У напредном европском друштву још један празник – несебични борац за људска права Рамуш Харадинај постао је премијер Косова. Није важно што је та «република» полупризната, и у складу са тим је и Рамуш Харадинај полупремијер. Свеједно је празник, јер то именовање има очигледан облик «шипка» који је гурнут под нос Србији и српском руоводству посебно. Јер су Срби против Харадинаја подигли оптужницу у 108 тачака за тероризам, убиства цивила и друго. Без обзира на то што Хашки трибунал није потврдио те оптужбе (баш би било смешно да је то он урадио), Београд своје оптужбе није скинуо, јер је Београду вема добро познато какво чудовиште представља тај, ако смем рећи, «човек».
Именовање Рамуша Харадинаја за премијера (била је то акција Запада, а никако косовских власти) треба да веома јасно покаже Београду да ће његов пут у Европу пролазити кроз чистилиште, у коме ће се Срби одучити од сопственог мишљења, од сопственог националног поноса и од сопствених претензија на достојанствен живот.
Треба веома добро запамтити да у очима Запада српски народ представља обрађени материјал који се не може искористити у глобалистичке сврхе. Он није подвргнут потпуном бандитизму, сачувао је православну веру и старо историјско памћење. Послаће га да клошари на отпаду историје, а «косовари» треба да постану инструмент глобализације. И они то већ постају.
Ти политичари који сматрају да Запад реализује пројекат Велике Албаније ради прекрајања Балкана, не обухватају својом мисли сву ширину те замисли.
Да, Велика Албанија на челу са главосечама и нарко-дилерима мора се појавити већ у догледној будућности. У то може сумњати само човек који верује у напредну мисију САД. Сви остали који не схватају како се рат против других народа може сматрати напредном мисијом, тешко да сумњају да је Велика Албанија – батина против Европљана. И њена улога ће се огледати у одлукама веома широких задатака.
Посебност албанске дијаспоре у Европи огледа се у томе што су они у потпуности криминализовани, а то је велика сила. По команди из ЦИЕ, албанска дијаспора може организовано да приступи дестабилизацији Европе у било ком потребном тренутку и то нису празне речи.
Одважни лондонски полицајци се већ одавно не усуђују да подигну руку на албанску мафију, јер је њен одговор бескрајно окрутан и крвав. Пре пет година лично сам био сведок сцене у Лондону, када су двојица мушкараца унаказили челичним шипкама раскошни кабриолет, који је лагано ударио у њихов пикап приликом кочења на семафору. Да, момци у живописним мајицама, по изгледу наркодилери са Јамајке, седели су у кабриолету сагнувши главе на колена и нису ни мрднули. А у скупљеној маси шапатом се преносило: «То су Албанци». Увек будни лондонски «бобији» се из неког разлога нису појавили.
Велика Албанија ће плански повећавати своју дијаспору у Европи, иако је она и данас респектабилна. А за неколико година њени руководиоци могу створити мафијашку организацију од десетине хиљада бораца. То је такав инструмент терористичког, корупционашког и лобистичког утицаја на унутрашњу политику европских влада, о каквом може да машта било који брендирани аутор фантастичних детективских романа.
У овом случају, реалност може постази много страшнија од било какве наше фантазије.
А Рамуш Харадинај је прилично погодан за улогу исчадија пакла – владара у таквој тајној држави. Јер ЦИА не ствара просто мафију. Она ствара мафију-државу.
