За време велике сеобе народа (од 5. до 7. века), Срби су дошли и населили се на Балкану. У 9. веку су успоставили четири српске кнежевине: Неретвљанска, Захумска, Травунија и Дукља, а у другој половини 11. века створили су државу – Рашку. Центар српске државе био је Рас, на простору данашњег Новог Пазара.
Агресија Турака Османлијa на Балкан је 1463. године резултовала окупацијом Босне. До тог тренутка Рашка је представљала Војно-територијалну обаст Турака коју су терминолошки означавали као Санџак (у војничком смислу ”Санџак” на турском је значио ”Застав”). Након окупације Босне, турски окупатор је формирао Босански пашалук коме је припојен Новопазарски санџак, као један од шест Санџака који су улазили у његов састав. Географски појам ”санџак” је остао у употреби и после протеривања турског окупатора са Балкана.
Данас је Рашка област (тзв. ”санџак”) мултиетничка регија која обухвата 8.686 квадратних километара са обе стране планинске границе између држава Србија и Црна Гора. Од њених 11 општина, пет (Бијело Поље, Рожаје, Плав, Пљевља и Беране) се налазе у Црној Гори, а шест (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Нова Варош, Пријепоље и Прибој) у Србији.
Према попису од 2002. године, шест општина у српском делу Рашке области имало је 235.567 становника, од којих се њих 142.350 (60%) изјаснило као ”Бошњаци”. Од преосталог броја, 90.314 су били Срби (38%), а преосталих 2%, припадају осталим етничким групама.
Будући да се већи део данашње Рашке области налазио од 1463. до 1878. године у оквиру турског Босанског пашалука, муслимански верски екстремисти употребљавају тај ”аргумент” о ”историјско” повезаности тзв. Санџака са Босном.
Под притиском турског окупатора, део Срба у Рашкој области је тек у 18. веку преверен, односно, примио је ислам као своју веру. Муслимански верски екстремисти у Рашкој области у складу са одлукама и ставовима ”Призренске лиге” (1878) и Исламског конгреса који је одржан 1931. године у Јерусалиму, на коме је присуствовала бројна муслиманска делегација из Босне, као и идеје о успостављању исламске државе на Балкану, отпочели су да проводе разноврсне субверзивне делатности, чија агресивност је зависила од стања у региону или у свету.
Насилно растурање мултинационалне и мултиконфенсионалне Југославије (1990-1992), максимално је подстакао наду (утопију) муслиманских верских екстремиста о повољној прилици за успостављање муслиманске државе на Балкану. Центар њиховог агресивног испољавања био је у БиХ, а вођа екстремиста Алија Изетбеговић, који је као веома цењен тероетичар исламизма и спреман да све учини ради победе ислама у свету, обезбедио снажну подршку многих муслиманских земаља и Организације исламске конференције.
Оснивачка скупштина политичке партије муслимана је одржана 26. маја 1990. године у Сарајеву која је добила назив Странка демократске акције (СДА). У њен Извршни одбор, међу 11 чланова изабран је и Сулејман Угљанин, лидер СДА за тзв. ”Санџак”.
Промотивни скуп СДА у Новом Пазару, одржан је 29. јула 1990. године када се на фудбалском стадиону окупило око 70 000 чланова и симпатизера СДА. Том приликом осим што је систематски понављан слоган ”Киша пада, Србија пропада”, јавно је изнет захтев за културном аутономијом муслиманског становништва тзв. Санџака, а поменута је и политичка аутономија у случају уједињења Србије и Црне Горе.
У наредном периоду, муслимански верски екстремисти у Рашкој области су динамизовали комплекс екстремистичко-терористичких делатности. Они су у складу са програмом СДА БиХ, односно њеним илегалним (терористичко-завереничким) делом ”Патриотска лига народ” образовали тајни Кризни штаб за тзв.Санџак и Косово и Метохију. Следствено томе, СДА тзв.Санџака је 25 маја 1991. године објавила ”Декларацију о отцепљењу Санџака од Републике Србије”, образовала ”Муслиманско национално вијеће за Санџак” (функционисало је као влада), Главни кризни штаб, општинске и кризне штабове месних заједница, којима је дат задатак да формирају војне (терористичке) саставе, наоружају их и припреме за насилно остваривање сецесије тзв.Санџака. Паралелно с тим, захтевано је повлачење састава тадашње ЈНА из Рашке области.
