Јанина АЛЕКСЕЈЕВА
Када говоримо о Лаву Александровичу Тихомирову (1852-1923), најпре се сетимо чудесног преображења Савла, гонитеља хришћана, у апостола Павла. Но, ретки истраживач се сети тога да је Тихомиров био васпитан у духу истинског православног хришћанства. Због тога ми се чини умесним сетити се и апостола Петра – његовог одрицања и скрушеног покајања. Пут Тихомирова је веома карактеристичан за руску интелигенцију тога времена, која је обузета бављењем западним идејама, одбацивањем Христа и већ установљених у друштву хришћанских основа, зарад сањарења о социјалном благостању. Другим речима – на пут уништења. Друга половина живота било је мучно супротстављање заблудама, искрено покајање, ново окретање Богу и Отаџбини, стваралаштво. Тихомиров ни у томе није усамљен, међутим, размере његове личности, његова улога у револуционарном покрету и вредност његовог стваралачког наслеђа, дозвољавају нам да говоримо о заиста изузетној трансформацији.
Тај револуционар који је са 26 година већ иза себе имао четири године затвора у Петропавловској тврђави, идејни надахнитељ “Народне воље” и аутор скоро свих њених програмских докумената, човек који је подржавао одлуке знаменитог Липецког (1878) конгреса те организације поводом убиства Цара Александра II, постао је ревносни поштовалац самодржавља, крупни идеолог монархије и руске националне идеје, саветник П.А. Столипина, уредник најстаријег монархистичког часописа “Московские ведомости”, црквени публициста и један од главних иницијатора обнове Патријаршије у Русији.
Растурање “Народне воље” које је уследило одмах по убиству Александра II (1. марта 1881. г.) принудило је Тихомирова (који није директно учествовао у теоретској борби али је ипак имао основа да очекује хапшење) да отпутује у иностранство – у Швајцарску, а потом у Француску. Седам година касније у свом покајничком писму Цару Александру III он је писао: “Изузетну корист… сам имао од личног проматрања републиканског поретка и праксе политичких партија. Није било тешко видети да је Самодржавље народа о коме сам ја некада маштао, у ствари апсолутна лаж и може једино да послужи као средство за оне који су веома искусни у заглупљивању маса. Увидео сам да је невероватно тешко успоставити или обновити државну власт која је једном уздрмана и која је пала у руке преамбициозних људи. Корупционашки утицаји политиканских, разједињујућих инстиката, просто су боли очи. Све то ми је осветлило моју прошлост, моје горко искуство и моја размишљања, и дало снагу да се подвргнем строгом ревидирању злогласних идеја Француске револуције. Једну за другом, ја сам их судио и осудио. И на крају сам схватио да се развој народа као увек живог организма, остварује само органски, на оним основама на којима су они историјски настали и расли, и да због тога здрав развој може бити само миран и националан…
На тај начин сам ја пришао власти и благородству наших историјских судбина који су сместили духовну слободу заједно са непоколебљивим ауторитетом власти која је издигнута изнад свих похлепних частољубивих тежњи. Схватио сам колико је за наш народ драгоцена ризница врховне власти са вековима учвршћиваним ауторитетом, као незамењиво оружје његовог благостања и усавршавања”.
Поред неиспитљивих путева Промисли Господње, у свему овоме треба истаћи још и заиста хришћанско милосрђе Александра III, који је опростио покајаном државном преступнику, учеснику, макар и посредном, у убиству његовог оца, и дозволио му да се врати у Русију.
Бивши сарадници Лава Тихомирова нису му могли опростити његове поступке, неки су га чак оптуживали за лудило. А његов повратак православним изворима назвали су “верским фанатизмом”. Совјетска историографија означила је Тихомирова као отпадника. Но, да би се схватио и правилно оценио његов избор, неопходно је удостојити се “посете Божије”! Међутим, дневник Лава Александровича и књига-брошура “Због чега више нисам револуционар”, која је изашла још у иностранству 1888. године, не дозвољава да се сумња како у искреност, тако и у добро здравље.
Вративши се у Русију Тихомиров издаје трилогију: “Почетак и крај либерала и терориста”, “Социјалне обмане” и “Борба века”. Историју болести и рецепт за њено преодолевање. Велику вредност представљају личне успомене, пређени пут чији почетак није наговештавао никакве револуције: “У нашој породици се веровало у Бога без икаквих поједностављења лутеранских, на начин који ја сада често видим, него се веровало истински, православно. За нас је постојала и Црква и Тајинства”. Но, “дух времена” је учинио своје. Према признању Тихомирова, тада је у школи тај дух имао неограничену власт. “У то време када се моје покољење предавало у руке друштву, код нас је већ била створена читава либерална култура, у највећем делу негативна, чије су антируске тежње 60-их година доживеле свој врхунац… Русија из мојих дечија снова уживо се раскринкавала. Она је `у светлу науке` изгледала тако јадно, неуко, као заостала земља чија се једина заслуга сводила на тежњу да се уподоби Европи”. “Из нас су избацивани појмови о Богу, о вечним животним циљевима, о епизодичности земаљског живота, што је остављало у нашим душама огромну празнину која је императивно захтевала пуњење, тим пре што смо упркос свој тој осакаћености, ми ипак још увек били Руси. Потреба да се осмисле своје везе са неким вечним животом, да се развије неки бесмртни идеал правде, обавезно је морала бити испуњена. И тако се, у виду сурогата, појавила вера у човечанство, у социјалној форми, вера у социјални прогрес и будући материјалистички рај на земљи”.
