„Срби и Хрвати су против Босне и Херцеговине, тачније највеће политичке партије српског и хрватског народа чине све да ослабе Босну и Херцеговину и уруше њене институције а прије свега Обавјештајно сигурносну агенцију“.
Ову лудачку конструкцију и својеврсно признање свечано објавише (у магазину радикалне муслиманске федералне телевизије (ФТВ) из Сарајева, под називом „Одговорите људима): Сакиб Софтић, Бакирова „уска ћуприја до вјерника“ (бивши предсједник Сабора исламске заједнице), Дамир Бећировић (јунак Жељка Комшића из Комисије за парламентарни надзор над радом ОБА), Армин Кржалић (из невладиног сектора у чаршији) и Горан Ковачевић, бранилац обавијештајних свињарија Османа Мехмедагића Осмице, злоупотребом Обавјештајно безбједносне агенције, као акционарско друштво Бакира Изетбеговића, са значајним пакетом неоосманских акција Султана Ердогана. Иначе, тај наводни, али у чаршији неупитни професор Ковачевић се школовао по респектабилним, „петоминутним“ универзитетима из Кисељака па је чудо како и зашто је декан Факултета криминалистике у Сарајеву Неџад Корајлић (иначе комшија из Тешња), мени одлично познат из неког ранијег живота, намјестио катедру овом лудаку, који шири смрад лажних увјерења, да то што лапрда има неког значаја за СДА, Бакира, Бошњаке и да помаже сулудој визији „Босне“ против које су и Срби и Хрвати.
У тој „славној“ емисији (http://www.federalna.ba/bhs/vijest/216011/27092017) коју би просто требало погледати и анализирати, нико није одговорио људима било шта.
Истина, одговарало се и угађало нељудима али је чаршијске изговоре (који имају амбицију да буду одговори) помало незаинтересовано али врло јасно довео у питање Влахо Орепић, бивши равнатељ Средишње обавијесне агенције Хрватске, указујући браниоцима Осмице да ОБА није надлежна за економију и приватизације те да је добро залутала.
Ипак прави одговор нељудима је био бруталан и јасан од стране највећег познаваоца рада, нерада и злоупотреба Обавјештајних служби у политичке сврхе, др Предрага Ћеранића, декана Факултета безбједносних наука у Бањалуци, аутора култне књиге „Ко чува чуваре“. Сам у студију, међу петорицом истомишљеника (рачунајући и зеленог радикала у лику водитеља), тачније, против увјерења и пропагандне матрице која је у Сарајеву постала модус вивенди неодвојива од сваког па и најбизарнијег питања и пет кербера Бакирове Босне, др Ћеранић је одговорио на начин потпуног обесмишљавања њиховог ламентирања над земљом у сврху кукавичке одбране јавних злоупотреба које ОБА, као Бакирова муслиманска милиција, чини.
ОБА је, монтирајући процесе и обавјештајне игре по цијелом Балкану, нападала и Србију (Обавјештајни продор„УШЋЕ“) и Хрватску, кроз ухођење и праћење званичника хрватске владе и бизнисмена. Др Ћеранић је просто био и присиљен и богом-дан да објасни појмовно-категоријална одређења саме теме, сврху и смисао надзорних механизама и ситуацију у којој се налази земља због афера које је произвела ОБА као отуђени центар моћи и обавјештајни монструм, кога је предсједник Републике Српске Додик назвао стварним непријатељем државе.
Ђак из високих школа Кисељака, запослен на Факултету криминалистичких наука у Сарајеву је гракнуо: „То треба забранити тако се не може говорити. Треба хапсити“.
Доктор Ћеранић му је пажљиво, као малоумном дјетету, објаснио да ово ипак није комунизам и да увођење вербалног деликта није примјерено овом политичком систему. Достојанствено, научно утемељено и бритко, појаснио је то специфично сарајевско лудило које Босну и Херцеговину идентификује са једним народом, његовом странком – СДА, чак и са само једним човјеком: Бакиром Изетбеговићем.
