Јелена Кирјакова
Страст према репресијама: митске „милионе невиних жртава“ негирају… „ извршиоци перестројке“
„Знати све те цифре, а лагати, лагати, лагати…“
Док се Истражни комитет РФ објашњава са онима који су формирали Јељцинов центар због изложбе о 20 милиона оних који су прошли кроз ГУЛАГ (код становника треба да се створи осећање да су сви они, наравно, били невини), објављени су интересантни подаци о броју осуђених у Стаљиновом СССР-у, а – што је важно – то су подаци за 1939.годину из архиве Александра Јаковљева, једног од оних који су спроводили перестројку.
Број осуђених у ГУЛАГ-у је одавно постао део фолклора о земљи у којој је једна половина била затворена, а друга је била међу стражарима прве половине, а у ствари – те су цифре згодно оружје за манипулацију свешћу људи.
20 милиона или приближно толико – то је број свих осуђених за све године совјетске власти, при чему су у њој и обични криминалци, и корупционери, и крадљивци новца из државне благајне, и пресељени у време рата (по терминологији — и они су називани „репресирани“). Експерти Накануне.RU констатују: ако се све прати по годинама, онда је ’30.година прошлог века било затворено испод 2 милиона укупно, и то по свим казненим установама: у логорима, затворима и поправним домовима.
Велику пажњу су привукли недавно објављени подаци из архива Јаковљева – главног дестаљинисте перестројке, главног идеолога рушења СССР-а, десне руке Горбачова.
Овако: на врхунцу репресија по читавој земљи, 1.јануара 1939.године, „јаме не прекидају да рију по читавом СССР-у, тражећи злочинце-антистаљинисте“. У свим логорима ГУЛАГ-а седи 1,289.491 затвореник. То – без обзира на разлоге њиховог затварања. И то – на 190 милиона становника СССР-а.
Од њих је контрареволуционара 443.262.
Запитаћете – зар је то много? Јако много! Али не 100 милиона, па чак не ни 10, како понекад покушавају да нас убеде различити „историчари“.
„Схватате ли? Знати све наведене бројке, а лагати, лагати и лагати. Ето – тиме се баве данашњи дестаљинисти. Они свакако знају добро све те цифре. А лажу, лажу, и још лажу!“ – коментарише блогер fish 12a.
Интересантно је растурити мит о невероватном броју „становника“ ГУЛАГ-а и осталих места где су они затварани у СССР, ако се тај број једноставно упореди са бројношћу у систему за кажњавање у другим земљама.
Табеле показују број „становника“ затвора у најслободнијој земљи на свету (САД) и у најслободније и најдемократскије време у Русији (у задњој деценији 20.века).
Тако је ’30.година 20.века у СССР-у било просечно 583 затвореника на 100 хиљада становника.
1992.- 2002. на 100 хиљада становника у савременој Русији просечно је било 647 затвореника, а у САД – 626.
„Сада у Руској Федерацији борави у затвореним установама отприлике исто онолико, колико је боравило у истим тим установама, рецимо 1938. или 1947.г. – оних година које се по броју сматрају за највеће таласе „репресије крваве тираније“ – рекао је у Накануне.RU новинар и политички консултант Анатолиј Васерман.
Али сада нико не говори о крвавом тиранину Јељцину. У своје време борци против непостојеће деспотије су јако волели да вичу о десетинама милиона људи који су усмрћени после тешких мука. Када се испоставило да се број убијених преувеличава десетинама пута почели су да причају да цео прогрес света не вреди колико суза новорођенчета. И тако говорећи они су стигли до више милиона сузица те исте новорођенчади.
А укупан демографски губитак Совјетског Савеза од тренутка његовог распада па до отприлике 2000.године испао је већи од укупног демографског губитка Совјетског Савеза од Великог Отаџбинског рата.
Према мишљењу експерта работа наших „демократа“ и „либерала“ (јатака Јељцина и аутора реформи ’90.година, којима је посвећен склепани у центру Јекатеринбурга музеј) – може се сасвим упоредити са работом Национал-социјалистичке немачке радничке партије која је, наравно, била и национална, и немачка, али је врло брзо после формирања престала да буде социјалистичка и, напротив, постала је оштро антисоцијалистичка.
„Стварно, за све време постојања Главне управе логорима, а до тога је, ако се не варам, дошло негде почетком 1922. па до средине 1950.године, када је уведен други назив – у Совјетском Савезу је по члану закона „Издаја Отаџбине“ донето око 3 милиона 700 хиљада осуда – пише Анатолиј Васерман.
