Анатолиј Васерман
09.05 1950 je Жан-Батист Никола Робер Жан-Пјерович Шуман (29.06 1886. – 04.09 1963), у то време министар иностраних послова (26.07 1948. – 08.01 1953.), а пре тога два пута министар финансија (24.06 1946. – 18.12 1946; 22.01 1947. – 24.11 1947.) и два пута премијер (24.11 1947. – 24.07 1948; 05.09 1948. – 07.09 1948) Четврте Француске Републике, у име француске владe дао предлог да се уједини француска и немачка индустрија експлоатације угља, гвоздене руде и металургија, како би се отклонио повод за нове ратове између њих. Сада Европска унија празнује 9.мај као Дан Европе, а Роберт Шуман је прихваћен као један од оснивача Европске уније. Међу Очевима Европе је и аутор идеје коју огласио Шуман – Жан Омер Мари Габриел Жан Габриелевич Моне (09.11 1888. – 16.03 1979.) – први председник (10.08 1952. – 03.06 1955.) (формираног према мотивима те идеје) Европског удружења за угаљ и челик (ЕУУС) (а још – и до, и после тога – активни радник у многим међународним структурама, па чак и аутор неких од њих, а у младости и успешни руководилац велике фирме за производњу коњака).
Од тада европска интеграција све више расте. И конфликти међу земљама континента који пар хиљада година практично није излазио из рата, углавном се решавају мирно. Једино је распад Југославије пропраћен скоро деценијом сукоба па чак и директном војном агресијом (02.02 1993. – 02.02 2003) – углавном у формату који је због тешке руке тадашњег председника Чешке (а до тада, до наступања социјализма, припадника једне од најбогатијих чешких породица – писца, драматурга, дисидента, председника Чехословачке (29.12 1989. – 20.07 1992.) ) Вацлава Вацлавовича Хавела (05.10 1936. – 18.12 2011.) добио назив „хуманитарно бомбардовање“ – НАТО, чије су чланице скоро све земље Европске уније, настале из ЕУУС. Али тада је Југославија била изван граница Европске уније, тако да би могло да се каже да догађаји у њој као и да нису били супротни идеји Монеа и Шумана. Шта више, крхотине Југославије које су ушле у ЕУ – Словенија (од 01.05 2004.) и Хрватска (01.07 2013.) чак и не покушавају не само да ратују, већ ни да се између себе економски сукобљавају.
Али историја се незаустављиво креће. Цео њен пут је окићен комадићима вечитих уговора, неразрушивих савеза и беспрекорних планова. Па чак и брак из рачуна, као што се зна, врло је чврст ако је рачун био тачан, али он може лако да пукне уколико се у неком тренутку испостави да је неки други рачун кориснији.
Рачун оснивача ЕУУЧ се ослањао на приближност нивоа развоја привреда, уз сву очигледну разлику физичке величине – Белгије, Холандије, Луксембурга, Немачке, Италије и Француске, као и димензија светског тржишта, јер је на бази послератне обнове лако могла да се прода врло велика производња уједињених привреда ЕУУЧ, која је стварана захваљујућиповећању ефикасности укрупњене производње. Даље су усавршени механизми за пријем у њега оних земаља које поново ступају у ЕУУС, да достигну просечан ниво производње осталих; јер је и само уједињено тржиште постало довољно велико да прогута добар део својих производа.
Али постепено се у ЕУ нашло све више земаља, које очигледно нису желеле (а можда и нису биле у стању) да прате заједничке стандарде, не само производње, већ и потрошње. А најважније: створен је врло далек од полазне идеје Очева Европе начин запошљавања већ постојећих чланица ЕУ на привлачењу нових. Од кандидата за Европску унију се захтева да прекине сву производњу која би могле да конкурише већ постојећој у самој Унији. Тако земље-чланице стичу ново тржиште за промет. Новајлија формално има право да формира нове производне гране (и добија кредит да би то остварио, а успут и за подизање животног стандарда свог становништва које је изгубило радна места, све док се не појаве нова, при чему ће тај кредит да враћа преко добити од нових грана). А неформално – нада се да ће вратити дуг при следећој етапи проширења ЕУ (и тако једе кредит, успут и све врсте субсидија из савезног буџета Уније, у очекивању да дође тај срећни тренутак).
