Александар Севидов
„Марик“, како са пуно љубави град зову његови становници, је највећа лука на Азовском мору, то је један од индустријских центара Украјине која се данас одриче своје индустрије. О том граду се много не пише. Од 2014.године он полако умире од рата и стварно постојеће нацистичке диктатуре.
Интернационални нацизам преко батаљона „Азов“ (линијска јединица за специјалну намену Националне гарде Украјине, у саставу војне јединице № 3057 Источног оперативно-територијалног савеза „М“) који је у граду већ друга година, периодично демонстрира своје качење за Европу, које она, мада се бави заштитом права, још увек не успева да размотри.
Националистима треба да се призна – они су на прави начин оценили посебну важност града, те су зато дебиле „атамана“ Љашка и „фирера“ Билецког, који се назива „бели вођа“, упутили баш у њега.
Март 2014. године је у Мариупољу био антимајдански. Народ је митинговао, али је пропустио хапшење лидера (Дмитриј Кузменко). У априлу су у граду почели да се чују пуцњи, а 3.маја су у Мариупољ већ улазили припремљени и добро финансирани од стране Коломојског и Таруте борци „Азова“ и Љашка. Они су се појавили како би рушили референдум 11. маја, одржаван под утицајем губитака из Приазовја.
После одеске Хатиње више није имало смисла да се сумња у бахатост фашиста. Али ако је Одеса успела да привуче пажњу читавог света (који се тада још увек тек будио), догађаји у Мариупољу у недељи 7. – 13. маја су остали мало познати. Мало познато је остало стрељање пролазника у центру града из митраљеза и БМП, мало је позната и чињеница да су нацисти спалили зграду ГУВД (Градска управа унутрашњих послова) која је била пуна људи. Тада је у Мариупољу објављен дан жалости и град је до данас остао у трауру…
Грађански рат који је почет у Донбасу напунио је Мариупољ војском, најамницима, волонтерима и избеглицама. Са друге стране, неколико хиљада маруипољаца је било принуђено да побегне из града због започетих репресија које су спроводили Азов, „Омега“ и људи Олега Љашка.
А затим су почеле борбе у предграђу, паљбе – „праве“ и „информативне“, затим је дошло до наглог пробијања добровољаца Доњецке НР према Новоазовску и стварна паника нациста у Мариупољу. Чак је и „непобедиви“ Билецки панично почео да хистерише, плашећи се опсаде.
Од страха су украјинске војничине чак дигле у ваздух велики железнички мост преко реке Каљчик, који су металурзи града успели да обнове тек у фебруару 2016.године.
Кренуле су провокације. Становништво града је у већини било оријентисано проруски, нису га заплашили ни необандеровци, мада је циљ био да се тај народ шокира. А онда је 24.јануара 2015. дошло до напада на микронасеље „Восточниј“, који су украјински и западни медији приписали „руској артиљерији која је цинично убијала децу и жене“. Од тог дана скоро ништа више у граду није могло да се сматра за сасвим поуздано.
При ликвидацији многих информативних извора становништво се методично обрађује помоћу русофобије; томе су послужили Порошенков систем образовања, и управо ту је СБУ почео да врши прва хапшења људи који су преко социјалних мрежа покушавали да се боре помоћу информисања. Уосталом, из Мариупоља су нестале не претерано активне, али ипак радне, организације руских земљака „Руски покрет у Украјини“ и „Руски савез Донбаса“. Стас Шидловски, један од руководилаца, прошао је све кругове пакла, док је успео да до Русије стигне жив…
Рат је успорио, на њега су се привикли, све док се у зиму 2015. борбе нису обновиле у селу Широкино, које је све до данас остало као једна од најврелијих тачака Украјине. А оно је само 19 км од Мариупоља.
Марик је данас град који је замро између контролних пунктова и линија одбране, између мира и рата, између својих и туђина. Граду, преко својих фирми – Мариупољског металуршког комбината „Иљич“ и фабрике Азовстаљ“, покушава да помогне Група „Метинвест“. Недавно су инвестирали у развој града преко 90 милиона гривни. Али за Мариупољ, град – гигант, то су само мрвице.
Кијев одлично схвата да је неопходно да се овде учине неки, макар само ко-бајаги, поступци, јер се ремонт куће или дела пута претвара у шоу са довођењем престоничких ТВ-бригада, па чак и политичких звезда.
Када не би било „специјалног статуса“ и ватре, Мариупољ се ни по чему осталом не би разликовао од других градова „Незалежне“ (тј. Независне – Украјине). И овде подједнако бахато и цинично краду средства, чак и она која се додељују због убијања као последице ватре супротне стране. И овде касни исплата плата, расту и незапосленост и цене. И овде су укинуте социјалне исплате, комуналије скачу, а криминал цвета.
