Са свршетком наставе, посебно међу матурантима, покреће се изнова расправа на тему исплативости студирања и вредности академске дипломе. У савременом свету обележеном, како се чини, трајном економском кризом (барем у одређеним „периферним“ регионима „равноправне“ глобалне мреже) свршени средњошколци, као и њихови родитељи уосталом, налазе се пред озбиљном дилемом: наставак школовања или запослење? Све чешће сами ученици наводе све више аргумената против стандардног вишег / високог образовања. И то ученици из престижних одељења и угледних школа, са завидним успехом. Из породица са довољно финансијских средстава да подрже академско звање потомства. О чему се, заправо, ради?
Наши ученици сматрају да су такви ставови прогресивни, јединствени, „испред свог времена“, да су на трагу нечег узбудљивог, оригиналног и бунтовног, у складу са сопственим узрастом. Но, истина је, заправо, да је овакав резон далеко од нечег новог и необичног. Активна пропаганда против академских студија шири се, већ известан број година, из центара моћи одговорних, само нешто раније, и за велики дебакл америчке економије и за почетак светске економске кризе из 2008. године. Наша образовна политика и пракса често су само одјек ове моћне идеолошке машинерије, па је ваља ослушнути.
Након „неочекиваног“ пуцања пренапумпаних виртуелних економских балона у америчком финансијском сектору и сектору некретнина, једна од првих званично предузетих мера је компензација губитка фирми које су кризу и изазвале. Новац је, наравно, обезбеђен из државног буџета, од пореских обвезника. Једна од неминовних последица овакве економске политике је „исисавање“ средстава из јавног сектора, здравства и свакако – образовања. Цена ових услуга неконтролисано расте што доводи до нових „неочекиваних“ проблема. Велики пораст трошкова студирања и претварање знања у робу прати управо пад реалне вредности дипломе на тржишту занимања.
Не чуди, стога, што се једно од водећих неолибералних гласила, Harvard Business Review, само пет година након избијања економске кризе, обраћа послодавцима са захтевом храбро истакнутим већ у бомбастичном наслову текста: „Престаните да захтевате универзитетске дипломе“. У чланку се наводи: „Укупан износ студентских кредита превазилази дуг на кредитним картицама у Америци.“ О овом невероватном скоку задужењa за образовање, у границама од стотина милијарди долара националног дуга, извештавао је и чувени Wall Street Journal, три године раније. „Размажени“ средњи слој је по инерцији навикао на „луксуз“ приступачног школовања, који је преко ноћи ускраћен. Становништво, затечено непримереним економским мерама, реагује на једини доступан начин, како би сачувало дојучерашње „привилегије“. Задуживањем.
У прилог тврдње да је „студирање лоша инвестиција“, наводи се поражавајућа статистика: „45% студената, како изгледа, не научи ништа током прве две године студија, а чак 36% не показује било какве знаке напредовања ни након четири године.“ Чак и угледнa научна гласила, попут Psychology Today, наводе сличне, па и мрачније закључке. Поменути магазин у чланку из 2014. године – „Образовање: наш најпрецењенији производ“, наводи да „41% студената не дипломира ни након шест година студирања!“ Ово делује заиста шокантно и алармантно, чак и по нама добро познатим мерилима из социјалистичког периода (када је доживотно студирање словило за занимање). Можда се ради о маскираној пропаганди? (Већ у самом наслову образовање се поистовећује са производњом.) У којим областима студенти „не науче ништа“?
Часопис Psychology Today сасвим прецизно декламује неопростиве пропусте студирања (по сопственим критеријумима): „допуштамо студентима да дипломирају са лошим или недовољно тестираним вештинама решавања конфликтних ситуација, управљања новцем и родитељства.“ Са друге стране, као примери лоше а обавезне праксе (у смислу губљења времена које се могло искористити конструктивније), истиче се, рецимо, „решавање квадратних једначина“ које је како сазнајемо: „езотерија коју 99.9% нас никада не користи“.
У пропагираној визији будућности образовања говори се искључиво о једноставним ВЕШТИНАМА, неопходним за испуњавање минималних захтева неолибералног система: слабо плаћен посао и проста биолошка репродукција нове радне снаге (што заиста не изискује ни познавање операције множења, барем не алгебарске). За плаћенија занимања избориће се нешто срећнији, са више (менаџерског) талента али не и са више школе: „Преко половине дипломираних студената у Америци испод 25 година или нема запослење или ради послове за које је довољна и диплома средње школе.“ Ускраћивањем релативно приступачног јавног образовања, средња класа лагано клизи у инфериоран социјалан положај. Самостално одлучивање (критичко мишљење и објективно просуђивање) постају – „езотерија коју 99.9% нас никада не користи“.
