Вехабизам
Актуелна политичка спорења између политичких странака Бошњака у Санџаку која понекад ескалирају до нивоа инцидената, с једне, и функционисање чврстог језгра вехабија чији се чланови (од почетних пар стотина до актуелних неколико хиљада) сукцесивно насилно испољавају, са друге стране, указују на евидентну безбедносну претњу Републици Србији. Уколико та претња не буде отклоњена у догледно време, несумњиво ће ескалирати односно попримити сва обележја насиља познатог као тероризам. Реч је о комплексном и динамичном индоктринарно-регрутном процесу вехабија, којим обезбеђују одржавање и оснаживање фанатизма својих чланова о потреби (”неминовности”) насилног наметања Бошњацима сопственог учења о исламу и придобијању нових чланова и симпатизера. Такво своје ”невидљиво” деловање повремено испољавају агресивним јавним наступима, с циљем да покажу своју одлучност, снагу и јединство.
Изучавање и одабирање подобних муслимана ”Бошњака” млађих годишта и њихово упућивање на школовање у Саудијску Арабију, Египат и друге муслиманске земље представља запажен облик њиховог деловања. Они приликом повратка, са собом доносе верску литературу, видео и аудио материјал са верском (вехабијском) садржином, и као најбитније, доносе знање и искуство о ”правилном” схватању ислама које треба усадити (пренети и наметнути) сународницима. Њиховој успешности у индоктринацији својих сународника у великој мери доприноси повремен плански долазак и ангажованост исламских свештеника из БиХ у Рашку област и АП Косово и Метохију. Они приликом одржавања проповеди (”дерсова”) у џамијама подстичу Бошњаке на бојкот српских производа, дају им упутства да не упућују хришћанима честитке за Божић или Ускрс и сл. Један од њих (Хафиз Бугари, Албанац родом из Ораховца на Космету, иначе имам Беле џамије на Вратнику у Сарајеву), на проповедима позива Бошњаке у Санџаку на тероризам и џихад речима: ”Не може се поправити стање муслимана папирима. То не иде. Зна се чиме се поправља стање муслимана у свету. Чиме се поправило у прво време? Преношењем ислама у сва места. Уверавањем људи да постоји само Алах Бог. Чишћењем срца од свих идола, па после, ако треба, и џихад. А требао је џихад и требаће џихад! Немојте мислити да ћемо другачије опстати, осим са ове три ствари: вера, економија и одазивати се Алаху кад дође време џихада”.
Огромна финансијска помоћ коју вехабије дају исламским заједницама у БиХ и Србији, пре свега у Рашкој области и на Космету, а иза ње стоји Саудијска Арабија, поред осталог, има за последицу изградњу нових џамија, с једне, и придобијање нових чланова, са друге стране. Они за прелазак Бошњака из сунитске у вехабијску струју нуде по 2000 евра,а након тога ”прелетачима” редовно дају месечну помоћ од 200 евра. Имајући у виду да је неповољно социјално стање приличног броја Бошњака, таква понуда представља велики изазов за њих, која усклађена са умешном индоктринарно-пропагандном делатношћу, даје солидне резултате (у општини Сјеница језгро вехабија од око 200 чланова, има још око 800 потенцијалних).
Вехабије у Рашкој области своје екстремистичко деловање према ”неверницима” (хришћанима – Србима) преовладавајуће испољавају вербално или у писаној форми. Међутим, у односу на Бошњаке који су сунити, у складу са својим искључивим ставом да их треба усмерити на ”прави пут” ислама, показују све већу нетрпељивост, нетолерантност и агресивност. Њихов отпор који је евидентан, покушавају да савладају и применом силе. Наиме, изводе физичке нападе на муслиманске вернике и духовнике Рашке области и Косова и Метохије. Вехабије су октобру 2006. године изазвале инцидент у Новом Пазару тако што су физички насрнули на хоџу у једној џамији и ”заузели” џамију у којој верницима намећу клањање на њихов начин. Каменовали су и демолирали једну вакуфску кућу у којој станује имам са породицом. У Бијелом Пољу су напали Рагиба Латића, имама џамије у Лозној и бјелопољског имама Ирфана Хасановића. Група вехабија је (3. 11. 2003. године) у Арап џамији у Новом Пазару физички напала тамошњег имама и мујезина, како би им наметнули свој концепт обављања верског обреда. Тако је дошло до употребе ватреног оружја између вехабија и осталих верника и повређене су три особе.
