Нема назнака да је на самиту америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга дошло до пробоја по питању Северне Кореје. Али зашто није? Није ли сам Трамп рекао да би Кина могла да „лагано и брзо“ „реши“ севернокорејски проблем, и да је само ствар у Сијевој решености да то уради.
Ништа мање одвојена од реалности није била ни Трампова анемична порука у вези америчке трговинске неравнотеже са Кином. Како је рекао, проблем није у Кинезима – које је похвалио за спретност у искоришћавању америчке глупости – већ у млитавим политикама претходних америчких администрација. Сасвим тачно! Али шта ће то он да промени? Чини се не баш пуно, осим можда да удели велико, безусловно смањење пореза подгојеним корпорацијама које ће одушевљено наставити да селе своје операције у иностранство. Глобално тржиште über alles! А сви смо мислили да је Хилари Клинтон изгубила на изборима.
Све у свему, Трампова посета Кини је обележена замрзавањем његових предизборних принципа заснованих на политици „Америка на првом месту“ у корист глобалистичке агенде његових економских саветника и потчињавања трговине геополитичким приоритетима војне хунте која управља његовом администрацијом у његово име. Дабоме, биће ту и тамо неких ситних потеза, попут недавног удара усмереног против кинеског дампинга алуминијумске фолије на америчко тржиште. Но, плутократе које су биле забринуте могућношћу „трговинског рата“ са Кином могу да мирно спавају.
По питању Северне Кореје – којим су САД биле понајвише обузете на самиту Трампа и Сија – Трамп је отишао празних руку. Претходних месеци су посматрачи били збуњени Трамповом променљивом реториком, у распону од претњи огњем и деструкцијом једног дана до понуда у стилу хајде-да-се-договоримо већ следећег. Он је сам свој добар и лош полицајац.
У принципу, нема ништа лоше у дизању буке и непредвидивости. То је, знате, „уметност преговарања“ (алузија на Трампов бест-селер посвећен његовим преговарачким вештинама – прим. прев.) Упркос тврдњама Трампових критичара, није проблем у његовој наводној неодговорности и импулсивности. Трампов лични стил понашања још увек није довео до рата, а и ако рата буде, неће то бити разлог. Права опасност прети од наводних експерата који постављају параметре унутар којих Трамп делује, којима је он немудро делегирао своју спољну и безбедносну политику. Ово су ствари које се, по тој матрици, скоро религиозно подразумевају:
Прво, лепо је то што, по свој прилици, функционише алтернативни канал за непосредне америчке разговоре са Северном Корејом. Међутим, са становишта Вашингтона, преговори могу да иду једино у правцу захтева за денуклеаризацијом Северне Кореје. Било какви уступци Пјонгјангу једноставно не долазе у обзир, јер би то, забога, значило „награђивање агресије“ и „показивање слабости“. Нема јасних претпоставки за договор када се очекује да само једна страна прави уступке.
Друго, пошто је Вашингтон дефинисао севернокорејско нуклеарно оружје као ipso facto виталну претњу за САД, минимални прихватљиви амерички циљ је да га се Пјонгјанг ослободи. (Промена режима би била још боља, јер би то само по себи донело и денуклеаризацију.) То што је мало вероватно да ће се Пјонгјанг одрећи свог нуклеарног оружја под било којим условима значи да договора не може ни бити.
Треће, у колективном уму Вашингтона, за кризу је 100 посто одговорна Северна Кореја, док наше присуство у Кореји, наше претње Пјонгјангу или наше деловање на другим местима носе 0 посто одговорности. Како можете да кривите нас – 20 година смо покушавали са дипломатијом, и све што смо на крају добили је нуклеарна бомба! Било каква сугестија да Ким Џонг Ун само реагује на претње изговорене у чувеном говору Џорџа Буша млађег из 2002. године, о „осовини зла“ (коју чине Иран, Ирак и Северна Кореја – прим. прев.), или на свргавање Муамера Гадафија и Садама Хусеина (који су, за разлику од Кима, били довољно луди да не поседују оружје за масовно уништење) се одмах тумачи као „бацање кривице на Америку!“. Преузимање одговорности за раније грешке дефинитивно није наша јача страна. То што ће можда у року од неколико месеци континентална Америка бити у домету севернокорејских нуклеарних интерконтиненталних балистичких ракета нема никакве везе с било чим што је Америка рекла или учинила.
