Вадим БОНДАР
Много се пише о подвигу совјетског народа у Другом светском рату и његовом историјском значењу у уништењу фашизма. При томе се скоро не покреће тема изазова који су стајали пред земљом по завретку борбе.
Пошто су на степениште маузолеја Лењиновог била бачена знамења поражених газда Европе и пошто су прогрмеле празничне салве, са свом озбиљношћу су се појавили проблеми најразличитијих очекивања, која су људи повезивали са будућим мирним животом. Многа од тих очекивања била су адресирана директно власти. Били су то својеврсни захтеви за променама и истовремено формулисање контролне листе провере рада који је требало да изврши руководство земље на новој историјској етапи. Уколико уопштимо сву проблематику – то је био историјски изазов за Стаљина лично, јер је он требало да проведе брод земље између својеврсне Сциле и Харибде сличних високо-захтевних очекивања.
У чему се огледа опасност тог периода и историјског маневра?
Не заборавимо да су после Отаџбинског рата 1812. године и заграничних похода 1813-1814. године, руски официри после повратка кући били потпуно захваћени европским либералним и револуционарним ветровима, па су потом организовали заверу и подигли декабристички устанак. После Првог светског рата, који су многи у Русији звали Другим Отаџбинским ратом, војници и официри који су се вратили, организовали су револуцију победничког социјализма.
По окончању Другог светског рата многи су очекивали демократску револуцију и потрошачку, по манирима „масног“ Запада.
Људи су се уморили да буду војници „радничке армије“. Спавати покрај стругова, јести шта се стигне, ићи у штепаној и прештепаној одећи, живети тесно, скучено, практично без икаквог комфора.
Стваралачкој интелигенцији са друге стране је досадило да буду „војници политбироа“ и пишу „Василије Теркине“, „Убиј Немца“ и остале „оштре и потребне ствари“. Она је хтела да се сама изрази. „Кипећа слава„ блиставих декадената ХХ века. Желели су «Дыр-бул-щил» (стихови Алексеја Елисејевича Кручониха, написани са коришћењем «неразумљивог» језика, у коме има, по речима самог аутора, «више руског националног, него у читавој поезији Пушкина»), а не досадни соцреализам. Желела је авангарда светлих јакни са мрквом у џепу, да буде идол модерних и егзалтираних девојака у филдерсовим доколеницама, а не да одговара на „примитивна“ питања на стваралачким сусретима са радном омладином.
На последице победе веома многи су полагали веома различите наде. Било је отворених западњака – прдставника, како ми сада кажемо, „пете колоне“, који су сматрали да Стаљин пошто је једном под притиском савезника 1943. године распустио Коминтерну, неће стати на томе, и да ће га Запад натерати да се одрекне колхоза, партијског управљања животом земље, социјалистичких догми, да ће дозволити вишепартијски систем, слободу уласка и изласка из земље. Да ће СССР узети кредите и да ће се на још увек пустим полицама продавница појавити у изобиљу шарене прекоокенаске робе широке потрошње и укусна храна.
Група тих „наказа“ је била прилично велика. У њу су пре свега улазили представници боемског дела обе престонице и других крупних градова, спекуланти свих боја, делатници из сенке, срећно одробијали припадници бивших привилегованих слојева, који су заузимали некада високе дужности при новој власти и чак и партијски функционери који су тајно стајали на троцкистичким позицијама или представљали опозицију генералној линији. Још једну групу која је очекивала промене, чинили су бонапартисти, који су сматрали да су „рат и народ у његовом току, истакли нове хероје“, имајући у виду пре свега Жукова, и они морају одстранити партију „која је некада узурпирала власт у Русији“ од управљања државом и обезбедити прелазак на власт народа. Та група је такође била прилично многобројна, и у њу су улазили људи доста широког спектра политичких погледа – од професионалних војника до бивших есера, „чврстих домаћина“, као и националних мањина које су чекале више слободе.
Овоме треба додати још један веома важан моменат. Друштвено-политичке оцене произашлог и очекивања будућег, понекад су дијаметрално раздвајале у то време познате и утицајне људе који су били апсолутно способни повући за собом поштоваоце и присталице својих погледа, стварајући на тај начин веома опасан раскол у друштву. Те тенденције су се наметале још током рата.