Наведене и низ других чињеница указују на могућу угроженост безбедности Републике Србије екстремизмом вехабија који има изгледе да се трансформише у тероризам. Наиме, група вехабија је давне 2006. године (4 јуна) онемогућила одржавање концерта музичке групе ”Балканика” из Београда у Новом Пазару. Сат времена пре почетка концерта, током генералне пробе, вехабије су се попеле на бину, један од њих је узео микрофон и рекао: ”Ово је исламски град, ово је против ислама и шеријатског закона”, после чега су почели да руше озвучење, бацају и оштећују опрему.
Као индикатор тероризма у Рашкој области може се окарактерисати и појава интернет сајта ”Слободни Санџак”, на коме се најављује формирање паравојне формације (терористичке, н. п), под називом ”Санџачки вукови”. Испод фотографије вука, декорисане са три полумесеца, стоји слоган организације који гласи : ”На одмазду одговори одмаздом”. Потом следи фотографија војника са црним шлемом на глави. Порука на том сајту ”Овде се не живи да би се умирало, овде се умире да би се живело – придружите се санџачким вуковима”, казује много о пројектованом (терористичком) насиљу.
Необјашњиво одбијање или несналажење власти Републике Србије да се адекватно ангажује на сузбијању екстремизма вехабија (на пример, насиље вехабија у односу на музичку групу «Балканика» свело се на ”необуздане младиће”, ”групу изгредника” и ”непознате починиоце који су носили симболе верника исламске вероисповести”, а председник општине Новог Пазара је за све што се догодило оптужио МУП и БИА), с једне, и скромне могућности Бошњака грађана који припадника сунитског ислама да се самостално успешно одбране од систематских смишљених агресивних насртаја вехабија, са друге стране, указују на то да уколико евидентна негативна догађања у Рашкој области ургентно не буду заустављена и потом потпуно онемогућена, Република Србија може у догледно време да се суочи са класичним исламистичким тероризмом, који ће несумњиво бити вишеструко подржан од исламистичке терористичке мреже ИД, будући да потенцијални терористи у овом делу Србије делују према њеном програму и крајњем циљу.
Албански верски екстремизам
Тероризам албанских екстремиста скоро две деценије представља најопаснији облик угрожавања безбедности Републике Србије који се јасно огледа у томе да албански екстремисти као крајњи циљ имају разбијање територијалног интегритета Србије и сматрају да су на домаку његовог остварења. Упркос томе, званична Србија не уочава главни узрок тероризма албанских екстремиста – радикални ислам. Уколико кључни чиниоци међународне заједнице омогуће албанским екстремистима да на Космету коначно успоставе други албански ентитет (на корак су до тога), то ће представљати прву велику победу исламиста у Европи после турске агресије у 14. веку на Балкан и снажно их подстаћи да још агресивније наставе са урушавањем и разбијањем територијалног интегритета Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке. Због тога тероризам албанских екстремиста на југу Србије (на Космету и у општинама Бујановац, Прешево и Медвеђа) представља једну од највећих претњи безбедности и развоју читавог Балкана.
Анализа бројних чињеница у вези са насиљем албанских екстремиста у прошлости и садашњости које је испољавано у облицима као што су тероризам, оружана побуна и терор, указује на то да је субјективни (неоправдан) узрок, односно верски фанатизам главно извориште њиховог необузданог насиља. Две актуелне карактеристичне чињенице у поптуности потврђују (идентификују) наведени став. Прво, осамнеастогодишњи период размештености Мисије ОУН на Космету (од 20. јуна 1999. године наовамо) карактерише потпуно одсуство било каквог ”нарушавања” људских и етничких (колективних) права и слобода Албанаца на Космету. Упркос томе, албански екстремисти су извели преко 6 000 аката насиља над српским цивилима на Космету. Схвативши суштину њиховог насиља, један од бивших шефова УНМИК-а Михаел Штајнер је још 17. априла 2003. године албанске екстремисте који себе називају ”Албанска национална армија” (АНА), прогласио терористичком организацијом. Друго, албански екстремисти су Мисију ОУН на Космету 2001. године прогласили ”модерним окупатором” кога треба протерати, чиме су потврдили да доследно делују у складу са теоријом ”Џихад-а”, коју је уобличио исламиста Ал Газали и операционализовао Сејид Кутб (”… оружана борба тј. свети рат једино је средство којим се могу срушити узурпатори тј. људи који владају у име ислама, а у ствари су вероодступници…”). У том контексту треба посматрати и оцењивати масовно насиље око 60 000 албанских верских екстремиста у периоду од 17. до 19. марта 2004. године када су покушали да етнички очисте Космет од преосталих малобројних српских цивила, уништивши више десетина сакралних објеката Српске православне цркве и повремено дејствујући из ватреног оружја на припаднике Мисије ОУН.
