Ретко се данас од наших црквених званичника може уопште чути или прочитати да се традиционално српско народно црквено појање неговало вековима у најразличитијим приликама и неприликама, у разним условима кроз историју и све то уз – не мале жртве! Посебно у пограничним крајевима и оним где су Срби живели измешани са другим народима. Са сигурношћу можемо рећи да се они, који су неговали наше прелепо српско православно црквено народно појање, нису претопили у друге вере и народе, нити су изгубили своју Хришћанску православну веру и идентитет – све док су имали осећаја за њега. А онда су, након „Вунених времена“, наступила и виртуелна времена, каквих смо управо сведоци. А у виртуелним временима и – виртуелно „византијско“ појање.
Између осталог, на дан Успења Пресвете Богородице, 28. августа 2017. године, манастир Крупа у Буковици је прославио 700 годишњицу свога постојања. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Митрополит Порфирије, саслуживали су епископи Фотије, Герасим, Јован и Сергије. И цело појање на Литургији је било – „грчког“ стила на српском и црквенословенском језику. Може се видети овде:
Oчигледно да je горе поменутим епископима, без чијег благослова то неби бивало, ово и овакво импровизовано „византинирање“ било сасвим пригодно за прославу седам векова српског манастира. Или нису имали никога ко зна наше српско православно црквено народно појање? Или су пустили госте да певају како им је воља? Или им је наше појање досадило; или им је грчко лепше и духовније од нашег? Ко зна шта је у питању? Да су бар објаснили зашто баш такав грко-напев… јер ипак, није то била служба у Амбасади Грчке у Београду, већ у манастиру Крупи у Далмацији.
Слушајући ово мислим се, хоћемо ли, на пример, и приликом освећења војне заставе Војске Републике Србије слушати грчко појање? Или то важи само за прославе српских многовековних манастира?
Покрет је да се на Литургији остављају отворене двери да се што боље види у олтар, да се тајне молитве читају гласно да их сви чују… све то, кажу – ради народа. А ко је уопште питао народ? Збуњујуће последице таквих промена видимо на све стране, а користи остају тек да се негде и некако изнађу.
Српски православни народ у Далмацији је и раније посећивао локалне светиње али овакво певање народ нити зна, нити је раније слушао. Многи су се питали: Зашто на прослави седам векова српског манастира Крупе – „грчко појање“? Какве благе везе има ово новокомпоновано грчко напевање са – нашим српским мелосом, духом, културом? Чудно је и необично за слушање како појци извијају речи српског језика у некакву назови – грчку мелодију, покушавајући да у њих сместе читаву гомилу китњастих полутонова, растежући их често на било којем слогу и мењајући дикцију до непрепознатљивости.
Коме је и зашто стало да уводи и промовише тзв. „грчко појање“? Шта је циљ? Да учимо бузуки и сиртаки уз грчки дух и мелос? Зар нашим епископима ни наше појање није добро, па су решили да нас навикавају на стране ствари? Или је то можда њихов скромни допринос духу глобализације?
Да ли је тога дана ико од народа певао са овим гркољубивим појцима на служби у храму? Да ли су свештенослужитељи свесни како та њихова импровизација „византијског певања“ звучи људима који су одрасли уз наше српско православно народно појање? Ко, коме и зашто, миц по миц, намеће овакво појање, ево већ неколико деценија? Ко ће једног дана писати историју СПЦ и како ће се снаћи у свим тим недоследностима, несагласностима, одсуством поштовања према сопственом наслеђу, култури, традицији, предању, претцима, претходницима, како у народу тако и на епископским катедрама?
Нешто се мислим, „благословом“ државног дна прихватили смо хрватску латиницу, европску културу, америчку моду и музику, арапске инвеститоре, болоњску реформу, е-уговор о вечном придруживању а никад придружењу, стране политичке, војне и економске менторе и суфлере, феминизам, дечија права, параду поноса… какав год циркус треба, наш јадни народ ће га по диктату владе и политичког – истовремено и врха и дна – одмах прихватити! Па кад смо све то, уз обилну помоћ државних власти прогутали, можемо онда и уз помоћ црквених власти и то – тзв. „византијско“ појање. Стиче се утисак да је пожељно да показујемо и доказујемо да ми можемо да будемо све; само није пожељно, не изгледа лепо, да будемо оно што јесмо!
Некада давно су „стране композиције које не годе нашем уху“ биле предмет одлука Сабора СПЦ. Архиепископ београдски и Митрополит српски Михаил износи Архијерејском Сабору на решење предлог „да се обрати пажња свим композиторима који црквену музику обрађују, да се не удаљују од нашег црквеног појања, које је не само лепо, него и нашем народу потпуно разумљиво, и да не уносе више нове стране композиције у наше црквено певање, које нити годе нашем уху, нити су прилагођене духу и садржини саме црквене песме.“
У одлуци Сабора се каже: „Архијерејски Сабор је узео у оцену овај предлог и нашао да је исти врло уместан и користан.“ Пошто је Сабор решио да умоли господина Министра просвете и црквених дела да одреди комисију од стручних лица, која ће сваку нову композицију прегледати „Сабор се нада да ће се овим спречити распростирање композиција које су противне духу наше Српске цркве и народа.“ (СБр. 76. октобра 1897. год.)
А данас?
Ваљда нас је зато ономад, амбасадор Конузин и питао: Има ли овде Срба?
Некако се не видимо, не чујемо, не испољавамо се, нема нас…
Где ли смо нестали, где смо се погубили?
