Необично је да за један тако често именован „феномен“ какав је фашизам не постоји јасна и свеобухватна дефиниција нити сажет попис индикатора који би неко друштво или државу оквалификовало као фашистичко а још мање да постоји свеобухватан опис ко је све „фашиста“ и по чему се фашизам разликује од других тоталитарних система. Потом и „заврзлама“ да ли је нацизам[1] засебан „феномен“ или само подврста фашизма са наглашеним експанзионизмом и антисемитизмом.
Како било, данас је етикетирати свог политичког противника или неистомишљеника придевом „фашиста“ постало већ уобичајена ствар.
Истовремено са фашизмом појавио се антифашизам, као његова филозофско-теоретска негација али и практично деловање, против њега као идеје и против носилаца фашистичких идеја и праксе реализације тих идеја.
Ова, за неке можда академска питања, за нас Србе су фундаментална питања која још увек траже одговоре. Одговоре од којих зависи наш однос према другима али и себи самима.
Идеолошки мотиви за напад на Краљевину Југославију:
Силе „осовине“ су напале Краљевину Југославију из геостратешких разлога не бавећи се посебно њеним унутрашњим политичким уређењем. Наравно да су нацисти волели државе са „јаким вођама“ (Мусолини, Франко, Антонеску…) али то за њих није био кључни мотив у односу на захтев да државе воде пронемачку политику и учествују у немачким ратним напорима. Ако прихватимо да је нацизам само једна врста фашизма специфична за режим који је владао у Немачкој у периоду од 1933. до 1945. године без сумње се може констатовати да су Краљевина Југославија као држава а Срби као народ били жртва фашистичке агресије. Априла месеца 1941. године Југославију[2] су напале Немачка (са Аустријом), Италија (са анектираном Албанијом), Мађарска и Бугарска. Према старом обичају, Срби се нису бавили унутрашњим уређењем и начином функционисања држава агресора. Српском војнику није од значаја било да ли је Немачка нацистичка, Италија фашистичка, Мађарска и Бугарска исто то или нешто друго. Сваки нападач на слободу, суверенитет и територију је агресор и против њега се мора борити. По логици унутрашњег уређења наш отпор НАТО агресији је „антидемократски“ рат јер су државе агресори формално биле демократске државе.
Фашистима на власти у државама агресорима је, донекле, као једини потенцијални идеолошки савезник на просторима Краљевине Југославије био покрет „Збор“ Димитрија Љотића који је на задњим изборима пред почетак Рата освојио тек нешто изнад 1% гласова и није имао своје представнике у скупштини. Хрватске усташе и ВМРО су били у потпуности сузбијени у земљи и одржавали су се само захваљујући страним спонзорима у емиграцији. Све остале политичке опције, сем комуниста[3] који су због противљења целовитости државе и њеном уставном уређењу и употреби тероризма били ван закона, биле су у „игри“ да освоје места у парламенту и утичу на законодавну власт (укључујући републиканце и социјалисте).
Идеолошки мотиви за напад на СССР:
На антифашизму као формалном садржају Другог светског рата посебно инсистирају земље наследнице СССР-а имајући у виду да је рат који су силе Осовине водиле против њих имао идеолошку конотацију „борбе против бољшевизма“ на који је одговорено „борбом против фашизма“.
Суштину идеолошке основе коју је Хитлер имао за напад на СССР дао је Вилхелм Кајтел, фелдмаршал, начелник штаба Врховне команде немачких Оружаних снага (у писму свом браниоцу на Нирнбершком процесу др-у Нелту, 25. септембар 1946. г.) преносећи закључке са генералске конференције пред напад на СССР:
“Био је то последњи заједнички договор пре почетка рата на Истоку, на који је Хитлер позвао највише вођство Источног фронта и главних команди, на коме је он свим жаром и енергичношћу изнео своје погледе на овај идеолошки рат који нам непосредно предстоји. Фирер је уопште био укључен у идеју да је његова животна мисија уништење комунизма. А то је: ’Уништавање комунизма пре него што комунизам уништи нас’. Сматрао је искљученим да се на дуже стазе може пактирати са комунизмом. Видео је привредни слом Немачке у гвозденом обручу који Стаљин може сваким даном све више стезати, како му буде воља, у заједници са западним силама, све до коначног уништења Немачке. Зато је ставио све на једну карту: рат! Знао је да ће цео свет бити против нас ако карта против Русије не упали. Фирер је знао шта значи рат на два фронта. Он је узео сву одговорност на себе, нажалост потцењујући Стаљинову државу, њене резервне снаге, и самим тим уништио и себе и државу коју је створио – Трећи рајх.” Истом приликом Хитлер је наговестио наредбу, која је 6. јуна 1941. године и формално издата а која се у жаргону звала „Комесарска наредба[4]“ и представљала је прву наредбу за масовне ликвидације без икаквог саслушања или поступка[5].