Власт у Сарајеву је, у ствари, класична реплика деведесетих тј. предратних година и представља само слику и прилику хаоса, распад система, злочина, организованог криминала и политичке импотенције наводних националних странака које је творе.
Додуше, иза звучних имена националистичких партија: СДА-СДС-ХДЗ, крију се многа позната лица, исти људи, неки и данас врло активни, са нешто измјењеном реториком али са истом препознатљивом мржњом, једнако глупи, безобразни и дрски, нуде нове „спасоносне“ формуле опстанка свих народа и државе. Упркос лажима, обманама и утврђеним преварама, њихова имена још увијек, итекако звоне на политичкој сцени бошњачког, српског и хрватског корпуса и простора, већ сада јасно територијално дефинисаног и одређеног.
А друштво, које наводно вапи за демократизацијом кроз изградњу демократских, контролних механизама јавне и друштвене сцене, да својим грађанима омогући, правно и егзистенцијално, сигуран живот, да сви добију шансу да се изграде и испоље на адекватан и слободан начин, да криминалци и терористи оду у затвор прије него што покраду или убију некога… већ сада, јасно разумије да то не зависи само од политичке воље, него од СТРАНАЦА И МАТЕРИЈАЛНЕ ОСНОВЕ ДРУШТВА. Ту и леже коријени нервозе „ајатолаха националне идолатрије“, званичника (разних ушљи и хохштаплера – трећеразредних политичара), јер материјална основа овога друштва кога су они уништили, увели у рат и опљачкали, не само да је слаба, него је видљиво ужасна и безизгледна.
Свакако да и моћна међународна клика која их је поново окупила у систему власти и институцијама може, врло лако, са мало улагања, ријешити проблеме ове земље.
Али, до сада НИЈЕ РИЈЕШИЛА НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ – УМНОЖАВАЛА ИХ ЈЕ. Ниједно радно мјесто није отворено захваљујући ОХР-у, ОСЦЕ-у или Вјећу за имплементацију мира – ниједан социјални или здравствени проблем није ријешен њиховом вољом или новцем – ниједан ручак није поједен а да су га они платили. Систем није постао ефикасан – политичари се нису помирили – народи се и даље мрзе.
Зашто њихову помоћ чак ни боље информисани грађани не могу да препознају?! Коме то представници међународне заједнице помажу, којим средствима и како?!
Истина, показали су вољу и спремност да „непослушне политичаре“, упорно и дрско, санкцијама, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производе“ или у ратне злочинце или да праве од њих лопове, само зато што неће да слушају њих, који представљају дипломатски талог властитих земаља, ситне обавјештајце са маргине обавјештајно-безбједносних послова; њих који не знају шта да раде са својом кућом и државом а камоли са нашом.
Говорити и писати о томе значи, гурати „прст у око“ међународном киклопу.
Значи и нешто више: значи оставити иза себе траг као најсигурнији знак присуства у заједничком постојању и трајању – на политичкој сцени.
И мада је траг оно по чему за вама могу трагати, прогонити вас или заувијек затрти, одустати од њега значило би бити чланом привидно либералне а у стварности најгоре тоталитарне, метафизичке заједнице, која данас, након пола вијека комунизма и стравичних ратних искустава и страдања, почива на негацији историјског искуства нашег тројединог јужно-словенског народа. А проста је истина, разумљива и слабије упућеним, да не постоји човјек који може мислити туђом главом, као што нема народа (као историјске заједнице и категорије) који може живјети у туђој историји, без обзира што се она покушава представити као некакав метафизички „објективни дух“, својствен свим народима и свим историјама. У нашој земљи и нашем подијељеном друштву, данас се врло успјешно манипулише свим могућим појмовима па и појмовима о човјеку а самим тим и човјеком, који пристаје да буде дефинисан појмом. Побуна личности против такве идеологије представља искорак индивидуума из сврстаности у личну „самосвјест“. Та чињеница и та појава на друштвеној сцени наше земље може се минимизирати – може замагљивати и омаловажавати али се њено постојање више не може оспорити.