Како се назива структура у којој сваки нови члан плаћа да уђе а затим добија део од улазнице новајлија? Та структура се зове финансијска пирамида. У време гадних деведесетих је и Русија преживела читав талас таквих пирамида (а понеко је чак покушавао да их недавно и обнови). Просвећени Запад је сличан потрес осетио много раније: Карло Пјетро Ђовани Гиљелмо Тебалдо (не знам презиме по оцу) Понци (03.031881. – 18.01 1949.) је 1920 г. у САД основао је једну од најпознатијих финансијских пирамида. Помно пратећи његов рад у многим су земљама донети закони против оснивања пирамида, а искуство препознавања пирамида се тако учврстило да је Бернард Лоуренс Раљфович Медов (29.04 1939), један од највећих играча на тржишту инвестиција, учесник формирања (08.02 1971) и председник савета директора берзи акција високотехнологичних предузећа NASDAQ (почетком ’90.) још ’60. основао своју фирму Bernard L. Madoff Investment Securities LLC и неповратно је претворио у пирамиду. Та његова пирамида је откривена тек 1999. Њене учеснике који су збирно изгубили око 18 милијарди долара, тешко да је утешило што је 29.06 2009. уважени инвеститор осуђен на 150 година затвора. Тако се чини да ни кандидати за улазак у ЕУ нису препознали у шта се упуштају. Или су се, као многи промишљени саучесници у зидању пирамиде, надали да ће да се осигурају у следећим низовима. Тако је у пирамиду Медова уложено 36 милијарди долара, а то значи да су они који су у њу ушли одавно, а изашли на време, пунијих џепова за 18 милијарди).
Тренутно ми са пажњом пратимо пример последица превише касног уласка у пирамиду. У тренутку ступања Грчке у ЕУ све производње које су биле јаче од ње већ су постојале код неке од чланица Уније. Уместо бродоградње коју је у Грчкој морала да затвори (њом се равноправно баве Немачка, Холандија, Финска и Француска), као и производње вина (Грчка има најслађа вина у области Средоземног мора, али су ту област преузеле Шпанија и Италија), гајења маслина и производње маслиновог уља (из Грчке је та најкориснија биљка из које се још у антици цедило уље пренета у већ поменуте Шпанију и Италију), у тој земљи после њеног уласка у ЕУ није створено ништа, што би могло да се упореди са затвореним гранама привреде. А чланице ЕУ које су то постале још доцније уопште нису имале било какву производњу чије би затварање Грчкој омогућило да отвори неке слободне економске нише. Због тога Грчка не може да враћа кредите који су поједени у нади да ће будућност бити боља, што је у њој и створило садашњу дужничку кризу. А о судбини постсовјетских чланица ЕУ одавно је постало страшно чак и да се размишља: оне су већ продале све оно што су једва успеле да сакупе у совјетско доба, укључујући ту и добар део некретнина, и сада углавном живе од гастарбајтерства.
На све поменуте унутрашње противуречности није се морало мислити све док је укупно светско тржиште расло и добит ЕУ као јединствене целине (од унутрашњег тржишта и извоза у спољни свет који се постепено развијао) била довољна за помоћ најслабијим: по прописима ЕУ земља чији је приход по становнику испод ¾ просечног у ЕУ, аутоматски добија субсисију из савезног буџета (што омогућује да се при ступању у ЕУ не брине због губљења извора прихода, и да користећи га не делује превише разумно: губитке у једној земљи због лоше политике ће надокнадити остали). Али већ извесно време, и то не само година дана, светско тржиште се руши. Зато је и буџет ЕУ постао приметно дефицитаран. У таквим условима идеја коју изражава позната реченица министра финансија и заменика председника владе Руске Федерације (14.08 1996 – 17.03 1997) Александра Јаковљевича Лившица (06.09 1946 – 25.04 2013) „Не треба терати инат, треба да делимо)“ изгледа као очигледно ругање, јер се односи не само на стручњаке за избегавање плаћања дажбина, већ и на поштене – колико је у тржишним условима то уопште и могуће да постоји, и на оне који зарађују и плаћају све што закон, донет у мирније доба, од њих захтева.