Немци су и у извођењу операција по Хитлеровим налозима узимали „комунизам“ као реалан фактор. Тако је одлучено да се у Стаљинграду (по његовом запоседању) ликвидирају сви мушкарци а жене депортују јер је град „прожет комунистичким духом посебно опасан“.
Ако је у првим данима Црвена армија и била под утицајем комунистичких комесара, дух војске се веома брзо мењао. Када је Црвена армија већ првих дана немачке агресије[6] почела да попушта, Коминтерна је позвала све комунисте да се ставе у службу одбране „прве земље социјализма“. Али истовремено и сам Стаљин се вратио руској патриотској реторици, мотивишући све грађане СССР-а да се ставе у одбрану Отаџбине. У свом говору на Црвеном тргу на паради 7. новембра 1941. године, између осталог, Стаљин је рекао: “… поверена вам је велика осободилачка мисија. Зато будите достојни те мисије! Рат који ви водите је ослободилачки рат, праведан рат. Нека вас у овом рату надахњују витешки ликови наших великих предака, Александра Невског, Дмитрија Донског, Кузме Мињина, Дмитрија Пожарског, Александра Суворова, Михаила Кутузова! … “
Већ 22. јуна 1941. године митрополит Сергије, пошто је сазнао за почетак рата, написао је писмо пастирима и верницима Руске православне цркве, благословивши све оне који су упућени на фронт:
„Фашистички пљачкаши напали су нашу домовину. Газећи све врсте уговора и обећања они су нас изненада напали а крв наших цивила је већ натопила земљу. Понављају се времена Бату кана, немачких витезова, Карла Шведског, Наполеона. Јадни потомци непријатеља православља желе још једном да покушају да баце наш народ на колена и натерају нас да се жртвујемо за добробит и целовитост отаџбине, крвавим заветом љубави према њој.
Али то није први пут да руски народ мора издржати таква пробу. Уз Божју помоћ, и овог пута он ће развејати фашистичку непријатељску силу у прашину. Наши преци нису губили веру ни у најтежим тренуцима без обзира на личну опасност, извршавајући своју дужност према домовини и вери, излазећи као победници. Не срамотимо њихово славно име и ми – православци, њихови сродници по телу и у вери….
Црква Христова благосиља све православне на заштити светих граница наше домовине. Господ ће нам даровати победу[7].“
У другој години рата број политичких радника у армији је био лимитиран на 122.000 (неколико процената ратне армије) и битно су редукована овлашћења која су имали у односу на командни кадар.
Вођство СССР-а се, уместо класној солидарности, вратило практичнијим идејама панславизма и словенске солидарности, критикујући оне који су, попут Јосипа Броза, покушавали да у ратном хаосу реализују револуционарне циљеве на рачун заједничке борбе против окупатора[8].
Русија као држава има више разлога да инсистира на антифашистичком карактеру Другог светског рата у коме је учествовала. У односу на страхоте које су окупационе снаге произвеле на територији СССР-а, називи попут ”одбрамбени” или ”ослободилачки” делују бледо јер не осликавају сав злочиначки потенцијал агресора. Отелотворити сав злочиначки карактер агресора у појму „фашизам“ појачава утисак и поједностављује перцепцију рата али и штеди време на набрајању колоне земаља које су уз Немачку узеле учешћа и агресији (Италија, Финска, Мађарска, Румунија па редом добровољци и легионари из целе Европе, од Норвешке до Хрватске и од Шпаније до Естоније). Ипак, поред идеолошке реторике, у својим ратним плановима Хитлер као циљ не наводи промену друштвеног уређења на заузетим територијама већ потпуно разбијање СССР-а као државе и уништење Словена, којима је намењена улога робова у новом светском поретку.