Погледајмо документ под називом: „Специјално саопштење Управе контраобавештајне службе НКГБ СССР „О антисовјетским пројавама и негативним политичким расположењима међу писцима и новинарима“, од 24.07.1943. године. У њему су приказана расположења која носе претњу како са десног, тако и са левог крила. Ево два карактеристична примера.
«Никандров Н. П., писац, бивши есер: Ми смо прошлог лета чекали крај рата и ослобођење од 25-годишњег ропства, те године, тог лета, ће доћи ослобођење, оно ће се десити нешто дрругачије него што смо то ми мислили. Бољшевизам ће бити распуштен, као Коминтерна, под притиском савезничких држава. Сада је пре свега потребно чекати реформе у пољопривреди – тамо мора бити уведена приватна иницијатива и у замену за колхозе бити створена кредитна друштва. Потом се мора спровести реформа у области трговине. У области морала мора пре свега бити уништено или некако ограничено јеврејство. Јеврејско питање – је ратно питање свакога Руса“. Светлов М. А., песник, у прошлости учесник троцкистичке групе: Ја сам раније мислио да смо ми будале – ми смо вриштали да гине ревлуција, да се крећемо у интересу светског капитала, да ће теорија социјализма у једној земљи погубити совјетску власт. Потом сам схватио: ми смо глупаци, зашто смо вриштали? Ништа страшно се није десило. А сада ја мислим: Боже, па ми смо у ствари били паметни, све смо предвидели и предсказали, ми смо вриштали, плакали, упозоравали, на нас су гледали као на Дон Кихоте, исмејавали су нас. А сада се показало да смо били у праву. Револуција ће се завршити на ономе на чему је и почела. Сада је уведена каматна норма за Јевреје, табела о ранговима, траке и друге „радости“. Такав преокрет чак ни ми нисмо предвидели“.
Оваква осећања и очекивања поново би гурнула СССР у грађански рат. Једни су, попут Никандрова, желели „ослобођење“ у западњачком духу и са елементима повратка ка предреволуционарним буржоаским и националистичким поредцима. Други су супротно томе, попут Светлова, вриштали „караул“ поводом повратка трака, норми за Јевреје и остале, како им се чинило, елементе „проклетог поретка прошлости“.
Било је и оних који су били спремни да отворено ударе у леђа социјализму који је победио у рату, ако испадне прилика, делујући руку под руку са новим интервенционистима. Читам у Специјалном саопштењу НКГБ СССР: «Краснов П.Б., новинар: Све наде полажем на Енглеску и Америку, које ће Немцима нанети одлучујући удар. Но, очигледно је да и Енглеска и Америка не желе да у целини подрже Стаљинову владу. Они одбијају мирну револуцију у СССР-у. Моје симпатије су увек на страни демократских држава. У случају победе совјетске власти, мени, старом демократи, ученику В. Г. Корољенка, преостаје само једно – самоубиство! Но, ја се искрено надам да ће царство таме бити побеђено и да ће тријумфовати правда. Због тих циљева ја већ сада размишљам о неопходности уједињења демократских новинара… Ја сам спреман трпети рат још три године, нека погину милиони људи, само да у резултату буде сломљен деспотски, прогонитељски систем у нашој земљи. Верујте ми, да попут мене расуђују и десетине мојих пријатеља, који се, као и ја, уздају само у савезнике, на њихову победу и над Немачком, и над СССР-ом“.
Било је захтевних очекивања и отворено националистичког усмерења. У том истом документу наведене су изјаве благополучно умрлог украјинског филмског режисера 1965. године у подмосковском Переделкину, писца и драматурга, народног уметника РСФСР и лауреата две Стаљинске премије (1941 и 1950. године) Александра Петровича Довженко. «Украјинске девојке, које су заволеле Немце и удале се за њих, нису криве због тога што немају патриотизма, него су криви они који тај патриотизам у њих нису успели васпитати, то јест, ми сами, сав систем совјетског васпитања, који није успео да побуди у човеку љубав ка Отаџбини, осећање дуга, патриотизма. Ни о какавој казни не сме бити ни речи, мора им бити све проштено, уколико оне нису спроводиле шпијунски рад. (Ваљда баш као сада, “они су деца” – примедба аутора). Тема разобличавања порочности совјетског васпитања, ништавности совјетског педагога, погрешности пропаганде и трагичних резултата тога свега, треба да постане главна тема совјетске уметности, књижевности и филма у скорије време. Узнемирен сам што су створили пољску дивизију, а не формирају украјинске националне јединице“.