Тихомиров види бунт човека против Творца као основу болести. “Нова ера” је одбацила старе предрасуде, али су, преставши да верују у Бога, људи и даље остајали Његова створења. Помрачена душа која је била васпитана на хришћанским идеалима, ипак је очекивала хармонију и не нашавши је изнутра, надала се да ће је достићи путем промене спољашњих услова. Осећајући се незадовољним, људи су због тога оптуживали постојећи систем, али не због његових недостатака или суровости, него у име маште о идеалима. Њима се чинило (па и сад им се чини) да ће, ако сруше све старо и построје ново, наступити жељена срећа. Но, у земаљском свету нема ничег апсолутног. “То је незасита глад – сматра Лав Тихомиров – зато што она у суштини жели немогуће, хоће то од оног момента кад је изгубила Бога”. Тако човек постаје вечни негатор активног социјалног живота.
Тихомиров пише о томе да је Европа, изгубивши Христа, све своје религиозне тежње и представе о хришћанском идеалу пренела на друштво: “Први покушај да се хармонично слију те тежње са материјалистичким садржајем живота припадају XVIII веку. Очигледно отуда потиче и његова оригиналност. Основни појмови на којима је XVIII век почео градити ново друштво, представља одјек хришћанства. Појам о достојанству личности, његовој слободи, усавршавању, концепту братства и једнакости, све је то било узето из хришћанства али уз порицање реалности духовног света, унакажено. Тако унакажена, од Цркве је ископирана представа о друштву као о некој колективности. Социјална религиозност посебно је приметна у идеји `светле будућности` која је пренета у материјалну сферу која је у сродству са древнохришћшанском јереси хилијазма – хиљадугодишњег Царства Божијег на земљи – које има одраз у савременом протестантском секташтву. Једном речју, мешањем Царства Божијег са царством ћесара. Све то указује“, примећује Тихомиров, „да је `Царство које није од овога света` сабијано у оквире управо `овога света` у које се не може сместити… Савремено друштво, раздирано тим противуречностима, умом то не може да схвати и чак га одриче. Материјалистичко схватање живота се толико јако укоренило, да људи у великој мери просто нису у стању да озбиљно узму у обзир деловање духовног елемента”. Но, из хришћанства није могуће избацити његово мистичко начело, а да се самим тим не уништи значење личности. Сетимо се бар њеног потпуног низвргавања у крилатици Карла Маркса: “Биће одређује свест”.
Тихомиров излаз види у следећем: “У повратку личности на религиозно схватање циљева живота и ми смо данас дужни да јој посебно тежимо. Са потресом те основе моралног живота, почеле су наше друштвене авантуре. Са опорављањем значаја религије у животу човечанства, почеће и оздрављење. Све остало, спољашње јачање поретка, власти, чврстог деловања историјских основа, неопходно је само по себи, но, све остаје без душе, бес силе, ако оживљена религиозна свест не даје личности дужне смернице за разумевање смисла и циљева живота. Треперење социјалног мира чини само одраз тог поремећаја. Са пацификацијом душе започеће оздрављење социјалног света”.
Дубока разочараност у демократију покреће Лава Тихомирова да се позабави истраживањем питања власти. Од књиге “Самодржавна власт као принцип државног устројства” (1897) почиње нови период његовог стваралаштва, период изградње државно-правног учења о монархији који је крунисан капиталним делом “Монархистичка државност”. Тихомиров је био први који се озбиљно бавио истраживањем таквог државног феномена какво је било руско самодржавље. Тај рад га је навео на размишљање о Апокалипси, па 1907. године излази књига “Апокалиптичко учење о судбини и крају света”.
Потребно је поменути и активну црквено-публицистичку делатност Тихомирова. Он се у Москви дружио са М.А Новоселовим, бившим толстојевцем, који је учествовао у раду његовог “кружока који тражи хришћанску просвету”. Тихомиров је имао и свој кружок, чији су чланови били Архиепископ Никон (Рожденственски), генерал А.А. Кирејев, уметник В.М. Васнецов, црквени писац Е. Погожин (псеудоним Е. Посељанин) и други.
Лав Александрович се 1913. године преселио у Сергијев Посад, поред Свето-Тројичко-Сергијевске лавре. Он је овде написао озбиљно дело “Религиозне основе историје”, анализу историје човечанства, укључујући и последња есхатолошка времена. Он је овде доживео и другу велику трагедију у свом животу. У његовом дневнику из 1916. године остао је овакав запис: “А десетине, можда чак и стотине хиљада људи мисле да је Русија напредовала! Ићи напред изгубивши своју националну душу, глупа је идеја”. Лав Александрович Тихомиров упокојио се 16.10.1923. године. Совјетски журнал “Црвени архив” тада је написао “…умро је ником потребан”. Након еуфорије револуционарних промена, још једне наде у “светлу будућност”, трагично искуство бившег револуционара, његово непроцењиво наслеђе, његова упозорења, показала су се непотребним. Но, у периоду још једног разочарења, има смисла ослушнути његове речи о томе да је “правилно устројство социјалног живота могућно само уз очување духовне равнотеже, а њу савремени, у хришћанству изграђени човек, може стећи само путем живе религиозне вере”.
