Алексеј САНИН
Како су у Украјини од морнара помислили да су ополченци и запуцали…
Последњих дана јануара постало је познато да су борци Добровољачког украјинског корпуса (ДУК) “Десног сектора” (борбени огранак истоимене у Русији забрањене екстремистичке организације) заједно са јединицама националне полиције МУП-а Украјине припремили у Мариупољу заседу и напали на колону 36. Бригаде поморске пешадије Оружаних снага Украјине. Започет је бој. Ово свакако није први сукоб украјинских националиста са морнарима, међутим, у овој причи постоји један занимљив детаљ: “Десни сектор” је дезинформисао полицајце који су учествовали у боју, саопштивши им да се ради о пробоју линије одбране и јуришу ДНР на Мариупољ…
Пуцњава
То што се десило у последњој декади јануара у рејону насељеног пункта Лебединскоје источно од Мариупоља, тешко је назвати великим изненађењем. Односи између украјинских војника и оружаних екстремиста на првој линији фронта носе отворено непријатељски карактер – само у јануару, борци ДУК “Десни сектор” и морска пешадија, најмање шест пута су размењивали ватру.
Међутим, овај сукоб је био посебан. Ради се о томе да су овај пут учешће узеле и снаге МУП-а које обично покушавају да се дистанцирају од сложених узајамних односа између ДУК-а и маринаца.
Позивајући се на обавештајне изворе, начелник штаба корпуса ДНР Едуард Басурин је објаснио да је “Десни сектор” дезинформисао МУП, саопштивши о пробоју фронта од стране јединица ДНР и њиховом јуришу на Мариупољ. Као резултат тога, одлуку о постављању заседе донео је лично начелник Мариупољског одељења народне полиције МУП-а Украјине Николај Побојни.
Могуће да је своју улогу одиграло и то што је Лебединскоје већ неко време истурено место на првој линији фронта. Јер је сада Широкино демилитаризована зона, а Коминтерново је под сталном пратњом мониторинг мисије ОУН. Јединице у Лебединском контролишу обе основне трасе које воде ка Мариупољу са истока, што је од прошлог пролећа и било наложено маринцима.
Екстремисти
До пролећа 2015. године одбрану Мариупоља од морске обале до Сартане и Талаковке обезбеђивала су два батаљона националне гарде – “Азов” и “Донбас”. Они су брзо стали на чело рејтинга најодиознијих и најскандалознијих јединица и када је Кијев под притиском САД одлучио да се избави од хероја Мајдана и десних екстремиста, он је тада “Азов”, “Донбас” и ДУК “Десни сектор” (који су се потпуно отели контроли), одвео у позадину уз помоћ регуларне армије ради некакве реорганизације. Неколико пута је због тога долазило до пуцњаве, а насилно блокирање база екстремистичких батаљона изгледало је као уобичена операција на смиривању хероја револуције.
После тога батаљону је било предложено да или уђе у састав МУП-а или Министарства одбране. ДУК “Десни сектор” је категорички одбио да се потчињава Министарству одбране. Команданти низа јединица регуларне армије који су симпатисали Јароша и његове акције, изјављивали су да неће ратовати са Десним сектором. Компромис су тражили неколико месеци, предлажући Јарошу различите варијанте за уметање његових бораца у извршну вертикалу армије, све до стварања неке аутономне јединице. На крају крајева, Јароша су поставили за саветника Начелника Генералштаба Виктора Муженка, а јединице “Десног сектора” биле су блокиране од стране јединица украјинске војске.
Упућени у позадину гардијски батаљони на Мариупољском правцу замењени су посебним 501 батаљоном маринаца. Наизглед то изгледа логично – обалска линија је одмах поред. Али овде постоји својеврсна збрка. Поменути 501 батаљон раније је био дислоциран на Криму, у рејону града Керч. После сједињења са Русијом, од његових 300 војника само 59 је одлучило да настави службу у украјинској армији. Њих су привремено разместили у касарне у Кијеву. А онда је почело веома бурно и креативно формирање корпуса поморске пешадије.
Прво су на бази бившег првог батаљона маринаца који је такође изведен са Крима (Теодосија) са великим недостатком људског састава, хтели да створе читаву бригаду. Кадровска питања никако нису успевали да реше, но, садашњи секретар Савета за националну безбедност Украјине Александар Турчинов прогласио је 18 новембар Даном маринаца, а 59 морнара из Кримског батаљона у августу 2014. године директно су упућени у зону “Антитерористичке операције” (тако у Кијеву називају борбена дејства на југоистоку Украјине), у саму кланицу. Већ у септембру 2014. године било је најављено формирње још једног батаљона под називом “Црно море”, ради одбране обалског појаса. Који је то по реду батаљон, други или трећи, нико није разумео, и зато је у зиму 2014-2015 на фронтовима образована “половична чета” поморске пешадије бројности око 200 људи.