На тај начин, усресређени и стандардизовани поглед на СССР после победе, у коме је са завршетком бојева дошло до свеопштег ликовања и блистави поглед на светлу будућност под руководством партије Лењина-Стаљина, није сасвим тачан. Изазови и захтеви према власти били су веома озбиљни.
* * *
Како је власт одговорила на те изазове?
Још током рата Стаљин је ставио акценат не просто на обнову земље после победе, него на њену авангардну ренесансу са перспективним бржим развојним темпом, услед чега је совјетски човек могао одмах да почне осећати осетљиве предности. Тај план је био свеобухватан и подсећао је на указ Совнаркома СССР-а и ЦК ВКП(б) од 10. јула 1935. године «О Генералном плану реконструкције Москве» на десетогодишњи период, призван да у корену измени како облик престонице, тако и живот Москвовљана. Тада смо почели у престоници градити улице и ауто-путеве, рачунајући на интензитет саобраћаја сто пута већег од тада постојећег ауто-парка.
Стаљин је у свему гледао деценије унапред. У једном од приватних разговора са страним новинарима, одмах после рата, када су му почели наводити као пример европске виле које нису имали совјетски људи, он је одговорио: „Да, ми нисмо градили виле, ми смо градили фабрике. И брзо, веома брзо, ви ћете видети плодове тог различитог приступа према држави“. Саговорници генералног секретара су се љубазно осмехнули, западни стручњаци су давали прогнозе према којима привреда СССР-а може достићи ниво из 1940. године тек 1965. године, и то са условом да земља узме стране кредите. То су били мислиоци-теоретичари, слични онима који седе данас у Министарству за економски развој и којекаквим другим кудринским стратешким канцеларијама. Стаљин је био стратег-практичар.
Услед тога, ми смо непријатно изненадили светску и сопствену „демократску јавност“ изашавши на ниво 1940. године за само 4 године (1949) без икакве стране помоћи.
Како је то било могућно постићи?
Као прво, совјетски новчани систем створен крајем тридесетих година, пажљиво контролисан и подржан од стране Стаљина током читавог рата, показао се много чвршћим и ефикаснијим од национал-фашистичког. Тако је новчана маса у Немачкој за годину дана рата порасла шест пута (иако су Немци одвозили к себи робу из читаве Европе и зачајног дела СССР-а); у Италији – 10 пута; у Јапану – 11 пута. У СССР-у је новчана маса у ратним годинама увећана само 3,8 пута. Што се тиче Велике Британије, која није била подвргнута копненом упаду и разарању попут СССР-а, то је она током рата изгубила све своје златне резерве које су успешно пребациване у САД, и разноврсне картице у њој су укинуте тек педесетих година. Но Стаљин је поново гледао далеко напред. Према сведочењу наркома финансија СССР-а Арсенија Зверева (управљао финансијама СССР-а од 1938. године) први пут се Стаљин заинтересовао за могућност новчане реформе крајем децембра 1942. године, тражећи први извештај за почетак 1943. године. Резултат тог рада била је одлука Политбироа ЦК ВКП(б) од 3. децембра 1947. године, о укидању система бонова и почетка новчане реформе у СССР-у.
Паралелно, одмах после завршетка рата, држава је почела да претвара у живот читаве пакете планских догађаја, усмерених на јачање новчаног система и раст стандарда становништва. Потрошачка потражња је стимулисана путем увећања фондова зарађене плате и смањењем плате у финансијском систему. Тако је од августа 1945. одине почео да се укида ратни порез са плата радника и службеника, и потпуно је укинут почетком 1946. године. Смањен је и размер подписа за нови државни зајам. У пролеће 1946. године државне касе су почеле исплаћивати радницима и службеницима компензације за плате које нису добијали за време ратног одсуства.
