Андреј Пургин, председник Народног совјета Доњецке Народне Републике, дао је „Руској народној линији“ ексклузивни интервју…
Председник Народног совјета Доњецке Народне Републике, Андреј Јевгењјевич Пургин, је у посети Санкт-Петербургу. За време свог боравка он се сусретао са политичарима, посланицима, јавним радницима руског Северног главног града. Он је 1.септембра дао ексклузивни интервју Александру Тимофејеву, заменику главног уедника «Руске народне линије».
Александар Тимофејев: Јуче је председник Доњецке Народне Републике Александар Захарченко негирао медијске написе да ће у тој Републици бити спроведен референдум о припајању ДНР Русији. Ту «новинарску патку» је он повезао са локалним изборима у ДНР, који су планрани за 18. октобар. Шта очекујете од тих избора и како бисте прокоментарисали вести о референдуму?
Андреј Пургин: Предстојећи локални избори представљају фактор стабилизације друштва. Људи морају да осете своју повезаност, морају директно да учествују у животу државе, јер што је више избора и уопште утицања становништва на процесе у држави, то је и читаво друштво стабилније. Зато је за ДНР велики минус што до сада није било избора преко којих се легализује локална власт. Наши избори се организују у ратно време али, без обзира на то, пре или после избори морају да се одрже. Наравно, не треба им давати претеран значај, према њима треба да се односимо као према нормалном процесу који постоји у свакој држави.
Што се тиче референдума, ја према њему немам неки категоричан однос зато што постоји одређени интерес да се дискредитује сама идеја референдума. Не треба да заборавимо зашто је дошло до «Руског пролећа» – то је један од узрока наше борбе за правду, за наш повратак у крило руске цивилизације. Наша револуција је носила мултипликациони карактер – економски, антиолигархијски, било је нешто мало «левог» усмерења, али је без обзира на све – то је био народно-ослободилачки рат. Зато ја не бих хтео да искључим да такав референдум неће бити одржан у будућности. Он би представљао логичан завршетак одређених процеса. Данас је још увек рано да се говори о томе, те зато интерес у вези са референдумом представља покушаје да се дискредитује сама идеја нашег укључивања у руски свет. Али идеја није мртва. Људи су често незадовољни не само поступцима, већ тиме што се ништа не ради. Али наши поступци морају да буду усмерени према зближавању са Русијом, са руским народом, према приближавању процесима који се дешавају на евроазијском простору, као и према интеграционим поступцима Русије у вези са Евроазијским економским савезом и јединственом економском простору. Ти процеси за сада нису политички, већ економски, мада већ постоје захтеви за заједничку валуту. Зато ја не бих генерално прецртао идеју референдума. Западни медији су раструбили причу о референдуму, о коме је прво проговорила супротна страна која покушава да ту идеју дискредитује, а која је за нас крајњи циљ.
А.Т. Да ли бисте могли да процените садашњу ситуацију у Доњецкој Народној Републици. Какве су њене политичке перспективе?
А.П. На данашњи дан ДНР је гранична тврђава, оштрица руске цивилизације. Република се бори за своју слободу, за истину, за право на живот. Ни у ком случају се не одричемо Харкова, Одесе или Дњепропетровска. Одлично памтимо историју, постојање Доњецко-Криворошке републике и цео југоисток Украјине схватамо као јединствен индустријски центар који говори руски и који представља део Руске православне цркве. Данас је у Републици врло тешка економска и хуманитарна ситуација. Постоји одређена криза идеја. Моје путовање у Санкт Петербург има и задатак да почне да ради са патриотско-политичком елитом. Ми размењујемо искуство супротстављања наранџастим револуцијама, западном утицају преко некомерцијалних организација, разједању преко сектантских структура. У ДНР се користе идеолошке основе које треба да се формирају на нашем заједничком простору, од кога ми себе не раздвајамо. Надамо се да ћемо пре или касније да постанемо јединствен центар – заједно са Харковом, Запорожјем, Одесом.
А.Т. У државном смислу?
