Велики проблем српског народа представља чињеница да смо „буквално“ схватили приче о једнакости, правди и слободи. У свом „наивном“ поимању Света дошли смо до погрешне представе да нам је допуштено исто оно што и другим народима, да у свету треба да влада једнакост и иста правила за све. Можда баш због тога, гледајући из балканске визуре, постоји озбиљан проблем да разумемо начин функционисања САД а посебно њихове спољне политике и односа према другим државама.
Мој познаник који је пре десетак година, као припадник команде жандармерије скоро месец дана боравио у САД и посетио више њихових безбедносних агенција (ЦИА; ФБИ; ДИА;…) и добар је познавалац америчких безбедносних служби, са запрепашћењем ми је говорио како у оквиру америчких безбедносних структура једне помажу и подржавају неку, условно речено, терористичку организацију док се истовремено друге против њих боре. И једни и други то раде искрено и „од срца“.
За наш обичан, људски мозак то је несхватљиво. Али да бисмо то ипак разумели неопходно је познавати начин размишљања структура које воде САД[1]. Владајуће структуре у САД (формалне и неформалне) себе доживљавају као предводнике најзначајније и најмоћније земљу на планети са посебном мисијом да цео свет уподобе свом „начину живота“ али да истовремено не допусте да им се иједна држава приближи по моћи, богатству или културном обрасцу[2].
Као такви сматрају да је свака тачка на планети од њиховог виталног интереса и да на свакој морају одржати сопствену супериорност и присуство. Да би то остварили, званичне САД држе под контролом (политичком, дипломатском, економском, војном, пропагандном….) већину влада држава на планети са жељом да под контролу ставе и све до сада „непокорене“. Циљеви су потпуно јасни и недвосмислено опредељени да САД обезбеде пуну хегемонију над целом планетом.
При томе све јавно прокламоване „вредности“ попут демократије, људских права, медијских и дугих слобода, само су изговор и параван за реализацију властитих циљева. Као што је Џон Кенан (вођа стратешког тима у Стејт департменту још 1948.године написао: „Требало би престати да се расправља о нејасним…… и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократије. Ускоро ћемо морати наступити непосредно са позиција силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, тим боље.“ Све анализе помоћи које су САД давале другим земљама указују да је ова помоћ углавном стизала државама и владама које су биле (а неке су и данас) репресивне према властитом становништву и често подржавају тортуру, незаконска хапшења, прогон на расној и верској основи (често и хришћана). Основни критеријум за помоћ и подршку је био интерес САД и активност влада на заштити америчких (обично мултинационалних компанија под америчком контролом) интереса.
У својој жељи да што „безболније“ реализују своје циљеве а при томе истовремено буду и вољене, квазиелите на челу САД прибегавају пропагандним триковима представљајући себе као великог борца за идеале. У ствари, суштину је изрекао државни секретар Џо Форест Далас, сугеришући председнику Ајзенхауеру да уколико жели да се у Латинској Америци не буне против САД, да их „мора мало потапшати да помисле да су нам драги“[3].
Суштина приступа безбедносним изазовима гледано из угла елита САД се померило са чисто војног на друштвено-политичко поље деловања у коме је тежиште американизовати потенцијалну жртву агресије и то пре свег кроз политичке, социолошке, субкултурне и психолошке активности[4]. Због тога савремена стратегијска опредељења САД не базирају више на чисто војним решењима и представи о рату као оружаном сукобу са неком државом или војнополитичким савезом. Стратегија ниског интензитета, осмишљена осамдесетих година прошлог века[5] а која је развијена и унапређена последњих деценија, омогућава САД да истовремено води војне, специјалне и тајне операције на широком простору и против великог броја земаља истовремено не ангажујући у пуној мери свој војни потенцијал који се прилично компромитовао у сукобима са технички инфериорнијим противницима. Наравно да се у случају потребе, када невојна средства не дају жељени резултат (као што је било у случају СР Југославије) на крају мора прибећи и војној сили али углавном као пример непослушнима[6].