Четврто, ми једноставно знамо да Кина може ово да реши ако хоће – лагано и брзо, баш као што је председник Трамп рекао. По речима некадашњег америчког амбасадора у УН Џона Болтона: „Зато треба рећи Кини: ‘Биће поновног уједињења Кореје. Хоћете ли да се то деси на лакши или на тежи начин?’“ То значи да ће или Кина урадити тај посао за нас, или ћемо га ми сами урадити. Могућност да Пекинг неће предузети акцију која се фундаментално коси са кинеском националном безбедношћу, без обзира на америчка ласкања или претње, је скоро незамислива. Али ако не ураде то што захтевамо, онда ће оно што следи бити њихова кривица, а не наша.
Пето, војна опција је и даље и те како на столу. Хунта не размишља стратешки, али се и те како узда у своју технику извођења. Ако дође до најгорег и она буде „приморана да делује“ (са њеног становишта), она је екстремно (и опасно) сигурна у то да ће ефикасно извођење свести штету на минимум. Настављају се припреме за превентивни удар на Северну Кореју. У Сеулу је Трамп јавно хвалио могућности три борбене групе америчких носача авиона који се налазе у близини Корејског полуострва. Можда је све то само блеф како би се Кинези навели да нешто учине (као што знамо да могу – видети претходни пасус). Али ако дође до најгорег и ужасне ствари задесе велики број људи, рећи ћемо: Нисмо имали никаквог избора због кинеског нечињења. Да ли то значи да војни планери седе и разматрају жртвовање Сеула како ми не би деловали као слабићи? Не, али су спремни да ризикују могућност таквог исхода јер су, таквим приступом, сами себе сатерали у ћошак. Још горе, сигурни су да то могу да изведу. Јер, само погледајте како су сјајно испали сви наши скорашњи ратови!
Шесто, Трамп је јасно ставио до знања да је суспендовао сопствене инстинкте и да ће пустити да га воде „професионалци“. (Упоредити са Авганистаном, где његову „нову“ а заправо стару и непостојећу стратегију диктира Хунта, противно, по сопственом признању, његовим сопственим тежњама.) Кад је реч о Кореји, појам „експерти“ већином обухвата Хунту, али и Ники Хејли (!!!!) и, вероватно, Џона Болтона. (Такође постоји могућност да је своје прсте умешао и Дејвид Петреус, геније који се залагао за наоружавање Ал Каиде у Сирији.) Осим тога, имајте на уму да Трамп није неоконзервативац, али јесте националиста по калупу Ендру Џексона, или можда Тедија Рузвелта. „Немојте нас потцењивати,“ упозорио је Трамп Кима. „И немојте нас изазивати.“ А када му „експерти“ кажу да нас Северна Кореја „изазива“, шта друго може да учини осим да делује? Јер, у априлу су му „експерти“ рекли да је Асад отровао децу гасом у Сирији и – бум“ – он је лансирао крстареће ракете уз аплауз житеља Мочваре и већине своје популистичке базе, која нема појма где се Сирија уопште налази.
Седмо – ово је онај забавни део – ако се све то претвори у једну огромну катастрофу са стотинама хиљада мртвих, ко ће сносити одговорност? Неће ни Мекмастер ни Хејлијева. Не, за све ће бити крив Трамп и то што се није држао правца „Америке на првом месту“. Естаблишмент са обе стране политичког спектра, укључујући и многе који су га гурали у правцу агресивније политике, ће га брже-боље осудити: Ето, рекосмо вам да је лудак! Професионалци су га добро саветовали али је он све упропастио! У том сценарију, не би морали да чекају на импичмент, већ би се једноставно позвали на 25. амандман америчког устава (који одређује сукцесију у случају да председник умре, да оставку или се оцени да је неспособан да даље обавља своје дужности – прим. прев). Двоструки добитак за ратне хушкаче из Дубоке државе: отарасили би се и Кима и Трампа!
