Доспело је и текућег министра просвете, Младена Шарчевића да наводно разговара са узвишеним представницима недодирљивог ММФ-а. Да само наводно разговара, јер тај разговор је већ традиционално налогодавни говор, нема питања па се не очекује ни одговор. Налог, који се српског образовања тиче, не мења се од почетка сарадње са глобалним институцијама за заштиту сигурности протока транснационалног капитала, попут Светске банке, Европске инвестиционе банке, и наравно ММФ-а. Прве две организације, обе банкарске, наведене су у званичном документу нашег Министарства просвете (Акциони план за спровођење Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године), као главни финансијери реформе српског образовања.
Какве образовне реформе налаже и спроводи крути глобални банкарски сектор у неразвијеним државама са сасвим различитим концептима локалне организације, које повезује једино очараност бајковитим обећањима вечитог просперитета? Оне су, логично, увек и свуда исте и односе се на само једну сферу – финансијску. ММФ је у том процесу прилепак, бабица која помаже у порођајним мукама поравнања вредности и беспоговорне оријентације свих активности ка профиту. Ипак, поред недопустиве и у данашњим условима можда несхватљиве српске наивности спремне да све и сваком опрости, не треба заборавити да апсолутно повлашћен положај пре свега има профит баш тих монетарних организација.
Управо из тих разлога садржај налога упућен Србији, на којем се неуморно инсистира, сасвим ће добро својевремено изрећи и бивша помоћница бившег министра Гаше Кнежевића (2001-2004) и државна секретарка у време министра Жарка Обрадовића (2008-2012) и несуђена министарка образовања бившег премијера Александра Вучића (временска и друга ограничења власти губе се у измаглици сећања). “Особа са добрим контактима у међународним организацијама”[1], професорка Тинде Ковач Церовић, тврдила је: “ефикасност у области људских ресурса биће постигнута рационализацијом мреже школа”[2]. Језик је унеколико (или сваколико) сувопаран, банкарски а сиромашан (?), али – то је дискурс којем се привремено мора повиновати ако желимо да понешто од судбинских процеса и разјаснимо (алтернатива су плански сервиране медијске ефемерности и безначајности).
Позабавимо се овог пута само једном чињеницом из прохујалих времена, јер се на њу позивају сви потоњи министри просвете до дана данашњег. То је чаробни број деветнаест (а бројеви су непорециво али и необориво мерило по којем се равна вечито ужурбана банкарска мисао).
Деветнаестицу у медијским обраћањима тренутно обилато раби и министар Шарчевић како би (не)заинтересованој јавности недвосмислено доказао “неефикасну алокацију ресурса на свим нивоима образовања”[3]. Бројка представља просечан број ђака у српским одељењима. За почетак, истакнимо (из свег гласа прећутану) чињеницу да се не ради о “свим нивоима образовања”, већ о основној школи. У средњим школама је тај просек износио двадесет и пет (ако се већ позивамо на податке из одговарајућег периода). Деветнаест је, дакле, крунски доказ да је неопходна, и сходно томе од стране банкарског лобија наложена “рационализација мреже школа”, заправо у нашем најбољем (финансијском) интересу.
Штавише, опчињен реториком наслеђеном још из периода Гаше Кнежевића, текући министар чезне за протеклим временима: “19 ђака по одељењу нема ни у једној европској земљи”[4], инсистира. Мало је рећи да ово није истина, кад је лаж тако велика, али закони пристојности налажу да се прво претпостави да је министар необавештен (од стране ММФ-а).
Усредседимо се, дакле, на Европу, и погледајмо ко је у том периоду (пре, током и непосредно након избијања светске економске кризе 2008. године) у нашем друштву, по овом критеријуму. Светска банка и ММФ (Министарство) нас оптужују да имамо просечан број ученика несразмеран нашем економском статусу, па је за очекивати да се неправедно поредимо са најразвијенијим државама Европе које су тај луксуз дугорочно и мукотрпно заслужиле. Реална слика је нешто другачија. Наиме, само летимичан поглед на статистичке податке показује супротну законитост: док Португалија (16), Исланд (17), Грчка (18) и Шпанија (19) имају чак мањи или исти просек, Белгија (20), Данска (20), Немачка (22) и Британија (26) имају (оправдано?) већи просек. Прва група спада у круг држава које су екстремно погођене економском кризом, док оне земље које су у том (финансијском) хаосу чак и профитирале имају већи просек ученика по одељењу у основим школама несагласно управо са економским просперитетом.
Поставља се опет древно питање – шта је старије, кокошка или јаје? Да ли је мањи број ученика по одељењу – узрок или последица економске неодрживости конкретног привредног модела? Треба ли уопште одговарати на банално (заправо услед дрске замене теза и дубоко увредљиво) питање: Да ли је просечан број ученика по одељењу у (неразвијеним) државама довео до (светске) економске кризе?
