Анна Петрова
Нестабилност која је захватила Црну Гору током последњих месец дана, почев од првих протеста дела опозиције владајућем ДПС-у, односно Милу Ђукановићу, који је у врху власти још од 1989. године, поседује карактеристике које упућују на западна изворишта садашње државне кризе.
То звучи парадоксално на први поглед, с обзиром да је Мило Ђукановић, још од краја 1990-их година, јасно и недвосмислено про-западни, а од скоро и отворено анти-руски политичар и заговорник учлањења Црне Горе у НАТО.
С друге стране, међутим, у самој Црној Гори је анти-НАТО осећање међу обичним народом и даље убедљиво већинско, што због НАТО агресије на Југославију 1999. године, што због традиционалних, вишевековних веза са Русијом, без које се Црна Гора не би одржала у време вишевековне отоманске окупације српског етничког простора.
Додатно, постоје јаке индиције да неке моћне европске државе унутар НАТО нису подржавале пријем Црне Горе, из различитих разлога.
Ако већ Црна Гора не може да буде примљена у НАТО, а Ђукановићев режим постаје све непопуларнији, услед растуће социјално-економске беде становништва и растуће криминализације друштва, следећа најбоља ствар за интересе САД била би дестабилизација Црне Горе, слично украјинском моделу.
У прилог томе иде чињеница да смо ове године већ били сведоци покушаја дестабилизације Македоније, убацивањем терористичких групација са НАТО-окупираног „Косова“. У исто време, САД агресивно промовишу међународну легитимизацију „Косова“, кроз пријем у међународне организације, попут Међународног олимпијског комитета и других спортских федерација, као и Унеска. Паралелно с тим, врше се огромни притисци на Србију да укине све своје државне структуре у покрајини, што дестабилизује политичке прилике у самој Србији, док у исто време храни радикализам на „Косову“ и Албанији, која се охрабрује у својим великоалбанским аспирацијама. А Велика Албанија није претња само Србији, већ и Црној Гори, Македонији и Грчкој.
И БиХ је такође на мети англо-америчких покушаја дестабилизације региона. Стварају се додатни притисци на Републику Српску, овог лета се покушало са наметањем резолуције о Сребреници унутар СБ УН – што би трајно затровало односе у БиХ тако што би се оправдало етикетирање Срба као „геноцидних“ а Републике Српске као „геноцидне творевине“, а англо-америчке дипломате отворено нападају и критикују председника РС Милорада Додика.
На крају, руски утицај се током последњих година неумитно шири по српском етничком простору – а и шире. Запад нуди нова задуживања и празна обећања, док Русија нуди конструктивну, обострано корисну сарадњу, попут пројекта Јужни ток, свесно и намерно минираног од стране западних сила. Западни јавни званичници су више пута јавно изразили забринутост над ширењем руског утицаја и раста популарности Русије и њеног председника Владимира Путина међу обичним народом региона, што је додатно потпомогнуто 1. руским ветом на резолуцију о Сребреници у СБ УН, 2. ефикасном и легалном руском интервенцијом у Сирији, 3. руским конструктивним и неконфликтним приступом простору бивше Југославије.
Отварање кризе у Црној Гори, гледано са овог становишта, представљало би стварање нове неуралгичне тачке у региону и ширење тзв. појаса дестабилизације, налик на рецепт „арапског пролећа“. Запад више није у стању да понуди нове моделе или одговоре, али је зато изузетно способан да производи кризе, којима је далеко лакше и јефтиније управљати него вазалним режимима. Уместо „креативне деструкције“ какву је рекламирао један од америчких неоконзерватнивних идеолога, Мајкл Ледин, где се руши постојеће да би се наметнуло нешто ново (односно прозападно) сада на сцени имамо покушаје „креативне дестабилизације“, где се нуди само хаос тамо где Запад више није способан да наметне сопствени поредак.
Индикативно је да су организатори протеста у Црној Гори, предвођени Демократсим фронтом, странке које представљају мањински део опозиције владајућој коалицији ДПС/СПД. Већински део опозиције, предвођен ДЕМОС-ом Миодрага Лекића, за који се сматра, на основу претходних изборних резултата, да би могао да привуче око 20% гласова (наспрам 5-6% за ДФ) – није учествовао ни у претходним 20-дневним протестима пред скупштином Црне Горе, ни у синоћним, који су се насилно завршили. Зашто је већински део опозиције свесно искључен из заједничког фронта против Ђукановића? А кажемо свесно, јер ДЕМОС није био позван да се укључи у протесте кад су они кренули и јер су се, током протеста, повремено са бине могле чути увредљиве речи упућене на рачун лидера ДЕМОС-а. Зашто, ако се желела промена власти на улици, није позвана главна опозициона структурда да узме учешће?
Индикативно је такође то што су протести обустављени на неколико дана, после успешног протеста и шетње 18. октобра, иако је тада Ђукановићев режим био темељно пољуљан. Зашто му је дат „ултиматум“ од 6 дана, односно 6 дана да се консолидује?
Овим се не тврди да је део опозиције који је организовао протесте свесно то радио у функцији западних интереса, јер за то нема конкретних доказа. Али, ако је из протеста искључен већи део опозиције, ако је режим дат предах од целих 6 дана у тренутку кад је био опасно пољуљан, ако је синоћни протест тако брзо претворен у насилни, и од полиције и од појединих демонстраната – нису ли то елементи који иду на руку про-западном и про-НАТО режиму Мила Ђукановића?
За крај, треба рећи и то да није било никаквог видљивог присуства или утицаја који би указао на било какву руску улогу у организовању протеста. Наравно, Русија је више пута јавно испољила неслагање са уласком Црне Горе у НАТО. Али, то није руска методологија када је реч о односима са другим државама, где се Русија упорно држи начела немешања у унутрашње ствари суверених држава, што је посебно важно у овом времену, када Русија све снажније иступа против споља инспирисаних покушаја смена легалних власти у другим државама и организовања тзв. обојених револуција. Дакле, руско мешање у унутрашње односе у Црној Гори би директно поткопало један од кључних стубова руске спољне политике.
У истом контексту, приметни су били врло агресивни и медијски добро покривени напори власти Црне Горе, као и НАТО-лобиста у региону да оптуже Русију да стоји иза протеста у Црној Гори, у стилу „држ’те лопова“. Да су избили озбиљнији нереди у Црној Гори, сигурно је да би се додатно појачали напори да Русија буде оптужена за њихово изазивање и њихове последице. А онда би било још лакше НАТО-у да се појави у улози „спаситеља“ и „чувара стабилности“.
превод са: http://news-front.info/2015/10/25/kreativnaya-destabilizaciya-chernogorii-anna-petrova/