Истовремено механизам гласања који је у ЕУ усвојен даје малим земљама могућности које нису пропорционалне њиховом броју становника. То не чуди. Још пре 100 година пројекат Уједињених Држава Европе, стваран је уз стално погледање ка Сједињеним Америчким Државама (уосталом, 23.08 1915. објављен је чланак Владимира Илича Уљанова (22.04 1870 – 21.01 1915) „О пароли: Сједињене Државе Европе“, у коме је лепо објашњено: у условима капитализма уједињење земаља не може да замени неравномерност развоја и прерасподелу тржишта који постоје без обзира на мењање односа снага у чланицама Уније).
Британске колоније у Северној Америци, њих 13, пошто је 04.07 1776. прогласило своју независност од метрополе, уједињавало се уз много тешкоћа. У уставу који је донет 17.09 1787. свакој од њих су морале да буду дате једнаке формалне гаранције права. Конкретно, у доњем дому парламента присутан је по један посланик на 300 хиљада бирача, а у горњем свака држава – без обзира на број становника има два посланика. У колегијум оних који бирају председника свака држава бира онолико људи колико та држава има посланика у оба дома, (сви се обавезују да подрже онога, ко је у тој држави сакупио највише гласова, мада теоријски устав не ограничава њихово слободно изјашњавање), што је пар пута у Белу кућу довело онога ко је укупно у земљи сакупио мање гласова од супарника. Списак овлашћења федералне владе је побројан у уставу (истина, од тада па све до данас, захваљујући добро усавршеној вештини, њега сваки час проширују подвођењем нових задатака кроз старе формулације). Сваки амандман устава ступа на снагу тек када га ратификује ¾ чланица заједнице. Злочини који нису предвиђени појединим законима који важе за читаву државу, потпадају под федералну јурисдикцију само уколико се тичу интереса неколико држава у исто време. И тако даље.
И почетна етапа формирања ЕУ такође је праћена озбиљним (а, судећи према њеном садашњем стању, углавном оправданим) стрепњама за суверенитет чланица Уније. Зато и њени закони предвиђају значајан број фиксираних права сваке државе, без обзира на њихово учешће у економији и/или број становника Европске уније. Истина, економски притисак може да изазове да нека држава одбије да штити интересе сопствене државе у вези са неким конкретним питањем. Али уколико се власт не боји притиска (или рачуна да га може решити на пример, кроз већ помињани механизам аутоматског субсидирања), појединац може озбиљно да утиче на општу политику.
Конкретно, пет држава такозване нове Европе – Пољска, Румунија, Литванија, Латвија и Естонија – заједно имају у савезним органима више гласова него две „локомотиве“ свеевропске економије – Немачке и Француске. Власти тих пет држава се у ЕУ боре не за опште интересе Уније, не ни за своје, већ за интересе Сједињених Држава Америке. У њима се свако, за кога сунце излази не на Далеком Западу, сматра за маргиналца и нема ни најмање шансе да утиче на политику државе. Они, који су у електоралном пољу, подчињени су САД-у више него сасвим – не само да испуњавају сваки прекоокеански ћеф, већ се и труде да га предосете како би га испунили чак и уколико не постоји директан налог. Тај механизам је више него довољан да политика Европске уније као целине буде пре проамеричка него проевропска.
Тако у садашњој грчкој дужничкој кризи Немачка, главни финансијер, већ је преко заједничких механизама Европске уније надокнадила својим банкама значајан део њихових губитака и сада је, како се не би стварали нови губици, изузетно заинтересована да се Грчка искључи из зоне евра. Обзиром да то није предвиђено валутним делом Мастрихског уговора од 07.02 1992, на састанку одржаном 12.07 2015. Немачка је предложила да се Грчка привремено искључи – док не уклони препреке за раст буџетског дефицита, тј. ако се узме у обзир све што је досада речено: „до грчких календи“, те да се искључи можда чак и из Европске уније. Међутим, већина чланица је тај предлог одбацила. И не само зато што су Ирска, Шпанија, Италија и Португалија у положају који је сличан грчком, те се и оне надају да ће своје буџете допунити из заједничког буђелара ЕУ. Није мање значајна ни чињеница да је Сједињеним Америчким Државама итекако важно да ослабе економију Европе уопште јер – банкроти се купују јефтиније.