Професор сам математике и програмирања у Математичкој гимназији (школа од посебног националног значаја) у Краљеву, где годинама предајем предмете попут Вероватноће и математичке статистике, Математичке логике, Геометрије и Анализе са алгебром и не претендујем на познавање (свих) економских законитости, али одбијам да прихватим закључке супротне здравом разуму и емотивној (и патриотској) интелигенцији. Другим речима – са бројем деветнаест нешто је дубински труло (и то не само у држави Данској која се поносно дичи већим просечним бројем – двадесет).
Истрајно саветујем своје ученике да приликом израде завршног матурског рада не користе Википедија податке као релевантне већ у најбољем случају као индикативне, али за ову демонстрацију погрешне (банкарске) логике није потребно залазити дубље. Поређајмо, наиме, наведене државе по густини насељености (број становника по квадратном километру) у опадајућем поретку по последњим Википедија подацима из маја 2017: Белгија (337), Британија (244), Немачка (233), Данска (125), Португалија (109), Србија (110), Грчка (81), Шпанија (79) и Исланд (2,7)[5]. За нас овде није од пресудног значаја апсолутна тачност наведених података, већ њихов релативни однос. Наиме, прихватљиво је претпоставити да у некој скоријој будућности Исланд неће достићи густину насељености кава је у Србији, као што Србија неће достићи Немачку или Британију, а поготово не Белгију која има скоро тачно три пута већи број становника по квадратном километру.
Јасно се уочава да на основу овог критеријума опет добијамо савршено раздвојене групе: Белгија, Британија, Немачка, Данска на једној, и Португалија, Србија, Грчка, Шпанија и Исланд на другој страни. Управо је та друга страна осуђена на немилосрдно преправљање, усавршавање и усаглашавање са центрима економске моћи из прве групе које, све и да хоће, не може достићи услед опадајућег наталитета и (плански спроведеног) растућег одлива становништва у ону прву групу држава. Уколико би неко од ученика које васпитавам направио такву омашку (превид) у логици, заслужено би био кажњен лошом оценом. У случају Светске банке, ММФ-а и нашег министарства, све је сасвим (логички и статистички) коректно, јер је идеолошки компактно и јер се одвија уз сагласност нашег политичког врха (који је ту да брани наше локалне интересе, или није тако?). Укратко, превид је сувише очигледан да би тек тако промакао огромној армији добро плаћених економских стручњака.
Српски просек ученика по одељењу у основним школама је сразмерно (очекивано) мали, сходно густини насељености, и не може се објаснити (а још мање исправити) нерационалним или рационалним односом према некаквом фиктивном буџету. Дакле, у питању су углавном сеоске школе у самртној агонији које ремете статистички просек, и које опстају са неколико ученика у одељењу (или школи). Не ради се о некаквим “фантомским одељењима” које актуелни министар упорно форсира у медијским обраћањима, а која уколико и постоје (на папиру), бројем не нарушавају битно статистичку законитост. У крсташком рату против својих запосленика а под покровитељством банкара финансијера, сваки нови кабинет настоји да оствари бар још једну победу, ма како незнатну. Рачунају се збирни резултати, на дуге стазе, јер борба већ има своју традицију и вишегодишњи континуитет.
Мислећи на измишљена одељења, Шарчевић поентира: “Било је то зарад запослености, ђаци су били у трећем плану.” [6] Све и да хоће, просветни радници још увек немају толику моћ (репродукције) на било ком плану како би самостално значајно променили густину насељености (чак и да даноноћно марљиво раде на повећању наталитета).
(Замислимо на моменат да су и извели такав титански подвиг “зарад запослености”, те да су (надо)будном Министарству успели да протуре силне мућкове или кукавичија јаја у виду “лажних одељења” испред очију гломазног чиновничког апарата. То значи да су у стресној ситуацији, са угроженим радним местима, синдикални органи још увек далеко ефикаснији од успаваних државних органа. Кад смо већ код (кукавних) јаја, обрни-окрени, иако им је плића врећа, синдикална су већа. Бели бубрези надмудрише бубреге у лоју.)
Вратимо се реалности. У најмању руку, неумесно је користити аргумент броја деветнаест као потпору за финансијске реформе јер то значи да за лоше (образовне и привредне) резултате заправо оптужујете географију кроз релативно малу густину насељености. Но, код нас је и смањење наталитета добар аргумент за буџетске уштеде уместо да буде аларм и показатељ где буџетска средства (пре)усмерити. “Ако се смањио број одељења, без посла ће остати прво они који су им предавали” [7], констатује задовољно министар. Другачије речено: ако се давиш у реци, не брини – узећемо ти одело. Таквом логиком, идеално решење би у првом случају било да живимо сви у једном граду, а у другом да заправо и не живимо. Ако не желимо да будемо на трошку политичара и банкара треба једноставно да престанемо да будемо. Логика је једноставна. Још једно вечито питање: бити или не бити?
