања сопствених основа; и уз то последицу совјетских плитких идеологема, усмерених против Хришћанства и словенства. Садашње институције за образовање и васпитање, чак и оне најквалитетније, једноставно немају снаге да то превазиђу. Процеси глобализације унутар Русије се настављају, али под глобализацијом треба да се подразумева, како то видимо на примеру спољнополитичких догађаја, не само вестернизација, већ још више уништавање цивилизацијских облика супротних Западу, међу којима је и наш.
Схема: „личност – цивилизација – стратегија Русије“ у масовној свести Руса није јасна, те тим пре ми не можемо да је понудимо другим народима и државама. Русија није иницијатор цивилизацијских конфликта, али она не може, а да не учествује у њима, из саме чињенице своје цивилизацијске специфичности, као и сваки становник руског света.
Крај првог дела
————————————
Превод са :