А.П. Предлажем да се померимо од представа прве половине двадесетог века, јер су данас појмови суверенитет, држава и независност променили своје значење. Сада није јасно да ли су у Европи државе, јер тамо у свему управља бриселска бирократија која мирно манипулише државама. Зато је смешно да се говори о суверенитету земаља из Европе. Променили су се и појмови «суверенитет» и «независност» који сада представљају академски предмет, а у пракси су глобализација и развој друштва унели велики број исправки. Независне земље могу да се преброје на прсте једне руке, при том су оне независне и од света, али и једна од друге.
А.Т. У Русији у медијима међу новинарима постоје мишљења која се односе на циљеве руководства ДНР, а која се разликују једна од других. Да ли Република жели да се припоји Русији? Да ли руководиоци ДНР имају заједничку позицију о будућности Републике или ипак у политичкој елити ДНР постоје различити правци?
А.П. Предлажем да свет не делимо на црн и бео. Ми не живимо у свету без боја. Осећање ДНР и ЛНР се гради слично матрјошки (код нас се та лутка назива погрешно „бабушка“ – прим. прев.): има малих, а има и великих матрјошки којима се придружују Запорошка Република, па Криворошка, и тако редом. Велика матрјошка – то је руски цивилизацијски простор који се сада гради са Белорусијом, Казахстаном, Киргизијом, Јерменијом, итд. Постоји принцип матрјошке. Зато није добро да се све поједностављује, да се своди на „или“, кад постоји и „и“.
А.Т. Ипак постоји жеља да се схвати путања којом се ДНР креће.
А.П. Фарбање у црно-беле боје представља један од начина када се не жели добро, које користе невладине комерцијалне организације и друге структуре у циљу ширења мрежних наранџастих револуција.
А.Т. Званична лица ДНР су јуче изјавила да Кијев крши споразуме из Минска о прекиду ватре од 1. септембра. Како ви оцењујете војну ситуацију у Републици и борбену спремност армије ДНР? Да ли су Оружане снаге Републике спремне да одбију нападе украјинске армије?
А.П. Армија ДНР је способна да води одбрамбене борбе и да заштити Републику. Не мислим да треба да се очекују већи проблеми. Данас је војна ситуација у Републици сложена, зато што постоји политичка, а постоји и стварна ситуација. Политичка ситуација је таква да у Украјини нема група које би јако желеле велики рат. Наравно да постоје поједине мање групице али оне нису из владајуће елите која, опет, жели да постоји конфликт који се споро одвија и који омогућује да се друштво држи са мобилизационом брњицом, у стању када свако ко је због нечега незадовољан или говори о неким паралелним концепцијама може да буде оптужен да ради за Москву и да је непријатељ Украјине. Мобилизационо друштво омогућује да се лако и згодно чува олигархијска врхушка која данас влада Украјином. Али у стварности у Украјини постоји група од приближно 70-80 хиљада међу којима су и територијални батаљони – људи који се врло формално потчињавају украјинској држави. Постоје и групе које су заинтересоване за велику ескалацију конфликта. Као када се Порошенко сретао са Меркеловом и Оландом уверавајући при том цео свет да је Кијев присталица Минских споразума и да тежи политичком сређивању ситуације у Донбасу, а истовремено је у четири сата ујутро крупнокалибарском артиљеријом митраљиран центар Горловке. Врло усмерено је срушена школа, убијани су људи, пројектили су улетали у станове. То је била намерна изазовна провокација, врло одређено чињена у време када је Порошенко давао изјаве о миру и о политичкој слози. Створена је ситуација да у групи од десет хиљада људи није било војске са вишим чиновима, већ су то били само војници који су дошли после шесте насилне мобилизације, који су усто добили много оружја, а били су и територијални батаљони. Без политичког решења ми седимо са запаљеном цигаретом на бурету барута, надајући се да оно неће да експлодира зато што ми цигару не гасимо гурајући је у барут. Таква ситуација је изузетно опасна.
