Андреј Сорокин
У свакој згодној прилици руска држава наставља да упознаје „западне партнере“ са појмом „суверенитет“. Овог пута у улози предавача се нашао Владимир Медински, министар културе РФ, који је почетком августа, у Милану, страним колегама одржао кратко предавање. Оно је било пропраћено и сликама, јер тако се материјал боље памти.
Слике су, истина, биле обичне, у складу са темом високог скупа, о чувању и обнови материјалних споменика културе. Али, рутинско излагање руског министра он сам је претворио у декларацију о културним основама суверенитета и у практичну демонстрацију онога, што друг Путин назива „традиционалне вредности“.
Упркос супротним популистичким паролама Медински руску културу разматра у јединству са европском. Али – у дијалектичком јединству.
Са једне стране: исти коренови и исто схватање онога што је важно и лепо. Одатле и заједничке претње, заједнички задаци и међусобно обогаћивање корисним искуствима.
Са друге: криза европске цивилизације, због чега је култура постала «конфликтна страна». Истовремено и жртва оружаног конфликта, и на Блиском Истоку и Украјини, и жртва «политички мотивисаног вандализма» и деградација државности – пре свега Источне Европе и већ помињане Украјине. Медински је прво званично лице које је другим званичницима рекло ту горку истину у лице: оно чиме се они поносе и шта сматрају за свој европски избор – то и јесу вандализам и деградација.
Уосталом, и у томе постоји исто мишљење. Медински је признао да Русија само што се ослободила од потпуно исте луднице – «постсовјетског периода». Неким чудним поклапањем, тај период код нас се одликовао приближавањем «европском избору» уз културно сакаћење, које је пратило тај избор. Процес избављења из њега и начин како ликвидирати његове рушилачке последице – и то је и наше искуство, које могу да искористе наша браћа по европској култури и истовремено другови у несрећи. Тако да уколико су данас наши званичници, од Путина до Мединског, принуђени да «европске партнере» потсећају на нека општа места – због тога се не треба љутити: то је живот, свакоме се може десити…
Величина специфичне и невероватно различите руске културе, ма из каквих је европских коренова она настала, сама по себи представља довољно образложење за сопствено културно постојање. Али Медински се није постидео да покаже прстом и на челично језгро руског културног суверенитета.
Ево га:
Управо је Победа била оно, што је минитар културе Русије својим страним колегама означио као базну вредност наше културе, те према томе и базну вредност на којој се дана граде политичке одлуке.
А зашто данас? Ево зашто:
Друг Медински је своје стране колеге замолио да ову фотографију погледају изузетно пажљиво. И објаснио је: «Ово је Донбас. Село Никишино. Преко зиме су овде вођене тешке борбе устаника против званичних снага украјинске армије. Село је практично потпуно срушено – ни једна кућа није остала цела. А једино што су локални становници обновили, и то сопственим снагама, не чекајући помоћ власти или са стране – то је споменик совјетским борцима Великог отаџбинског рата. За 9.мај – Дан 70.годишњице победе. Уместо да поправљају своје куће! Зато што за њих, као и за милионе људи читавог света, Победа над фашизмом то је безусловна културна вредност, праузрок њиховог постојања.»
Више не треба да се објашњава зашто Русија има право да вандализам назива вандализмом, а деградацију деградацијом, зашто има право да доноси оне политичке одлуке које доноси.
То и јесте она култура која је у генетици нашег народа. А то је и она култура која диктира политику руске државе.
А све то је више него довољно образложење за пуновредни суверенитет културе.
————————-
Превод са: http://www.odnako.org/blogs/o-kulturnih-osnovah-rossiyskogo-suvereniteta/