О узроцима покушаја САД да покоре ЕУ не само политички, већ и економски, макар цена била и њено потпуно уништење, у блогу „Однако“ је писано већ више пута (и ја, такође). Зато ћу овде само да подсетим на санкције, антируске по форми и анти-европскоунијске по садржини, на које су САД натерале ЕУ, док су истовремено много мање ограничиле сопствене односе са Руском Федерацијом. И да констатујем: сада су могућности да се ЕУ подчини приметно порасле.
Још на граници хиљадугодишњице САД су предложиле пројекат Трансатлантске зоне слободне трговине (TransAtlantic Free Trade Area — TAFTA) која је, уопште узев, корисна за трговце Европске уније (шта их брига са ким ће да тргују), али врло очигледно разорна по произвођаче из ње (њих ће САД неизбежно да угуше, јер је слободна трговина кориснија за онога ко може дуже да држи снижене цене, а могућност за кредитирање у САД-у, чија се валута користи као светска и коју зато подржава значајан део трговинских токова читавог света, много је већа него у ЕУ, зато што њене валуте подржавају само унутрашњи извори). У почетку је светско тржиште још увек било у општем напону, те су према томе и позиције произвођача биле јаче од позиција трговаца. После неколико година дискусије Европска унија је одустала од пројекта TAFTA. Тржиште је све слабије, и америчка изрека „долар – ономе ко је пронашао; десет – ономе ко је произвео; сто – ономе ко је продао“ схвата се сасвим озбиљно. Позиција трговца у Европској унији је нагло ојачала, а произвођачи су јаки у Немачкој, Француској и Италији, јер до данашњег дана успевају да очувају своју индустрију и пољопривреду. Зато најновији пројекат: Трансатлантски трговинско-инвестициони протокол (Transatlantic Trade and Investition Protocol — TTIP) фактички укида комплетно економско законодавство Европске уније и мења га привредном јурисдикцијом САД-а, те има добре шансе да буде прихваћен. А како би малобројни, али утицајни тврдоглавци захваљујући још увек преосталој у животу производњи Европске уније, изгубили могућност да засметају америчкој експанзији, САД их терају да смање сопствена тржишта за промет (као што је познато – много санкција против Руске Федерације је припремано врло дуго пре него што је у Кијеву дошло до државног преврата) и да троше остатке ресурса на добротворност у самој Европској унији.
Уосталом, претходна четири (од петорице који су дошли један за другим) премијера Грчке, и који су наставили са политиком повећања дуга према ЕУ (и ММФ-у, где је збирни износ земаља ЕУ, и према томе и учешће њиховог новца у фондовима из којих се дају кредити – много већи од учешћа САД, иако прописи за гласање који су на снази у ММФ-у омогућују САД-у да самостално блокирају сваку одлуку и да на тај начин пробијају кораке који су потребни САД-у, чак и уколико су они очигледно негативни за цео Фонд) – сви они су завршили факултете у високошколским установама САД: Константинос Александру Алекосович Караманлис (10.03 2004 – 06.10 2009) – Атински универзитет, Универзитет Тафта; Георгиос Андреасович Папандреу (06.10 2009 – 11.11 2011) – колеџ Амхорст, Стокхолмски универзитет, Лондонска школа економије и политичких наука, Универзитет Харвард; Лукас Деметриос (презиме по оцу не знам) (11.11 2011 – 16.05 2012) – Масачусетска технолошка висока школа; Панајотис Отович Пикраменос (16.05 2012 – 20.06 2015) – технички руководилац прелазне владе који није имао дозволе и није успео ништа да уради) – Атински универзитет; Антонис Георгиосович Самарас (20.06 2012 – 26.01 2015) – колеџ Амхорст и Универзитет Харвард. Тек садашњи (од 26.01 2015) премијер Алексис (не знам презиме по оцу) Ципрас – захтева не само новац, већ и права да обнови грчку производњу која је постојала и раније како би могао да располаже средствима за враћање дугова у будућности – завршио је Атински политехникум и није студирао изван Грчке.