Истовремено су убрзаним корацима регрутовани нови маринци да би се достигла формацијска бројност. У званичну употребу ушла је кованица “бригада поморске пешадије”, а често се губио и њен број 36 (у борбеном распореду Оружаних снага Украјине нема такве јединице). Формално се сматра да је у јулу 2015. године на бази горе поменутих батаљона (Првог Теодосијског и 501 посебног батаљона и 36 посебне бригаде обалске одбране из Перевалног) ипак била формирана прва бригада поморске пешадије названа Константин Ољшански, са седиштем у Николајеву. Тада је и 501 батаљон бројности око две хиљаде људи и упућен под Мариупољ.
Атмосфра свеопштег непоштовања
Односи између екстремиста и маринаца нису одједном захладнели. Националисти су себе сматрали ветеранима и почели су се исмејавати са новорегрутованим војницима, у журби покупљеним по селима Украјине (многи од тих “морнара” никада раније нису видели море). Није баш ефикасно испало ни бојево крштење – упавши у ватру под Широкином, новорегрутовани су се једноставно разбежали.
Посебној пикантности те атмосфере свеопштег неуважавања доприносила је и припрема маринаца – они су прошли кроз широко рекламирану обуку под патронатом Американаца на полигону Јаворов у Прикарпатју. Међутим, знање стечено од америчких и европских инструктора у оквирима програма преобуке украјинске армије, показало се потпуно неупотребљиво у пракси.
Узајамна нетрпељивост довела је до туче и пуцњаве. Сукобе је појачавала чињеница да је поморска пешадија контролисала тампон-зону која је отварала широке могућности за шверцовање, а понекад и лоповлук. И онда је у Мариупољ дошао “Десни сектор”.
Екстремисти су стигли прошлог пролећа организовано, да “заведу ред”. Дошли су и остали. До јесени су већ контролисали цео град, бавећи се изнуђивањем и отвореним терором. У одређеном тренутку Мариупољ се претворио малтене у престоницу “Десног сектора” при чему се неколико њихових догађаја морало разгонити силом. Током ноћи су борци “Десног сектора” заузели складишта, административне центре, штампарије, почели су се бавити шверцом, уз пут оптужујући за то поморску пешадију и локалне власти.
Масовна провокација?
Сада постоје две основне верзије оружаног сукоба између екстремиста и снага МУП-а са једне стране и морских пешадинаца с друге стране. У Доњецку су, на пример, уверени да се ради о покушају масовне провокације, практично покушаја исценирања офанзиве ополченаца на Мариупољ. У томе има логике – званични Кијев се налази у тешкој ситуацији: од украјинских власти се очекује испуњење Минских споразума, а за њихову примену парламент мора донети неопходне измене Устава Украјине по питању опште децентрализације и званичног давања пуномоћја локалним властима Донбаса.
Међутим, мало је вероватно да ће председник Украјине Петар Порошенко успети да се о томе договори са данашњим саставом Врховне Раде. Практично, у земљи је стање потпуне политичке кризе, где на шефа државе притискају не само екстремисти унутар државе, него и западни партнери. У таквим условима ескалација борбених дејстава на југо-истоку Украјине (разуме се, као кривци се оптужују ополченци) могла би да одвуче пажњу европских политичара од испуњења Минских споразума. Сам Порошенко би поново могао око себе сјединити патриотску јавност и избећи вероватни распад парламентарне коалиције и потпуно испуштање ситуације испод контроле.
Истина, сукоб под Мариупољем (чак и уз учешће правобранилачких органа) исувише личи на све претходно. У том истом Лебединском су се 8. јануара, представници “Азова” и “Десног сектора” оштро сукобили са поморском пешадијом по питању лоповлука. После пар дана – још један инцидент: борци “Десног сектора” (јединица је дислоцирана у бившем санаторијуму “Мајак”) затражили су од пешадије да им се испоручи неки “сепаратиста”. Туча која је настала прерасла је у пуцњаву. Резултат – двоје мртвих, троје рањених.
А број напада на насељена места на Донбасу и локална пуцњава, последњих дана је удупло порасла. Пре пар вечери регистровано је више од сто кршења примирја. Огромна војна групација коју је привукла украјинска страна против ополченија, није могла да месецима остане без дејства. но, тако оштро и масовно кршење свих договора и споразума о прекиду ватре указује на посебну политичку контролу од стране Кијева. А у таквим околностима чак и мала трвења међу наоружаним јединицама су веома опасна. Посебно кад једна од страна пројављује креативност, приказујући колону морске пешадије као офанзиву ополченаца.
Превод са руског: http://news-front.info/2016/02/06/more-volnuetsya-raz-aleksej-sanin/