Указ Савета министара СССР-а од 28. фебруара 1950. године довео је рубљу до стабилне златне основе, везаност за долар је била укинута. Златна вредност рубље учврстила се на нивоу од 0,222168 грама чистог злата. Од 1. марта 1950. године била је установљена куповна цена Државне банке СССРа у односу на злато, у износу 4 руб. 45 коп. за 1 грам чистог злата. Како је приметио Стаљин, СССР је на тај начин била заштићена од долара.
Као друго, поново је много пре завршетка рата почела не просто обнова предузећа, него њихов препород са модернизацијом, са којом је паралелно текао превод читаве индустрије на мирнодопске услове. Са фронта су се одазивали перпспективни стручњаци за потребне професије. Током 1945. године асигнације за науку су превазишле предратни ниво, увеличавши се са 2,1 на 2,9 милијарди рубаља.
Државном плану су дати укази да припреми своје утиске по питању каква заправо предузећа и стручњаци ће нам бити потребни из Немачке која ће бити побеђена, куда и камо њихову инфраструктуру треба инкорпорирати. Припремити одговарајуће аналитичке извештаје по производним циклусима и међугранској индустријској кооперацији. Само што се рат завршио, немачке фабрике, технологија и стручњаци су се пребцили у СССР на већ припремљени терен и одмах су се почели укључивати и спајати са производним ланцима и колективима.
Као треће, упркос различитим гласинама, важну улогу у привредном животу земље имао је, како би сада рекли, мали бизнис. Развој артела се сматра важним државним задатком. У послератним годинама у Совјетском Савезу је било успешно створено и успешно је функционисало 114 000 радионица и предузећа најразличитијих усмерења – од прехрамбене производње, до омладинских послова и хемијске индустрије. У њима је радило око 2 милиона људи, који су производили скоро 6% бруто-индустријске производње. Артели и индустријске корпорације су производиле 40% намештаја, 70% металног посуђа, више од трећине трикотаже, скоро све дечије играчке. Поред тога, у предузетничком сектору је радило око стотину конструкторских бироа, 22 лабораторије и чак два научно-истраживачка института. У оквирима тог приватно произвођачког, а не спекулативног сектора, дејствовао је сопствени недржавни пензијски систем. Артели су омогућавали својим члановима кредите за куповину стоке, алата и опреме, изградњу станова.
На рачун свега тога, а такође захваљујући реализацији неких трофеја, почео је да расте и робни фонд. Он је заузврат подстакао за собом комерцијалну трговину коју је подстицала држава. Већ у следећој послератној години, 1946, комерцијална трговина је стекла невиђен размах. Била је створена широка мрежа продавница и ресторана, проширен је асортиман робе, смањена њихова цена. У чувеном кримићу „Не треба мењати место сусрета“ Фокса узимају у једну такву установу – комерцијални ресторан „Асторија“.
Завршетак рата довео је до пада, за више од трећине, цена на колхозним тржиштима, а укидање бонова и новчана реформа повукли су за собом и постепено опште управљање робама и услугама. Од 1949. године сваке године се смањивала цена производа за масовну потрошњу и то је представљало лепу пролећну традицију. За пет послератних година цена на основне прехрамбене производе смањена је више од два пута, док је истовремено у крупним капиталистичким земљама та цена порасла. Сада је у то тешко поверовати, но тада су у Великој Британији почели штрајкови рудара који су тражили да им се обезбеди ниво живота као код рудара у СССР-у.
Људи су се активно привлачили градњом кућа, дајући им кредите од 7-12 хиљада рубаља на рок од 12 година са каматном стопом од 1% годишње. На ту градњу држава је слала у својству радне снаге војне заробљенике и осуђене по завршетку рата совјетске грађане (издајнике, колаборационисте, дезертере, бандите, лопове спекуланте), а у својству производних компоненти – монтажне куће из Немачке и Финске, добијене по репарацијама. За прву послератну петољетку у градовима и радничким насељима је било изграђено и обновљено 100 милиона квадратних метара стамбене површине, у сеоској средини – 2,7 милина стамбенихх објеката. Услед тога земља се издигла из рушевина, оповргавајући и прецртавши сва негативна очекивања.