Физичка повезаност Рашке области са Босном у прошлости и посебно кретање становништва (и муслиманског) у оба смера, непосредно пре, за време и после окнчања етничко-верског рата у Босни (1992-1995), резултовало је тиме да је практично немогуће прецизно разграничити деловање екстремиста Бошњака у Босни и у Рашкој области, јер су ангажовани на остваривању истог крајњег циља- успостављања јединствене исламске државе, а извориште њиховог деловања је садржано у Курану, односно делују према идентичној доктрини и стратегији – теорији и пракси џихада.
Поменута вишеструка испреплетаност деловања муслиманских верских екстремиста је аргументовано потврђена у периоду од 1992. до 1995. године када се неколико хиљада муслимана из Србије (са простора Рашке области) као припадници војске и полиције састава босанских муслимана под вођством Алије Изетбеговића борило против Републике Српске (1993. године и против Херцег Босне). Неутврђен број муслимана из Рашке области је за време тог рата у Босни и после његовог завршетка, под утицајем муџахедина ”Афгана” безрезервно прихватио вехабијско учење о исламу и данас, у складу с тим, спроводе разноврсне активности, приоритетно на плану придобијања младе муслиманске популације и насилног наметања свог модела ислама другим муслиманским верницима који су сунити. Регистрован респективан број чланова вехабијског (крајње екстремистичког) покрета (неколико стотина) у више општина Рашке области, као и пар случајева осујећених самоубилачких терористичких напада у Босни и Херцеговини чији су непосредни извођачи били регрутовани од Бошњачке националне мањине из Рашке области, представљају поуздан доказ о степену угрожености безбедности Републике Србије исламистичким тероризмом. При томе треба имати у виду да су вахабити новцем из Саудијске Арабије од 1995. године до данас финансирали обнову и изградњу преко 300 џамија на ”Западном Балкану”, с једне, и да је више десетина Бошњака и Албанаца завршило верске школе и факултете у појединим земљама Блиског истока,у Турској и Ирану,са друге стране.
У вези с том ангажованошћу муслимана (Бошњака) из Србије (познати по надимку ”Санџаклије”) у војсци Алије Изетбеговића у Босни и Херцеговини и њиховој спрези са муџахединима, упутно је указати на извод из интервјуа Армина Похаре, председника Муслиманске демократске странке за БиХ, датом у децембру 1993. године, сплитској ”Слободној Далмацији”, где каже: ”Особно сам се увјерио да, уз домаће екстреме и оне који се све више понашају као муџахедини, у редовима Изетбеговићеве војске има знатан број страних плаћеника Пакистанаца и Суданаца. Има ту и екстремних Санџаклија, који су у борбама посебно сурови и брутални. Ти страни плаћеници, скупа са домаћим екстремима, чине најелитније Изетбеговићеве јединице смрти и терористичке скупине које су највише зла на овим просторима нанијеле муслиманском народу… Пројењује се да тих страних плаћеника и муџахедина тренутно у западној Босни има између 700 и 800, који са домаћим екстремима и екстремним Санџаклијама заокружују значајну бројку од око 2000 људи”.