САД под контролом својих квазиелита, практично, води неконвенционални рат против остатка света, прикупљајући информације о стварним и потенцијалним противницима али и савезницима, креирајући кризе и управљајући њима, стварајући нестабилности а онда их делимично отклањати. Ни на једној тачци планете политика САД не тежи трајним и одрживим решењима. Увек се остављају клице могућих сукоба како би се задржала активна улога. Истовремено САД настоје да предвиде и развој догађаја у будућности и у том циљу намерно дестабилизују поједине државе подржавајући у оквиру њих покрете који политичким или насилним путем желе да преузму власт у држави. Оне чак и у државама блиским савезницама[7] подржавају дестабилишуће покрете како би уцењивале те владе али се и припремале за сценарије када због унутрашњих проблема мора доћи до промене локалне владе у некој од држава. Тако САД преко својих безбедносних агенција, финансијских институција, дипломатије или војске дестабилишу свет подржавајући тероризам а истовремено воде борбу против тог тероризма покушавајући да себе доведу у ситуацију да која год опција победи то буду њихови људи које ће држати у шаци или смењивати према властитој процени и нахођењу.
Постојање двоструких стандарда више се и не оспорава. Примера ради, грађани САД су веома осетљиви на ускраћивање њихових права а прислушкивање или отварање поште без одговарајућег судског налога за њих представља велики „грех“. Истовремено САД прислушкују друге државе без ограничења и не обазирући се на било какве норме. Бајком о „изузетности“ покушава се поткрепити илузија о непогрешивости а из ње извести некажњивост не само квазиелита у САД већ и оних који спроводе акције у њихово име широм Планете.
Избор Доналда Трампа за председника САД пробудио је наду да се нешто у политици САД може променити те да ће оне поново заузети водеће место у међународној заједници, али овај пут не по насиљу и самовољи већ по високим демократским стандардима и солидарности. Нажалост, догађаји у Сирији и Катару нам показују да се, вероватно, ништа није изменило и да је савезништво са САД подједнако опасно као и супротстављање.
На овој тачци се завршава политичка аналитика а почиње медицина. Шизофренија у развијеном стадијуму од које болује мала група људи у САД а пати цео Свет.
___________________________________________________________________________________________________
[1] Сви моји пријатељи који живе у САД или су тамо боравили о „обичним“ америчким грађанима говоре као о добродушним, добронамерним и вредним људима, који су дубоко уверени да њихова земља представља најбоље место на планети и која ради у најбољем интересу свих.
[2] Размишљања о америчкој „изузетности“ детаљније се могу сагледати у чланку Стивена Мајера , http://www.nspm.rs/hronika/stiven-majer-zasto-amerikanci-veruju-da-su-izuzetni.html?alphabet=l
Најјаснији одговор на поруке о америчкој изузетности дао је председник Путин у интервјуу за јапанске медије: “Несумњиво, САД и америчком народу – ово је велика земља и велики народ, без сумње, Нико не оспорава, али да говори о изврсности, чини ми се да је то превише и да ствара одређене проблеме у међусобним односима, не само са Русијом , чини ми се.”
[3] Жалосно је слушати како се балканске колонијалне власти одушевљавају малим похвалама за „напредак у реформама“ које им као мрвице ласкања бацају њихови налогодавци из САД.
[4] У складу са Сун Цу, Умеће ратовања: „Није највеће умеће увек побеђивати у биткама, најбоље је победити непријатеља без борбе“. Наравно уколико варијанта без борбе не да очекивани резултат, гола сила ће добити шансу.
[5] Борбено правило КоВ САД ФМ 100-20 из 1981.
[6] На крају се показало да је неколико стотина милиона долара инвестираних у опозицију и подривање система, у комбинацији са економским санкцијама и дипломатском изолацијом, дало бољи резултат неко милијарде долара утрошених на војну кампању која је трајно укаљала, и онако сумњив, углед НАТО.
[7] На тзв “Вашингтонским конференцијама“ у јеку Другог светског рата одлучено је да се војне операције воде тако да на крају рата Немачка (што је природно) и СССР (што је неприродно имајући у виду да су били савезници) изађу са што више губитака и што више ослабљени како не би могли представљати сметњу хегемонији САД.