Немачка је настојала да свој поход на исток представи као свети рат за Европу и зато је све своје непријатеље на континенту у то време покушала да етикетира као комунисте. У том духу је и наредба штаба немачке Врховне команде од 16. септембра 1941. године, са потписом Кајтела, а који се односио на мере за гушење устанка у Србији, да се „сваки акт уперен против немачке окупационе силе, без обзира на ближе околности појединих случајева, мора свести на то да је комунистичког порекла“[9]. Још пре овог наређења, у својим извештајима немачки органи су говорили о устанку који се „погрешно назива комунистички“.
Реторика је ради пропаганде била да се ради о борби против комуниста али у оперативним наредбама генерала Бемеа и оним које третирају одмазде јасно се одређује да су жртве репресалија и Јевреји и комунисти и демократе[10]. Стотине плаката којима се објављују стрељања у поступку одмазде за учињене нападе или саботаже наводе истовремено и комунисте али и припаднике ЈВуО и њихове симпатизере. Немцима то није било толико важно као што је српској историографији да попише као жртве само оне са победничке стране, праштајући окупатору своје сународнике који нису имали исто политичко опредељење.
У отпору окупацији и Совјетског Савеза и Југославије један део бораца и симпатизера је вероватно био мотивисан и идеолошким разлозима, посебно уколико су се и сами као комунисти нашли на листи за уништење. Ипак, далеко већи део грађана је био опредељен патриотским мотивима. И руски и српски народ знали су да раздвоје Отаџбину, као нешто вредно и непролазно што се мора бранити и одбранити, од власти која је представљала само пролазни облик организовања заједнице и која се смењује и поново успоставља.
Инсистирати на антифашизму као основном садржају Другог светског рата је сужавање његовог оквира на један сегмент тоталног рата у коме су се сукобиле не само државе већ и њихови друштвени материјални па и морални капацитети. Русија и Србија су одувек биле на путу освајачима са истока и запада па били они Турци, Немци или Англосаксонци. Нападали су их под разним изговорима и поводима, некад отворено и бахато а понекад прикривено и под разним изговорима, од којих је у прошлом веку „комунизам“ био један од „популарнијих“. Ни Русима ни Србима антифашизам није неопходан као оправдање зашто бране своју Отаџбину. Наравно, бранили су је од фашиста али су је бранили и браниће је и од свих других агресора ма одакле долазили и како себе звали. Због тога, не одустајући од антифашизма, своје учешће у Другом светском рату и Руси и Срби треба да назову „Велики отаџбински рат[11]“ јер он у целини објашњава напор целог, неподељеног народа у борби против непријатеља који јесте био фашистички али коме ни мотиви ни акције нису биле лимитиране само идеолошком основом.
Антифашизам је уграђен у темеље савремене Европе али је његова недовољна теоретска заокруженост и широко тумачење допринело да се као фашистичке могу третирати и потпуно умерене конзервативне политичке опције па чак и верске заједнице. Истовремено, очито фашистички методи и поступци (посебно на међународном плану) које проводе силе које теже светској хегемонији остају некажњени или се поново, по старом фашистичком методу, жртве окривљују за своју „злу судбину“. Трагикомично је да Немачка данас заузима морални суд око тога да ли је нешто фашистичко или не. Тако данас на политичком плану и у историографији имамо ревизионизам али не како нам га јавно представљају, да фашисти покушавају да оспоре антифашизам. Ревизионизам је када Немачка покушава да одговорност за свој нацизам делегира другим државама. Широм Европе се немачким новцем финансирају истраживања која треба да покажу како нису само Немци криви за рат и патње људи, већ одговорност сносе „сви“[12]. Потенцирају се „приче о малим људима из победничких али и поражених народа“ којима је рат донео несрећу и бол…. фаворизују се приче о некаквом немачком покрету отпора, кога реално није било.
Фашизам није једини и крајњи непријатељ Срба, Руса и других слободарских народа. Фашизам је само једна фаза (додуше сурова и опасна) у непрекинутој вишевековној агресији. Агресији чији се носиоци и облици испољавања непрекидно мењају али чији је циљ уништење православља као најозбиљније алтернативе обездуховљеној „западној“ цивилизацији и Русије као уточишту слободних људи који на друге гледају као себи равне и верују да је духовно надмоћно над материјалним.
