Целу прошлу годину, на сва звона слави се издавачки подухват РТС да се достојно укључи у обележавање века од почетка Великог рата, и места и улоге српског народа у њему.
Помпезно су најављена репринт издања, дела која су дуго била скрајнута у време браварове владавине, када су другосрбијанци садашњи као либерали комунистички тадашњи, утеривали немилосрдно „истину о великосрпској хегемонији“ необавештеном народу, у заједничкој држави Југославији (а Срби је дваред својом борбом упорно стварали!).
Зато су многе значајне књиге из времена Великог рата, напрасно нестале са полица библиотека, да не трују омладину жељну сазнања о том империјалистичком рату, како су га тада називали, али му национално-ослободилачки карактер никако нису могли оспорити.
Међутим, избор дела најављених за објављивање ипак је подложан утицају драгих ЕU пријатеља и тако вешто састављен, да има привидно национално доминантну компоненту, али тако бирану, да се њоме отвара могућност полемике о самој намери и намени аутора, тим пре што век после, „видиоци са брдовитог Балкана“ незадрживо жељно хрле у распадајућу ЕU као тобож свој вечни сан, који су им управо ти задрти српски националисти одувек спречавали! Кампања негирања национално ослободилачке компоненте чланова „Младе Босне“, која је по дрезденском диктату Коминтерне почела још у првој заједничкој држави, коју су упорно рушили заједно са свим фашистичко-терористичким организацијама, тврдњом да је социјална компонента била доминантна, наставља се и данас поводом репринт издавања књига, које делују као бачена коска секама, тетама и бакама сорошевских NVO, као једино овлаштеним истинским тумачима договорне историјске „истине“ за Србе, са чим се и „ЕU ПРИЈАТЕЉИ“ слажу, а каубојски аналитичари (не)прилика на брдовитом Балкану, свесрдно их у том помажу. Наоко добронамерна патриотска ангажованост издаваштва РТС, заправо је подвала лаковер ним који „од стабла шуму не виде“, иако српска народна пословица искуствено учи о томе.
Кроз критику наводног „националистичко-ускогрудог“ виђења прилика од пре једног века, приказаних у репринт издањима, отвара се могућност за безброј варијација на задату тему, што сегедински курсисти вредно и одрађују у зноју лица свога, разуме се за награду која следи (нису нимало гадљиви на паре, а тек на зелене!).
Међу књигама које недостају још нема тако потребног ратног дневника др Живка Продановића којим се потврђује књига др Рајса „Извештај о аустро-угарским злочинима у Србији“, јер су то записи са тадање непријатељске стране фронта! Живко Продановић је лекар из Србобрана, студије у Бечу завршио, у Великом рату био је у пуковском превијалишту 26. регименте („карловачка“) 42. домобранске КуК „вражије дивизије“, у казненој експедицији на Србију, те далеке 1914.године!
Своје ратне доживљаје, и опис догађања која прате његову ратну јединицу од поласка из Карловца и свечаног испраћаја радрагане франковачке руље, преко свечаног испраћаја у Загребу, и френетичне пургерске антисрпске кампање целим путем до ратишта, преко српског одбора за крвави дочек на Дрини, и сусрета са суровом ратном смрћу која чак и лекара може да запрепасти, описао је пластично у свом ратном дневнику.
Објавио га је у Новом Саду, далеке 1928.године, о десетогодишњици стварања заједничке југословенске државе, под насловом „Из ратне торбице“! Реални опис разарања града Обреновца, и данас читаоца не оставља равнодушним – „Као гладна дивљач размилела се цела наша пуковнија уздуш и попреко града Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида ако јој се што успротивило буде……. После неколико часова није се Обреновац могао ни познати, све је било разривено и разбацано ….. То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости ….. Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су одгоре учили, тако је радила солдатеска …“ Овакви описи никако се не уклапају у упорни став „фактора стабиности у региону“ да Србија и Срби данас немају непријатеље, само што сви „добронамерници“ из окружења већ имају радне карте са обележеним српским територијама, које праву наслеђа некадашњих окупатора припадају, о чему и расправе објављују. Дрско и плански негира се историја српске државности од оних који своје националне државе нису ни имали, док им је окупатори не дароваше, комадајући притом заједничку југословенску државу.