Нећу да гатам у којој мери саветници из САД имају везе са припремом прописа о животу ЕУ. Конкретно – не знам да ли је он дао идеју о аутоматском субсидирању земаља чији је просечни годишњи приход испод ¾ просечног у ЕУ. Али у одбијању да се Грчка потпуно искључи из ЕУ и зоне евра посебно, врло је приметна улога земаља чији политичари очигледно зависе од САД. Зато претпостављам: САД рачунају да ће Грчка и убудуће бити црна рупа буџета Европске уније и да ће Унију слабити толико да она неће имати други излаз осим да се потпуно потчини САД-у, заједно са њеним прихватањем TTIP-a.
Истовремено је за САД сасвим сигурно неисплатив отворени рат међу чланицама ЕУ: ловина мора да буде цела. Чак је и за чланице ЕУ неисплативо да ратују између себе. Рецимо Пољска и Румунија заједно са три прибалтичке земље некадашњег СССР-а макар удружене тешко да могу да одгризу и парченце не Немачке, већ рецимо Аустрије, удаљене од ње у периодима 1866 – 1938. и од 1945. па све до данас. Уосталом, шта би они могли да ураде с трофејом? У бесцење би га продали, као и све што су наследили из времена СССР-а. Још бесмисленије би било да се ситни грабљивци бију између себе: не могу много да обухвате, а своје незапослене је једноставније да не користе као топовско месо, већ више користи има да их шаљу у иностранство на рад, најпре у ту исту Немачку. Њени сопствени становници су углавном заузети на озбиљним пословима за које се захтева велика тачност, тако да су јој илегални радници још увек потребни чак без обзира што је тржиште све слабије. А самој Немачкој је свакако једноставније да те црне рупе изведе потпуно изван граница ЕУ (чим САД окрену главу на другу страну) него да покушавају да их насилно покоре у већој мери, него што је то сада.
Истина, нико није осигуран против наступа беснила. Али искуство распада Југославије, а после и СССР-а, доказало је: да би се формирала критична маса оних који су спремни да убијају (и умру) потребне су деценије пропаганде и врло убедљив мамац. Ето, тек сада се у Украјини успело после четвртвековног агитовања за нацизам и европски избор у истој флашици, да се оформи довољно велика група масовних убица, која је усто способна да пуца у ненаоружане људе с, по те убице, са безбедне раздаљине, све док постоји нада да ће остати некажњени. При чему су за формирање тог тима преступника САД потрошиле, како сами признају, око 2 милијарде долара до првог државног преврата из 2004. и још око 3 милијарде до другог, из 2014. У Европској унији је приход по глави становника много већи него у Украјини, тако да би морало да се потроши још више новца. Тешко да ће се САД озбиљно позабавити масовном израдом експлозивне масе за мозгове становништва ЕУ, све док се сматра да је спољашњи притисак на ЕУ довољан – преко терања на прекид веза са Руском Федерацијом, преко растурања авганистанског хероина са претоварне базе Бонд Стил на Косову и преко претње преласка албанских и украјинских побуњеника преко границе – и изнутра – преко приватизације менаџмента.
И тако, у догледној будућности не предвиђам да ће конфликти који постоје унутар ЕУ прећи у насилни облик. Зато ће се наставити економски притисак. Претпостављам да чим Грчка почне да се извлачи из дужничке јаме захваљујући одбијању да сама укине сопствену привреду и њеном заједничком раду са РФ, дужничка криза ће да се разгори у земљама које су више под утицајем САД-а и које су сачувале мање могућности за самосталан рад него што је то имала Грчка. Чим престанемо да пратимо саветовања о проблему грчког дуга мораћемо са истим интересовањем да се позабавимо дискусијама о проблемима са дуговањима ако не других земаља, а оно бар Пољске, Румуније и три прибалтијске крхотине СССР-а. А можда ће се придружити и још нека сиротиња. Јер у свету у коме постоје тржишта – повлађивање најјачем гарантује осиромашење, и ЕУ ће како се буде све више потчињавала САД-у сиромашити исто онако како су осиромашене социјалистичке земље при потчињавању Европској унији и како пред очима сиромаше оне међу њима којима се, чинило се, посрећило да уђу у ЕУ и да се неколико година хране бесплатним качкаваљем, заборављајући при том да њега има – како је на то упозоравала Маргарет Хилда Алфредовна Ровортс (13.10 1925 – 08.04 2013) само у мишоловки.
———————————-