После окончања верско-грађанског рата у Босни и Херцеговини, највећи број ”Санџаклија” и ”Косовара” вратио се у Србију, али их је доста остало у Федерацији БиХ. Везе између њих су вишеструко функционалне, посебно у оквиру радикалног исламистичког колективитета ”Активна исламска омладина”, чије је седиште у Сарајеву, а развила је огранке и у рашкој области. Несумњиво свесни чињенице да би евентуално посезање за тероризмом у актуелним условима против власти Србије наишло на оштру осуду меународне заједнице, они проводе смишљену индоктринарно-пропагандну делатност ради придобијања нових присталица и распиривања верске мржње. Тако је за време хришћанског празника Божић (2003) у многим српским градовима – Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Прибој, Пријепоље, Нова Варош… растуран летак ”Активне исламске омладине”, којим су ”муслимани из Санџака позвани да својим комшијама православцима не честитају Божић и друге празнике, и да не учетсвују у прославама, јер ће их у супротном стићи – ”прооклетство” и ”Алахова срџба”. Паралелно с тим повремено изводе јавне масовне провокативне акције против српског становништва. Тако су на окупљене мештане Новог Пазара, почетком септембра 2001. године, који су славили тријумф кошаркаша Србије и Црне Горе на Европском првенству у Турској, физички и каменицама насрнули на српске навијаче, узвикујући слогане: ”Турска, Турска”, а крајем јула 2002. године за време одигравања једне одбојкашке утакмице у Новом Пазару, истакли су заставу и друге симболе Турске. Истовремено, вехабије насрћу на муслимане (Бошњаке) који практикују ханефијски мезхеб (школа).
Наведени догађаји деценију касније, изгледају бенигно наспрам актуелних. Лидер ”бошњака” Рашке области Сулејман Угљанин, министар у влади Републике Србије од 2008. до 2014. године, је обраћајући се на обележавању годишњице илегалног ”референдума о независности Санџака” отворено позвао омалдину и грађане да растуре државу Србију: ”Драга омладино, драги пријатељи, имате добар основ, имате право, имате документа, ништа више да не знате, само ове три ствари које сам рекао , сјетите се Сјеничке конференције, сетите се ЗАВНОС-а и сетите се деведесет прве- имате право на државу, на државу имате право. Правите је, ми ћемо вас помоћи” (Дневни лист Курир, Глас Санџака, Блиц 25. и 26. 10. 2015.)
Две године касније , Сулејман Угљанин и ”Бошњачко национално вијеће”, баш на датум Преображења Господњег (20/21. август 2017), организовали су у Новом Пазару свечану седницу тог тела а након тога округли сто ”Сто година Сјеничке конференције 1917-2017”. Да подсетимо, лидери муслимана Рашке области су закључком те конференције захтевали од Аустро-Угарске монархије отцељење ”Санџака” од Србије и Црне Горе и припајање Босни и Херцеговини. Оваква субверзивна иницијатива Угљанина у контексту је идеје исламиста о успостављању Балканског калифата, подразумевајући разбијање територијалног интегритета Србије (и Црне Горе).
Недавни брутални напади на припаднике МУП Србије у Рашкој области, као и њихово медијско анатемисање само због чињенице да су законито штитили себе и државу Србију и то у самоодбрани, последице су поменутих активности лидера муслиманског живља (једно упуцавање полицијског службеника и један покушај од стране прекограничних шверцера да аутомобилом згазе полицијског службеника приликом пограничне контроле илегалног преласка из Црне Горе у Србију). Епилог ових повезаних догађаја је најновији Угљанинов позив Војсци Србије и МУП-у Србије да ”напусте санџак”….
Вишедеценијски план дробљења Србије на простору Рашке области има континуитет, има своју вишедеценијску узлазну путању, а нажалост планови исламских екстремиста се етапно остварују. Некажањавање од стране државе како починилаца појединачних тешких кривичних дела (из области политичког и класичног криминалитета и оних усмерених на рушење територијалног интегритета Србије) тако и лидера муслимана на тим просторима, довели су тај простор Србије у критичну фазу. Поменути догађаји, као и домаћинско понашање турског председника Ердогана, приликом неуобичајене и недипломатске посете Новом Пазару ове јесени, приликом које је назвао ”Санџак својим завичајем” су најбоља потврда критичне угрожености у коме се налази копнена зона безбедности на административној линији АП Косово и Метохија.
Уколико држава Србија настави да повлађује сепаратизму исламиста Рашке области , могуће је да садашње експлозивно стање ескалира у конфликтно, пре свега извођењем терористичких напада. У случају таквог развоја ситуације реално је очекивати и јавну инострану подршку сепаратистима, што би додатно погоршало међународни положај Србије и критично угрозило њен опстанак.