А.Т.: Јуче се догодило много важних догађаја, конкретно, од 1. септембра у ЛНР као основна валута важи руска рубља. Кремљ је преко секретара за штампу Председника Русије Дмитрија Пескова одреаговао оперативно, када је изјавио да прелазак Луганске Народне Републике на рубљу представља принудну меру која је последица увођења економске блокаде од стране Кијева. Да ли ће ДНР да следи пример ЛНР?
А.П.: То питање нема одговора зато што је Луганска Народна Република следила реалну ситуацију на својој територији. У ДНР је иста ситуација. Ако је почетком сукоба од 20 каса у продавници једна примала рубље, а све остале гривне, сада у било ком већем супермаркету Донбаса има само једна каса која ради са гривнама. Деведесет одсто робне размене у ДНР води се у рубљама. Украјинска блокада је довела до тога, да су се финансијски, трговински токови и уопште обрт окренули према Русији и руској рубљи. Луганск је фиксирао не политичку одлуку, већ ситуацију која је завршена онако како је морала логично да се заврши.
А.Т.: Ви сте председник Народног совјета ДНР. Који су задаци које Ваш државни орган треба да решава као најважније?
А.П.: Ми задатке које нам поставља извршна власт решавамо оперативно. То је решавање свемогућих административних колапса који могу да се појаве без посебног рада парламента на доношењу нових закона. Ми решавамо и задатак формирања одређене политичке класе. Посланици су важна политичка класа која је усмерена не само на писање закона. У ДНР је парламент састављен од непрофесионалаца, у њему су људи који никада пре нису били посланици или део елите на власти. Наши посланици прво треба да се оформе као политичка класа, те се зато они врло често срећу са руским колегама, путују по Републици, примају становништво и учествују у различитим политичко-друштвеним догађајима. Парламент мора да буде ковачница кадрова будуће политичке елите Донбаса. То није ништа мање важан задатак од распетљавања административних колапса.
А.Т.: Какви су тренутни односи између ДНР и Русије?
А.П.: На међупарламентарним нивоима постоји заједнички рад, састајемо се са посланицима Државне Думе. Сусрети се одржавају на нивоима локалних и скупштинских парламентараца. Постоје покушаји да се заједнички рад претвори у редован, што би ДНР омогућило да учи од искусних руских посланика, зато што је у унитарној Украјини наша политичка класа била на ветрометини, наши обласни совјети су представљали изложбени простор који се никада ничим није бавио. Посланички посао је представљао друштвено оптерећење, а локални парламенти су били интересни клубови. У Доњецкој области је у обласном совјету било 120 људи, али када су богати људи престали да се убацују – он је проширен на 180 њих. Обласни совјет није имао никакво политичко оптерећење. То је била одређена политичка скупина која је решавала мало политичких питања. Сада се ситуација кардинално променила, на нас се свалио талас практичних послова, али је професионална припрема наших посланика на ниском нивоу. Ми морамо да врло брзо искористимо искуство које долази споља.
А.Т.: На крају бих хтео да вас питам о садашњем стању за спровођење црквених могућности за становништво ДНР. Већину становника представљају православци. Да ли су они изгубили пастирску заштиту?
А.П.: Становници ДНР нису изгубили могућности да се од цркве добија верска заштита. Проблем је у томе што украјинска војна лица свесно уништавају храмове. У Републици је делимично или потпуно срушено око 70 храмова, и то као резултат намерног гађања. Много је храмова који су срушени до темеља, али без обзира на то, судећи по подацима из епархије, број људи који иде у цркву се повећао. Руска православна црква представља уједињујући порив, јер је она између осталог и иницијатор организације бесплатних трпезарија. Само у Горловци се дневно бесплатно храни 4.700 људи. Има много мањих места и села у којима Црква представља центар који организује исхрану, бригу о старима итд. Има клерика који су отпутовали из неактивних зона борбених дејстава, али из насељених места где се воде борбе нико од свештенослужитеља није отишао. Духовници под ватреним рафалима не напуштају своју паству, осећајући и као своје све проблеме нашег полумобилизованог друштва.
—————————-
Превод са сајта: http://ruskline.ru/news_rl/2015/09/02/nashi_dejstviya_dolzhny_byt_napravleny_na_sblizhenie_s_rossiej/