–При чему је број људи који су оптужени по том члану био битно мањи, јер је јако много њих добијало такве осуде по неколико пута. Тако да је укупан број реално затворених по том члану био негде између 2,5 и 3 милиона људи.
У принципу, најдетаљније истраживање различитих облика такозване „политичке репресије“, односно мера државне принуде због околности које су овако или онако повезане са политиком државе, припада недавно преминулом историчару Земскову.
При чему је он увек био велики антистаљиниста, те се зато трудио да ископа што више негативног и његова оцена по цифрама представља врх – максималну оцену. Све што је изнад Земског – апсолутно припада фантазији.“
1991.године В.Н.Земсков је у журналу „Социс“ објавио податке пажљиво проучених архива: од 1921г. до 1.фебруара 1954г. због контрареволуционарних злочина укупно је осуђено 3,777. 380 људи, а од тог броја најјачу казнену меру је добило 642.980 њих, у логоре и затворе је отпремљено на казну до 25 година и мању – 2.369.220, а на изгнанство и депортацију – 760.180 људи.
У реду, рећи ћете, ’90-х година 20. века криминал је био у правом замаху и у затворе су слати баш криминалци, али су у СССР-у по затворима седели само кристално поштени људи са посебним осећањем за морал, који нису могли да се помире са чињеницом да земљом владају тирани или, на пример, са гушењем слобода (да ли постоји још неки клише – ?), али – у ствари – не, па опет бајка да су у ГУЛАГу седели углавном политички затвореници, негира се и чињеница да њихова бројност у трећој деценији 20. века није достизала ни једну трећину затвореника.
Како констатује Анатолиј Васерман, ситуација се увелико променила тек после рата 1946. и 1947. године, када су у логоре почели да пристижу издајници који су прешли на Хитлерову страну, и то свакако не без суђења и судског процеса; то су били званично осуђени „власовци“, „бандеровци“, „шумска браћа“, тзв. „полицаји“.
„Ремек-дела“ – изложбе у Јељциновом центру
Чак и по најстрожим проценама из отворених извора – за године совјетске власти (према подацима за 1955.годину) на свим местима у којима су у СССР-у људи затварани било је укупно 9,500.000 затвореника, а од њих је, како је већ констатовано, из политичких мотива било 2,000.037 људи, што чини 25% од укупног броја затвореника.
„Постоје и неке друге категорије затвореника, као што су „кулаци“ – прогнани богати сељаци – подсећа писац-саветолог Игор Пихалов, – којих је било скоро 2 милиона, укључујући ту и чланове њихових породица. Па опет – и то су људи који нису лежали по затворима у местима где су ухапшени, већ су били у прогонству.
Шта више – до тренутка Стаљинове смрти они су већ били практично рехабилитовани и ослобођени. 20 милиона је цифра нешто преувеличана, али опет – са овим не сме да се меша број оних који су истовремено служили казну са онима који су све време власти Стаљина били у затвору.
Односно, ако се рачуна цео период Стаљинове власти тамо се, наравно неће наћи ни 20 милиона, али зашто се тако манипулише тим цифрама – јасно – код нас у идеологији опстаје антисовјетизам. Не чуди што људи и даље лобирају за лаж и качење бројева на јакне.“
На данашњи дан према броју оних који седе по затворима воде САД – око 2,2 милиона људи. То је 25% свих затвореника на планети – више него у 35 највећих европских земаља заједно, и четири пута више него у Кини.
„Још у почетку рада на мом истраживању – још пре 16 – 20 година – ја сам одлучио да упоредим број затвореника у односу на број становништва у СССР са тадашњом ситуацијом у САД-у (крајем 1990.г.) – говори Игор Пихалов.
–И тамо је дошло до такве ситуације да је број затвореника по човеку у САД био приближно упоредив са оним што је било код нас 1937.године и негде дупло мањи него што је то било на нашем максимуму. Али тамо их је јако много – ако је у бројкама – преко 2 милиона“.
А то су само подаци из званичних затвора. Свима је познато да постоје тајна места боравка (тајни затвори ЦИА) за НЕосуђене још, као и за оне који су тек осумњичени за тероризам – њихов број се тачно не зна.
Такође је много скандала забашурено о томе какав је однос према затвореницима, који још нису чак ни процесуирани – мучења између четири зида која и данас постоје, јавност не интересују, баш је згодно да се открију „крваве репресије“ Стаљина мада, када се упознају са чињеницама из свима доступних извора – можда би било време да са тим цифрама престане да се манипулише?!!
——————————