___________________________________________________
[1] Нацизам, национал-социјализам, немачка национал-социјалистичка радничка партија
[2] У свим немачким документима за напад на Југославију изричито се наводи придев „српска“ уз војску, војне јединице или отпор агресији.
[3] Један од митова је да су се само комунисти борили за радничка права. Претежни део радничке класе у Краљевини је преферирао синдикалну борбу и гласао за неку од политичких партија за коју је сматрао да најбоље заступа његове интересе.
[4] Званичан назив наредбе је био „Смернице за поступак са политичким комесарима Црвене армије“ (нем. Kommissarbefehl), Политички комесари Црвене армије су прва категорија лица (пре Јевреја) за које је донета одлука о масовном уништењу без икаквог другог разлога или кривице. Да неко буде погубљен било је довољно да се констатује да је „политички комесар“.
[5] О истом састанку у Ратном дневнику је у нешто сажетијем облику оставио запис и Франц Халдер (Franc Halder) генерал-пуковник, начелник штаба Врховне команде копнене војске: „Узејамна борба два погледа на свет. Основа за уништење бољшевизма је социјални криминал. Комунизам је нечувена опасност за будућност. Морамо одступити од становишта војничког витештва. Комуниста нити је био нити ће бити – друг. Сада је у питању уништавајући рат. Ако тако не поступимо, ми ћемо додуше, непријатеља победити али ћемо после 30 година поново стајати насупрот комунистичком непријатељу. Ми не водимо овај рат да бисмо непријатеља конзервирали.
[6] Поред Немачке у агресији су учествовале Финска, Италија, Словачка, Хрватска (13. јуна 1941. године приступила Тројном пакту), Мађарска и Румунија као и добровољачке и СС јединице из већег броја држава.
[7] http://www.sedmitza.ru/lib/text/439892/ Документы Русcкой Православной Церкви периода Великой Отечественной войны
[8] У познатом писму Коминтерне од 5. марта 1942. године, у коме траже обустављање социјалне револуције, као и примедбама на „Проглас народима окупираних земаља Европе“ од 6. марта 1942. године, у којима се тражило да изостави делове о укози Комунистичке партије и хвалоспеве Стаљину већ да у њему подржи општи крактер антиосовинске борбе и значај савезника Енглеске и САД., Јосип Броз Тито – Сабрана дела, књига 9, 81,224 и 256.
[9] Зборник докумената и података о НОР-у, књига 1, документ 159.
[10] Претходно је 25. септембра 1941. године Беме издао наредбу којом је прогласио не рат против комунизма већ против целог српског народа: „ …Као олује је земљом прохујала немачка одмазда. Ми смо се са свим својим снагама морали окренути новим крупнијим циљевима. То је за Србију био знак за један нов устанак у коме су као жртве пале већ стотине немачких војника. Ако овде не поступимо са свим средствима и са највећом безобзирношћу, наши ће се губици пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију се има створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво. Сваки који благо поступа греши о животе својих другова. Он ће бити позван на одговорност без обзира на личност и стављен пред ратни суд“. Зборник докумената и података о НОР-у, књига 1, документ 173.
[11] Термин „Велики отаџбински рат“ (рус. Вели́кая Оте́чественная война́), везан за старији термин „Отаџбински рат 1812“ који се односио на отпор Наполеоновој инвазији, појавио се први пут у новинама Правда 23. јуна 1941. године непосредно након немачке (снага Осовине) инвазије и гласио је „Вторая отечественная война советского народа“. Овако формулисани назив рата имао је, несумњиво, за циљ да пробуди патриотска осећања и већ на почетку укаже на неминовност његовог победоносног завршетка.
[12] Леп пример је књига Милана Радановића, „Казна и злочин, снаге колаборације у Србији“, Београд, 2015, који је финансиран средствима фондације „Rosa Luxemburg Stiftung“, а која се бави сваљивањем терета ратних злочина на немачке сараднике и оне који су се борили против немачког окупатора са циљем да се терет немачких злочина релативизује.с