Прави напади на самосталност и значај локалних политичких субјеката, као и слободу јавне ријечи, ипак је направљен са највишег мјеста, из Парламентарне скупштине БиХ, која је морала исказивати специфичну вољу народа да живи у слободи и демократији. Баш та институција је затражила да тајне службе истражују медије, да политика поставља привремене управе у јавним сервисима и да у њима буду објављиване само договорене информације. Запечатио је то предсједник Савјета министара Денис Звиздић, у друштву главних безбједњака и поруком да захтијева да се казне сви који нису усклађени са службеним саопштењима и обманама, иза којих је, барем до сада, стајао само Драган Мектић.
Жестина напада из квази Парламента и наводног Савјета потврђена је крутим наредбодавним ставом по коме сви морају на исти начин бројати и разумијети, а понекад и окретати главу од видљивих застава ДАЕША-ИСИЛА или АЛ КАИДЕ; сви морају на исти начин бројати џихад ратнике који одлазе у Сирију или се поражени и понижени враћају. Основни смисао таквих иступа представља вољу и намјеру да се у политички и правни дискурс поново угради „ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ“ који би се ту и данас називао хушкачким језиком и антиуставним дјеловањем.
Морамо признати пред Богом и људима: није се родио такав политичар да својим изјавама толико анимира јавност ове земље и региона као што то полази за руком предсједнику Републике Српске Милораду Додику, па се може претпоставити да су сва та тоталитарна рјешења (која захтјевају и забрану негирања геноцида, забрану изјава које доводе у питање озбиљност приступа власти у Сарајеву по било ком питању) у суштини планирана за будуће санкционисање самог предсједника Републике Српске
Истина је да Додикове изјаве пред ову монструм државу постављају неразријешиве енигме избора политичког система и пута којим се креће Босна и Херцеговина.
Толико једноставних захтијева, који конзумирају и афричка племена Банту црнаца у својим неизграђеним друштвима и непостојећим државним формама, пролазе поред очију и осјећања народа у БиХ потпуно непримјетно, а толико су видљиви да чине бесмисленом сваку критику било ког тоталитарног уређеног друштва: било кад и било гдје.
Управо Додикове изјаве демистификују и чине бесмисленим привидни напредак и пут у царство европских вриједности и демократије. Стаљин се преврће у гробу од овакве Европе, која покушава бити тумач и критичар његове владавине, а сама, у Босни и Херцеговини, чини највеће политичке гнусобе, демонстрирајући чисту силу без разума.
Када Додик каже да Босна и Херцеговина нема имовину, да нема правосуђе него само Уставни суд али да тај Уставни суд нема законски оквир по коме поступа, него ради по којекаквим правилима који саме судије себи прописују… шта је одговор?!
Када Додик каже да није у реду да се о држави одлучује по амбасадама, да још увијек сагласност на именовања у Савјету министара, агенцијама СИПА или ОБА – морају дати странци у ОХР-у или амбасадама… да се о курсу конвертибилне марке и девизним резервама земље одлучује по међународним подрумима и ћумезима…
Када Додик каже да приступање војним савезима или другим организацијама представља корак који морају правити сви народи заједно и да по том питању не може бити надгласавања јер је Република Српска спремна и одлучна да се одупре томе…
Када Додик просто покаже или цитира Устав и цјелокупни Дејтонски споразум и када позове на озбиљне мјере у борби против тероризма и заштиту грађана и институција од радикалних исламиста и екстремиста… да се санкционишу сарадници Нердина Ибрића и Енеса Омерагића који убише, први у Зворнику часног полицајца а други два часна војника, те да се мора казнити организатор и нападачи на тадашњег предсједника владе Републике Србије (данас предсједника те државе) Александра Вучића, који је свакодневно демонстрирао пријатељство и поштовање према Босни и Херцеговини и љубав према Републици Српској…
Када Додик каже да неуставно правосуђе у Сарајеву мора престати са монтирањем политичких афера и бавити се темама за које никада није било надлежно…
Шта је одговор када Додик каже да припада старом народу који вјековима његује парламентаризам и демократију у унутрашњим односима и поштовање других држава на међународном плану и да то српски народ неће вјечно трпити, него ће послати поруку и гласати кроз разне форме, у својим институцијама и на референдумима, у циљу одбране националне суверености, демократских односа у земљи и своје слободе…
Зар је могуће да је одговор из Сарајева, испод кишобрана Америке и Европе, да ће учинити све да забрани слободу говора и да укину традиционалне форме изјашњавања народа о битним животним питањима или да угуши уставне институције које тако поступају.