Извориште поменутог терорског похода албанских верских екстремиста, као и оних у прошлости против Србије ( 1913, 1926, 1944/45, 1968, 1981, 1989, 1990, 1998/99, 2000, 2001. год) је у садржајима докумената који су муслимански (албански и бошњачки) прваци усвојили у Призрену 1878. године, а који су стриктно формулисани у складу са теоријом о џихаду. На пример, евидентна је подударност поруке из 1878. године ”Лига ће уз узвишен закон Шеријата бранити част и имање муслиманских подручја ако се буду покоравали законима Шеријата” и порука (1) председника ”Исламске верске заједнице Косова” Реџепа Боје који је 10. јула 1998. године објавио фатфу ”издајницима” Албанцима и џихад Србима и (2) једног од вођа терористичке «АНА» Вигана Градице који је поводом десетине изведених терористичких напада против Србије и Македоније на ”албанским територијама”, изјавио: ”АНА делује на свим албанским територијама које узурпирају српски, македонски, црногорски и грчки православци”.
Исламистички карактер насиља албанских екстремиста систематски се јавно потврђује у последњих 15-так година, јер је вишеструко подстакнут и подржаван од вехабија, најекстремнијег покрета муслимана. Постоје бројне информације о чврстој повезаности и удруженом деловању вођа терористичке ”АНА” и исламистичке терористичке ”Ал каиде” у БиХ. Резултати вехабијског деловања на ”реисламизацији” Албанаца на Космету и другим ”албанским територијама” су све видљивији – последњих година на Космету су финансирали изградњу око 200 џамија, а приличан број Албанаца млађих годишта, осим што се облачи и уређује свој лични изглед према вехабијском моделу ислама, агресивно покушавају да такво учење ислама наметну другим Албанцима.
Имајући у виду да је војна организованост албанских верских екстремиста сврстаних у ”АНА” на високом нивоу, а да је њихово језгро од пар хиљада људи у стању да у врло кратком временском року мобилише неколико десетина хиљада ”војника” у четири дивизије- 1.Малесија, 2.Чамерија, 3.Скендер Бег и 4.Адем Јашари, није тешко закључити у коликој је мери угрожена безбедност Републике Србије и региона. Реч је о томе да независно од врсте статуса који ће бити утврђен за Космет, реално је очекивати неку врсту насиља албанских верских екстремиста на подручју бујановачке и прешевске општине. Наиме, албански верски екстремисти у поменутим двема општинама су још 14. јануара 2006. године усвојили документ (Декларацију) чији садржај их ”обавезује” да и применом силе (тероризмом и оружаном побуном) ”ослободе Прешевску долину” и присаједине је тзв ”Косову”. Назив тог документа је ”Платформа о политичком статусу Прешевске долине” у којем један од захтева гласи:”Захтевамо потпуно повлачење војно-полицијских српских снага из рејона и прекидање даље милитаризације рејона путем војних база”.
Да ли ће они у одређеном тренутку покушати да такав ирационални циљ остваре применом силе? Извесно је, искуствено. Њихова припадност исламистичко-терористичком планетарном покрету, недвосмислено указује на такву могућност. Посебно зато што би евентуално насиље у у те три општине на југу Србије било безрезервно подржано од албанских верских екстремиста са Космета и из Македоније, поред осталог и физичким присуством одређених наоружаних банди ”АНА”. Масовни скуп Алнбанаца у Прешеву и Бујановцу поводом обележавања државног празника Албаније када су најекстремнији међу њима скинули заставу Србије са зграде општине и поставили заставу Албаније, представља очигледан пример и демонстрацију њихове доследности у провођењу ставова усвојених у Призрену 1878. године.