Затварањем одељења (и комплетних школа) у руралним подручјима, остварује се уштеда у буџету, али се и са благословом државног апарата руши и пустоши родна и плодна територија. Школа је по некаквој инерцији у Србији још увек окосница (стожер) таквих опустошених заједница. По мом скромном мишљењу управо би такве школе требало да буду “школе од посебног националног значаја”, са буџетом специјално издојеним за њихов опоравак и опстанак. У супротном, задовољавајући логичне, економске, банкарске императиве глобалних институција без икаквог увида у локалне проблеме, све школе би ускоро могле да изгледају попут зграде основне школе у Бреснику, близу Краљева, недалеко од Ибарске магистрале, препуштене пропадању. Сигуран сам да свако насељено место у Србији има у својој непосредној околини причу сличну Бреснику: “Насеље, наиме, које је након рата бројало неких 500 душа, свело се по последњем попису из 2011. године на 115 прегалника. (…) Уколико сретнете неког од “два и по члана по домаћинству”, причаће вам љубазно али сетно о константном одливу младих у град, у потрази за бољим животом.”[8]
Попут самохраних родитеља који су једна од растућих категорија савремених постмодерних друштава, угрожене сеоске школе не признају се формално од стране државног апарата. Тачније, појављују се искључиво као статистичка потпора идеолошког апарата. “Самохрани родитељи у Србији нигде у систему социјалне заштите нису препознати као посебно угрожена категорија. Ствар је компликованија утолико што нема ни прецизне евиденције о њиховом броју као ни јединствене дефиниције појма самохрани родитељ.”[9] Не постоји евиденција ни о броју ни о дефиницији угрожених основних школа као стратешком циљу од изузетног значаја (осим буџетског расхода који треба елиминисати). Систем их не види и изоставља из званичног вокабулара посебно осетљивих и угрожених категорија (за разлику од рецимо ЛГБТ популације) чиме имплицитно наговештава њихову судбину – потпуно легално занемаривање и истребљене под изговором “рационализације мреже школа”. За разлику од несретног самохраног родитеља за којег постоји извесна вероватноћа да у суровој тржишној утакмици преживи и чак самостално подигне сопствено дете, основна школа је без државног покровитељства осуђена на гашење, а деца коју васпитавају (п)остају неудомљена.
Па чак и да се системски реализује “ефикасност у алокацији ресурса” распоређивањем ђака који остају без матичних сеоских школа, упућивањем у (при)градске школе, о(п)стаје на снази захуктала локална прича “о константном одливу младих у град, у потрази за бољим животом” пред којом сви широм затварају очи.
Недавно смо, на путу ка врху Трем (1810 мнв) на прелепој Сувој планини поред Ниша, нас неколико планинара сусрели једног спортског туристу управо из густо насељене Белгије. Можда већ постоји план како помирити њихову густину са нашом разређеношћу? Претпостављам да ћемо правовремено сазнати све о томе од неког будућег министра, чим га ММФ извести о новим захтевима.
До тада вредно настављамо са зацртаним ширењем демографског вакуума, са надом да нас неће у скорије време исисати из загушљивих градова у једној громогласној имплозији. На велико задовољство сретних глобалних банкара – налогодаваца и ситну радост њихових наложница – несретних локалних политичара.
_____________________________________________________________________________________________
[1] “Трећа срећа?“, Данас, 2014.[ http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/treca_sreca.46.html?news_id=280028 ]
[2] Према: „Реформа образовања у Србији и транснационалне структуре“, Слободан Антонић, НСПМ, 2011.
[3] Према: „Реформа образовања у Србији и транснационалне структуре“, Слободан Антонић, НСПМ, 2011.
[4] “ И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.
[ http://www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[5] „Списак држава по густини насељености“, Википедија, 2017.
[ https://sr.wikipedia.org/sr-el/Spisak_dr%C5%BEava_po_gustini_naseljenosti ]
[6] “ И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.
[ http://www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[7] “И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.
[ http://www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[8] “Живописни пут ка Бреснику”, Павловић Јован, Могодерина блог, 25.03.217.
[ http://mozgoderina.tumblr.com/post/158806028619/zivopisni-put-ka-bresniku ]
[9] “Држава не препознаје самохране родитеље као угрожену категорију“, Данас, 05. март 2017. [ http://www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=340163&title=Dr%C5%BEava+ne+prepoznaje+samohrane+roditelje+kao+ugro%C5%BEenu+kategoriju ]