За „пропусте“ у знању окривљују се, традиционално, они без стварне политичке моћи. Psychology Today извештава да „нажалост, све више наставника а посебно универзитетских професора заступа и брани углавном левичарске идеје.“ Још једна „неочекивана“ последица? Вечити трн у неолибералном оку: „Не дозволите синдикатима да гуше квалитет образовања“, изричито се упозорава. Наставници су криви што су живи: „Синдикати инсистирају да наставу изводе пре наставници од крви и меса, него обука преко мреже.“ Оптужени су они који ефективно раде на терену инсистирајући на „бизарном“ захтеву да академски грађани савладају „решавање квадратних једначина“. Хиперпродукција? Тврди се чак да већ постоји исувише дипломираних студената природних и техничких наука! „Већ сада, имамо више STEM (science, technology, engineering, and math) диплома, него што је расположивих запослења, чак и на нивоу доктората.“ (Уско повезани низ области природних наука, технике и технологије. Реч добијена од почетних слова дисциплина – stem, значи основа или база, чиме се наглашава њихов изузетан значај.) Имајући у виду неупитно техничку природу савременог информационог света, ово звучи попут светогрђа. Откуд толика хајка на диплому?
(Високо) квалификовану радну снагу јефтиније је увести из осиромашених земаља него едуковати о свом трошку. У овом процепу између класичне економске понуде и потражње своју наводну прилику виде државе са руинираном привредом, попут наше. У тексту од пре неколико година (2013) објављеном у Политици, указивао сам на тренд многих нација, Мађара, Пољака или Шпанаца, да масовно производе средње и високо образовани кадар за друга, уређенија и богатија друштва, попут немачког. У међувремену је та пракса заживела и код нас, па се процењује да, рецимо, половина полазника студија медицине уписује факултет са намером да након дипломирања професију практикује у Немачкој.
Дипломе појединих домаћих универзитета још увек су високо котиране на престижним светским тржиштима занимања. Неретко управо тамо где се локално становништво на све начине обесхрабрује да новац улаже у образовање, већ у пословање, некретнине, па и путовања – како би се очувао привид високог стандарда. Прилив високо образованог кадра из ниско развијених региона још је један од начина да се огроман виртуелни економски вакуум испуни реалним постигнућима. На другој страни, то је крајње нерантабилно понашање ионако презадужених држава. Но, рачуна се да избор суштински и не постоји за оне који су у виртуелном економском рату већ потучени до колена.
Шта поражени могу учинити за своје образовање? Подсетимо се јапанског примера након Другог светског рата: „У време савезничке (америчке) окупације Јапана, започета је пракса организованог оброка по школама, а посебан закон о увођењу обавезног ручка у државним школама донет је 1954. године. (…) Од 1963. године сви уџбеници у школама које се сматрају обавезним школовањем су бесплатни.“ Од светске економске кризе прошло је девет година. У Србији нема законски прописаног обавезног оброка у школама. Бесплатни уџбеници су „езотерија коју 99.9% нас никада не користи“. Често нема ни рачунара, интернета и фискултурних сала. Поражавајуће и понижавајуће.
Образовање је дуготрајан, захтеван и заиста скуп процес који може да приушти само неко ко је спреман да повремено буде и на економском губитку зарад интелектуалне добити сопствених грађана. Таква је природа образовања. Неизвесна и понекад – економски неодржива. Њени реални исходи нису увек препознатљиви у квантитету прихода по глави, већ и у квалитету мудрих глава. Имајући у виду извикану неолибералну фразу „одрживи развој“: ваља одлучити између одрживости на кратке, или – на дуге стазе. Јапан је својевремено изабрао ово друго. (Србија оно прво, можда с пуним правом: кад већ мора да школује кадар за друге, не мора да га бадава књигама, рачунарима и интернетом опрема и хлебом храни? Обавезно а бесплатно делимо само „решавање квадратних једначина“.)
Поражени Јапан се убрзо опоравио и жестоко узвратио економско-пропагандним ратом: „Године 1992, Јошио Сакурачи, говорник у доњем дому јапанске скупштине, изазвао је кратку, али бучну контроверзу када је привредни неуспех Америке објаснио тиме да је њена радна снага неписмена. Трећина америчких радника, изјавио је Сакурачи, не уме да чита.“ У многим државама грађани су након 2008. године неминовно суочени са наметнутом дилемом: шта је ТРЕНУТНО исплативије? Наравно, финансијски је на кратке стазе оправдано да што више нас зна што мање. Тако остварују уштеду и родитељи и држава, а омладина раније почиње да привређује. Можда у богатим друштвима која и наше дипломе добијају на поклон.
А где би завршила данашња српска младеж без школовања? Како ствари стоје – управо у сопственој држави! ТРЕНУТНО нажалост није потребна јача претња како би ученици и ученице добро загрејали своје столице.