Предмет ове анализе није смисао било каквих изјава, нити начина на који су изговорене, чак ни повод није најбитнији, него сазнање о оживљавању старог комунистичког „деликта мишљења“, у празним главама добро плаћених полтрона, пришипетљи, лажних доктора, министара и народних посланика у највишем законодавном тијелу земље.
Оживљавање „вербалног деликта“ у праву и кривичној примјени, као реликта комунистичке осионости, бахатости и бјеснила, подразумијева спремност на његову бруталну примјену, на говор и на писање – дакле двије познате манифестације мишљења.
Не вјерујем да постоји много наших земљака, који се сјећају „вербалног деликта“ тј. члана 133 Кривичног закона СФРЈ и интензивних расправа о његовом укидању вођених у задњим данима комунистичке диктатуре над овим људима и простором. И мада је кривично законодавство тадашње партијске државе било пуно сличних одредаба (чл.114. – чл.134. – чл.157. итд.) које санкционишу грађанско право на слободно мишљење, ипак је предмет тадашњих спорова била формулација из Првог става чл.133, према којој ће се казном затвора, од једне до десет година, казнити онај ко „злонамјерно и неистинито приказује друштвене и политичке односе у држави“.
Овом одредбом, са оне стране закона, стављени су сви говори, текстови, пјесме и цртежи (дакле сви резултати мишљења) који своју политичку суштину не темеље на партијским рефератима и извјештајима јавне и политичке полиције. Тако некако сам и лично, због Тита и Ђиласа (о обојици сам писао са грешком), доспијео пред комунистичке судове и судије, и у два одвојена предмета осуђен на казне затвора (за Тита 4 године и осам мјесеци, за Ђиласа три године) у првом степену али у коначници ослобођен са „одлежаних“ десет мјесеци затвора у тзв. истрази.
Један мој пријатељ, тада је рекао: „Чувај се, јер, комунистичке ћелије отвориле су се за другачија мишљења!“
Комунистичке судије, тумачећи одредбе овог члана (који за њих није био кажњавање слободног мишљења него санкционисање непријатељске пропаганде) појашњавали су нам, чак, да: „ …само саглашавање са изјавама или прећутно одобравање изјава којима се врши непријатељска пропаганда, обично климање главом, има се сматрати као радња извршења овог дјела ако се из начина или других околности (мјесто, прилика, учесници…) може закључити да саглашавање или прећутно одобравање има карактер позивања или подстицања…“!
У старијим коментарима стручне комунистичке литературе истиче се да „… за постојање непријатељске пропаганде није ни потребно присуство јавности тј. непријатељска пропаганда се може извршити и у четири ока…“
У једној пресуди Врховног суда Босне и Херцеговине се каже да: „Кривично дјело непријатељске пропаганде постоји ако је пропаганда остала и без дејства.“
Од ових комунистичких наклапања још је гора била примјена овога члана.
Традиционално БеХа КРИВОСУЂЕ (тј. „Правосуђе“) се прославило многим политичким судовањима и судским фарсама од којих су настајале многобројне афере.
Ако им и није ишло са кривцима, гонили су свједоке.
Али – зашто би вриједило данас разговарати о једном таквом комунистичком феномену какав је „вербални деликт“ и да ли, још увијек, кафанске досјетке, пиљарски вицеви и политичка фразеологија професионалних дисидената угрожава власт радничке класе, ида ли држава има право од својих грађана захтијевати потпуну лојалност ако им не гарантује основна права? Та принципијелна дилема очито у овој земљи више је актуелна него у доба комунизма јер: „ДРЖАВА – ПА ТО ЈЕ САРАЈЕВО- И БАКИР“.