Недавно је полиција предложила да се у школама и вртићима (а њих је 165) поставе аларми. Кажу – због опасности од проруских терориста. Ипак, сви знају да је то у ствари каква-таква заштита од наоружаних криминалаца. Јер се по читавој Украјини (према званичној верзији) «шета» скоро 2 милиона цеви које нигде нису регистроване! А недавно је једна чистачица открила гранате, сакривене у WC-у станице.
У МУП-у Украјине броје стране најамнике који су учествовали у нестанку преко 30 цивила у области Мариупоља (само од почетка ове године). Јер – „ против Русије“ овде се боре не само украјински нацисти, већ и белоруси, Руси, Грузини, кримски Татари, Чечени из батаљона „Д.Дудајев“ и шеика Мансура.
Уосталом, „аларми“ се не постављају зато што то финансира држава, већ захваљујући спонзорима. Држава за сада заводи физички и информативни терор, доприносећи непотребној мржњи, као што то ради, на пример, локални новинар Ивана Радивилова.
Али, не обазирући се на присуство разних Радивилова, на „семинарима украјинских блогера“ који се одржавају периодично, град сваки пут гласа против садашњег председника Украјине и његових политичких савезника.
Овде нема баш много људи који подржавају курс садашњег кијевског режима. То су потврдили локални избори од прошле јесени које је званични Кијев нагло прекидао, што је запањивало чак и стране посматраче. Градоначелник је постао Вадим Бојченко, а у градски совјет су ушле локалне партије и „Опозициони блок“. Ни једна партија која је дошла из Кијева и Љвова није успеле да пређе 5% граничног броја гласова. ..
Порошенко, Турчинов, Јацењук и локални патриот-изроди боје се неразумљивог града и његове власти. Налазећи се између војне и цивилне неодређености овде се не жури да се праве званичне изјаве, пуне патоса. Па се противе чак и жовто- блакитним (жуто-плавим, тј. некадашњој застави украјинских националиста) новотаријама.
Ко зна већ који пут посланици Мариупоља обијају да признају Русију као „земљу- агресора“, што је свим украјинским градским совјетима, без изузетка, наручивано као строга обавеза. А шта да се каже за грађане који су у две године изгубили не само посао и будућност, већ и рођаке, пријатеље, мир, када власти не дају одговор чак ни на питање: „Па – ко је агресор?“
Зато народ често улази у конфликт са најамницима у пунктовима, зато је на почасном зиду који су нацисти недавно направили неко ко се не слаже са њима обојио лица козака, бораца УПА и „Азова“. Уосталом и приче о градској илегали овде могу да се чују скоро на свакој станици.
Наравно, има и оних који су се одавно и потпуно одредили према „идејама мајдана“, уосталом, таквих је у град доведен приличан број, од волонтера до „специјално довезених“ (како их овде називају) из западних и централних области Украјине.
С друге стране, градски посланици остају „деца свог времена“ пуштајући да их вуку кијевски идеолози. 9.јануара су у оквиру „општеукрајинског програма декомунизације“ променили називе 76 објеката топонимије града, укључујући 2 рејона града: Октјабрски у Центраљниј, Орџоникидзевски у Левобережниј.
У граду су се појавиле и улице које су добиле назив Грушевског, Франка, па чак и Шекспира. За сада нису промењени називи 37 објеката, укључујући ту и Иљичевски рејон. О њиховим називима са воде оштре дискусије.
Једно од најузнемирујућих питања за Кијев остаје спор о давању специјалног статуса појединим регионима Донбаса. Шта да се ради са Мариупољом – то Кијев не зна, а град – лука, наравно, бориће се за своје интересе, пре свега – за стицање аутономног статуса. Мариупољ у суштини представља најзгуснутију концентрацију несигурности и опозиционарства садашњем режиму, који уместо да ублажава ситуацију упорно је све више затеже..
Зато су овде 21.фебруара, као и по читавој Украјини, рушили просторије Сбербанке Русије, која се налази у улици Победе, зато се овде једном месечно одржавају „контрадиверзионе и оперативно- профилактичке“ рације СБУ, зато овде „Азов“ у циљу застрашивања прави бакљаде. Зато у Мариупољу на улицама дежурају не само дежурни, већ читаве оклопне групе Националне гарде.
Ето како живи овај град. На крају рата и мира. На крају Украјине и Русије.
————————————-
Превод са : http://news-front.info/2016/03/02/mariupol-gorod-zakonservirovannyj-vojnoj-aleksandr-sevidov/