Ево карактеристичног примера. Овако је изгледао Стаљинов трг једног од највише пострадалих и најразрушенијих градова у СССР-у – Кијева, током 1948. године.
Био је постављен задатак да се становништво обезбеди квалитетним и разноврсним произвођачким асортиманом и прехрамбеним производима искључиво отаџбинског порекла. Управо то је у послератним годинама створило ситуацију да су совјетски производи и роба били толико природни, апсолутно безопасни за човека, најбољег квалитета на свету и невероватног рока трајања. За разраду производа за кућну употребу и робу широке потрошње персективних и научно-техничких модела, отварани су специјализовани научно-истраживачки институти и лабораторије, стваралачке радионице и инжењерско-конструкторски бирои. Само што се појавила нова танденција у моди, они су је муњевито пратили и примењивли па се већ после пар месеци нова роба појављивала на полицама продавница. Ко не верује, послаћу му каталоге производа и напитака (у том смислу и алкохолних) из педесетих година, широко представљених на интернету. Тамо је толико узорака да је један Европљанин који је тада дошао у посету, био толико шокиран, као ми који смо крајем 80-их година посећивали Европу.
Што се тиче моде и тврдње да ње није било у послератном СССР-у и да је земља живела малтене у каменом добу, бољшевичком аскетском паклу, ове фотографије из тих година говоре о супротном.
Соларијуми на крововима Москве почетком 50-их година.
У септембарском броју журнала National business за 1953. годину у тексту Херберта Хариса «Руси нас сустижу» истакнуто је да је СССР по темпу раста економске моћи превазишао сваку земљу и да је у том тренутку темпо раста у СССР-у био 2-3 пута већи него у САД. И оно што је најважније, тај темпо је реализован уз конкретно материјализовање животног стандарда становника земље.
Карактеристичан пример. Часопис „Мосовска правда“ је 26. новебра 1953. године писао: од 25. новембра 1953. године у Москви су уведени међуградски телефонски разговори са сваког телефонског аутомата. Они су постављени свуда. Због тога таква новина представља велику погодност за Московљане. Приликом коришћења телефона-аутомата била је могућа неограничена дужина разговора са абонентом који се налази у другом граду! Да би се добило право на међуградски разговор, довољно је било донети талон у било ком поштанском пункту или градском одљењу за везе града Москве. Тада се преко телефона-аутомата могло разговарати са абонентима градова Лењинграда, Калињиграда, Новорода и Владимира.
Према прелиминарним плановима, од 1960. године хлеб је у СССР-у требало да буде бесплатан!
* * *
Живот, како се каже, дефинише свест. Такви успеси стаљинског социјализма потпуно су промениле сву линију очекивања, од врха до дна. Стваралачка средина у својој апсолутној већини је отказала од песимистичких и прозападних погледа и очекивања, сменивши их заједно са читавом земљом на футуристичке. Томе је допринео и активни увод (кооптирање) у удружење новинара, писаца, уметника, филмаџија итд. Томе су помогли и укази о повећању плата (који су донети у марту 1946. године) делатницима науке и културе. О томе између осталих пише писац и песник Константин Симонов у својој књизи успомена „Очима човека мога поколења“.
Акценат одређених људи и снага на Жукова и друге маршале, као на будуће Бонапарте, није се оправдао. Жуков је био „Бонапарта“ у односу на своје колеге – војнике, и никада се, у сваком случају, колико-толико јвно, није оштро-критички изражавао по поводу Стаљина или совјетске власти. Напротив. Жуков је не једном подвукао да „Стаљин нигде није рекао о мени ни једну ружну реч“, да „уколико неко увреди мене у његовом друштву – Стаљин ће му главу због мене откинути“. „И ја сам – истицао је Г.К. Жуков – наравно, био благодаран њему због такве објективности“. Жуков је говорио да „Стаљин уважава моју војничку главу, а ја ценим његов државнички разум“.
Још крајем 30-их година Стаљин је планирао спровођење политичких реформи, усмерених на предају власти са партије на демократске свенародно изабране институције, што би значило успоставаљање директне и непосредне народне власти. Рат је нарушио те планове. Њима се Стаљин вратио 1952. године. На XIX конгресу партије он је изнео низ предлога. Између осталог, радило се о укидању Политбироа, о његовој замени Президијумом ЦК КПСС. Како пише Јуриј Мухин у својој књизи „Убиство Стаљина и Берије“, овај корак је значио да се „партија лишава органа који је непосредно руководио земљом и у њој се ствара орган којим руководи само партијом и то у периодима између два пленума ЦК“.