Сам Звиздић каже, некад лично а некад Мектићем (понекад и Џаферовић проговори у његово име) да Бакир Изетбеговић тј. чаршија и сећија, одлучују о свему али су изузети од сваке врсте одговорности. СДА тврди и гарантује да је Бакир увијек у праву.
Онај ко то критикује говори „хушкачким језиком“ и биће кажњен, то је поента. Дакле, иза идеолошке синтагме „хушкачки језик“ и покушаја ситуирања њене опште вриједности и примјене крије се очито тежња владајућег политичког фактора у Сарајеву да своју владавину државом и своје савезнике свих боја и дезена заштити од ружног мишљења садржајно вриједносним а не формално законским начелима. Наиме, сама дискусија о „хушкачком језику“ као деликту према уставном поретку, Дејтонском споразуму или према слободи и властитој држави, која се дешава у специфичном, интересном и политичком пољу, подложна је тумачењу и критеријима владајућих идеолога „шибицара из чаршије“ тј. има своју специфичну политичку интерпретацију.
Наравно, ријеч је о идеолошкој а не правној дефиницији и вриједности. Зато санкционисање таквог садржаја, које се не ослања на право већ на идеологију, зависи углавном од: „процијене политичке и безбједоносне ситуације у земљи“, „ширег европског интереса“, „регионалне стабилности“, „погодности тренутка“, „констелације снага у међународним односима“ … Другим ријечима, од произвољне процијене некаквих чиновника и ухљупа и подршке њихових покровитеља – па се ниједног тренутка, више и не може знати чија ће политичка сигурност бити угрожена овом оптужујућом синтагмом и гдје ће нашу земљу одвести одлуке иза којих стоје фрустрирани политички пигмеји попут Звиздића и Џаферовића.
Потенцијалне мете су увијек биле и увијек ће бити политичари који, попут Додика, свој стручни, јавни, друштвени ангажман стављају у функцију интереса свог народа и земље, а не слушају незрелу, надрндану „политичку недоношчад“ из Сарајева и иних амбасада.
Коме, у ствари, припада ова земља, питање је за све народе?!
Посебно за нападнуте слободне новинаре који нису у функцији очувања протектората и даљег закухавања наших народа, који упиру прстом у званичнике у Сарајеву и њихове политике, који се не плаше оних (не)људи који агресивно позивају на рушење и Дејтона и актуелне власти Републике Српске, у крви, на улици – који пишу увреде и блате све оне који нису прихватили да буду полтрони и слуге тог новог тоталитарног поретка.
Ти политичари не говоре „хушкачким језиком“ – у ствари – у њиховим форумима и парламентима, на њиховим приватизованим институцијама се не говори, нити се пише – у њима се пљује сочно и интензивно на властити народ и његов интерес.
На такве пљувотине међународна заједница не реагује – она помаже и учествује – чак плаћа такве увреде, омаловажавања и суђења прије суда.
Та лажна клика међународних лопова која је разградила Југославију – љигави и одвратни полтрони „Новог свјетског поретка“ који ништа добро нису донијели овој земљи путем слуганских политичара и медија, мудрују – кажу да помажу, измишљају личне и групне заслуге што су нас пречицом довеле до пакла, стално уносећи немир и неред у нашу, иначе, хаотичну ситуацију.
Они би хтјели о проблемима нашег друштва ћутати јер вјерују у будућност своје управе над овом земљом и његовим унесрећеним народом. Као са даљинским управљачем (Мектић, Звиздић, Џаферовић…), свакога дана ће проналазити, анатемисати и прогонити којекакве непријатеље, што не говоре ни једним познатим језиком, него новооткривеним, прогоњеним „хушкачким језиком“.
Послије читања ове анализе, сви се требају преиспитати и добро загледати у себе: НИКАД СЕ НЕ ЗНА ГДЈЕ СЕ НЕПРИЈАТЕЉ КРИЈЕ!