Зато ратни дневник Живка Продановића није данас поучан за репринт објављивање, јер садржи и нежељене детаље који се не уклапају у пројекат преумљивања Срба! После Великог рата, резервни аустро-угарски санитетски официр Продановић, понео је висока српска одликовања за доказани патриотизам, који је по налогу команданта XIX пешадиског пука српске војске, ппук. Добросава Миленковића, уписан у операцијски дневник.
Сам догађај збио се у другој половини октобра1914.године, у време такозване битке на Дрини, када су аустро-угарски бојовници упорно покушавали нови продор у Србију.
Домобрани 26. карловачке пуковније, покушали су 20. септембра 1914. силовитим јуришом пробој српске одбране, и неколико стотина њихових лешева заплавило је земљу, ширећи несносан смрад скоро месец дана, јер су свакодневне борбе онемогућиле њихову сахрану.
Кише, које су учестале у октобру, односећи делове опреме и одеће у планинске потоке, претиле су да изазову епидемију, те лекар Продановић написа рапорт команданту, предлажући да се од Срба затражи неколико часова примирја, да се обави њихова сахрана и тако спрече заразе.
Генерал Адолф фон Краус, командант корпуса, лично је одобрио ову иницијативу и наредио да лекар Продановић обавезно буде члан делегације за преговоре. Српска предстража зауставила је аустро-угарског официра парламентара на ничијој земљи, резервни поручник Гојко Ђаја, професор београдске гимназије, саслушао је предлог о сусрету делегација за детаље око сахране, и обећао одмах пренети поруку надређенима!
Командант пука потом је известио дивизију, а војвода Степа као командант армије донео је одлуку да се дозволи сахрана у предложеном времену, и да се тада прекину сва борбена дејства.
Међутим, богато ратно искуство из два претходна рата са Турцима и Бугарима, који су под белом заставом парламентара разне подвале и смицалице покушавали, утицало је на одлуку да се српски мајор-обавештајац вешто преруши.
У униформи наредника, мало укаљана лица, сачекаће међу српском претходницом тројицу официра КуК преговарача, и случајно се одмах приближити оном који српски беседи. У погодном часу прихватио је његову понуђену паклу цигарета, и чувши реч -порука- хитро је неприметно склонио у џеп. Чим је примирје утаначено, српски наредник се изгубио, да би у штабу међу цигаретама нашао детаљан план скорашњег аустро-угарског напада на том делу фронта. Обавештајац је добро познавао ознаке непријатеља и видео да је лекар, те у штабу нису одмах поверовали у план, знајући да санитетски официри не уче инжињеријске ознаке на радној карти, али мудри војвода Степа ипак је пресудио да се уважи та порука, те је хитно спремљен достојан одбор за дочек непријатеља.
Авантура је скупо коштала домобране, поново су заплавили српску земљу, те је лекар Живко Продановић у још једном наврату био преговарач око сахране, али истовремено и српски обавештајац.
Историчари „претече ЕU“ и браварови стручњаци, већ век цео, заједнички се труде да српску војску опишу као сељачки скуп са певањем и пуцањем, али та модерно устројена војска имала је савремен систем извештавања, у њеним списима остао је детаљан запис подвига непознатог лекара из 26.домобранске пуковније 42. „вражије дивизије“! После страшног домобранског пораза у Колубарској битки, 10000 Хрвата-домобрана је заробљено, саслушавањем заробљеника Срби су утврдили име и презиме лекара.
Командант српског XIX пешадиског пука, написао је потом предлог за његово одликовање.
После Великог рата, лекар Живко Продановић понео је Карађорђеву звезду са мачевима за личну храброст, а у својој књизи открио је загонетни детаљ, резервни официр Чех, чувши да иде на преговоре дао му је план напада који је лично сачинио, да га достави Србима! Данас, када се сорош-стручњаци упорно труде да Србе деле на хрватске, босанске, црногорске, војвођанске, косовске и србијанце, упорно заборављајући македонске, којих се ни Србија баш нешто често не сећа, по ставовима „second Serbiae“ није упутно издавати књигу у којој се види пример патриотског делања интегралног Србина, и то још европског ђака из царске Вијене, како је Вук Стефановић-Караџић, Беч називао! Ипак, време је за репринт издања оних књига које реално и истинито казују историју страдања српског народа као целине која није дељива, нарочито не фрањевачким RKC бојеним картама, где се српски етнички простор обележавa као „земља за мисионарење“!
Иако и они добро знају, да су им прве богослужбене књиге управо из те земље приспеле на глагољици, а тек много касније из Рима на латинском, уз дукате и пратећи конопац!