Ј.Н. Жуков у књизи „Други Стаљин“ пише да је већ био припремљен пројекат билтена за изборе на алтернативној основи, чију је фотокопију Жуков навео у својој књизи. Но, Стаљину нису дали да заврши започето. Он је 1953 неочекивано и муњевито напустио овај свет, а Хрушчов је је организово истински погром практично свих његових достигнућа – од пољопривреде до повратка на трговину за амерички долар.
* * *
Крајем 80-их година прошлог века земља је такође очекивала промене. Притом је као научно-техничка база (по броју регистрованих изума током године, ми смо средином 80-их година изашли на прво место на свету), тако и народ, били спемни да одлучно подрже и покрену земљу напред по обновљено-модернизованом социјалистичком путу. Но, „хрбат“ тих очекивања и спремности био је преломљен у почетку потпуним пуштањем низ воду свих и свакојаких националних интереса и интереса народа СССР-а, што је било замаскирано испод мало коме јасних речи „перестројка“ а потом и „јељциновштина“, које су учиниле пробни пуцањ у главу свим народним очекивањима и тежњама.
Данас од тих очекивања и спремности да се подрже напори власти скоро ништа није остало. О томе говоре и резултати истраживања сарадника РГГУ, ссоциолога Ирине Воробјеве под заједничким називом „Противуречности и парадокси политичких орјентација у структури животног света Руса“, које је публиковано у журналу „Социјалистичко истраживање“, №1 за 2016. годину. Тако, ако је 1987. године о свом активном интересовању за политичке догађаје било заинтересовано 54,4 % становника Русије, то се 2013. године тај број снизио на 27,1 %. Истовремено са тим десило се значајно увећање броја људи који уопште не прате политичке догађаје: таквих је у 2013. години било 12,9%, док је 1987. године било свега нешто више од 1%. Слично расположење скоро 13% становника земље сведочи не само о томе да ти људи не виде своје место у политичком животу сопствене државе, ништа не очекујући од тог живота прилично испуњеног животним проблемима, него и о томе да су они у потпуности разочарани читавом линијом политичких партија, лидера и снага, који активно егзистирају у Русији. Око 51% испитаника се сложило са изразом: „Ја се не разумем у политику“. Такав одговор може бити сведочанство или заштитна реакција која у суштини значи смислени позициони идентитет са 13 % групом коју отворено не интересују сопствени политичари, или овсуство јасно изражене друштвене и личне позиције у односу према постојећим партијама, садржају основа њихове делатности и основних погледа.
Испада да округло 64 % становништва нису убеђене идејне присталице и заштитници постојећег политичко-економског поретка у земљи и не могу служити као његов чврст и поуздан ослонац. Тај вакуум не попуњава солидарно поистовећивање и подршка било које друге постојеће у земљи снаге.
Даље социолози примећују и потпуно парадоксалне ствари. Постојећу власт подржава више од половине становништва земље (55 %), притом само 21 % сматра да она штити интересе свих грађана. А са тим да држава функционише у интересу сиромашних, сагласно је мање од 1 %! У часност изборних комисија верује само 7 %. Већина становника Русије је уверена да изборне комисије фалсификују изборне резултате (63 %). У масовној свести грађана створена је стереотипна представа о изборима као о формалној процедури са унапред познатим резултатима. И та представа, према њиховом мишљењу, непрекидно се оправдава. Из других истраживања следи да се становници Русије гуше од недостатка новца и праведности и подржавају власт због безизлазне безалтернитовности. Истраживање Фонда „Јавног мњења“ опубликовано 27. априла и посвећено главним очекивањима становника Русије, повезано са њиховим свакодневним животом, показало је да људи не очекују промене.
Превод ФСК са руског: http://kolokolrussia.ru/duh-istorii/posle-voyn-stalinskiy-uklad-dokazal-svoyo-prevoshodstvo-nad-kapitalisticheskim
