Пут у „светлу европску будућност“ има и цену и жртве, што се у Србији свако мало сагледа у конкретним догађањима, или сећањима на дане који заслужују и сећање и поштовање.
Као изразит пример, већ одавно се ћутањем прелази преко датума ослобођења окупираног Београда у Великом рату, иако су београђани тешко и мучно предурали те пуне три године под окупаторском чизмом,чекајући сунце Слободе!
Симболично, баш на католички празник Свих светих, када излазе на гробље да пале свеће и положе цвеће, српски ослободиоци 1918.године ушли су у своју окупирану престоницу, палећи тако свећу умирућој Двојној монархији и њеним чиновницима, који су се три дуге године трудили да затру код народа све српско сећање.
Тај злонамерни насилни талас расрбљавања, најпре је почео од ћирилице коју одмах протераше из школе, јавне употребе, чак и бранећи да се службене књиге у СПЦ на ћирилици воде.
Уведена је одмах латиница и то хрватска варијанта и тзв „кориенски“ правопис, уз истовремено увођење тешких казни за непослушне. Систематски су опељешене све библиотеке и уклоњене све ћирилске књиге које „штетно делују на народ“, као почетак првог таласа расрбљавања Срба у двадесетом веку, што ће се наставити у неколико кампања разних ослободилаца. Нарочито се строго кажњавало поседовање књига Српских народних песама, а тек казивање, макар и делова.
Из Загреба као провинцијског седишта, у Београд су плански доведени разни културни делатници, као резервни официри махом поразмештени у канцеларију за цивилне послове, да се постарају за изобразбу (образовање) у школама, организовано је штампање и латиничких новина, да „пучанство“ (становништво) може да прочита истину о стању на ратишту и тако то. Стигли су и први европски уџбеници, наравно на латиници, а обавезно се певала „краљевка“ (хрватскa верзија за мађарску изведбу химне Аустро -Угарске!) на свечаностима.
Првосвештеник римски, благонаклоно је гледао на планове својих свештеника да се поради на мисионарењу међу тим ортодоксним дивљацима, тражећи помоћ и од украјинских унијата, јер свештеника унијата није ни било за саму Хрватску, где им је седиште у Крижевцима, а Жумберак као покрајина најпознатије мисионарско подручје, у некадашњем Вараждинском генералату Војне крајине.
Међу тим чиновницима,нарочито се истицао резервни поручник Огризовић, син управника поште у Сењу, Србина и домаће католкиње, одрастао као ванбрачно дете (које је отац ипак признао) у франковачкој средини какав тада беше Сењ, био је богом дан за културни рад међу окупираним београђанима, изгладњиваним и пљачканим на сваком кораку, али писменим, који треба да лепо пишу о својим окупаторима за кору хлеба, и без стида, наравно.
Он се може сматрати родоначелником београдских аутошовиниста у култури, јер се трудио да промени и културне „навике“ и културне „потребе“ београђана, па ће га зато у заједничкој држави загрепчани и изабрати за интенданта ХНК (Хрватско народно казалиште), упознао човек добро Србе, богомдан за међусарадњу, а и крв није вода, а наш човек, католик, ма шта још казати.
Додуше, ни у Београду га нису питали за рад у окупаторској управи, морао човек као и толики други, а сад смо једноимени троплемени народ, па да не закерамо и трн у здраву ногу забадамо. Ето, ни КуК потпуковника Славка Кватерника, окупаторског управника вароши београдске, није нико питао за приљежност на послу, али га ипак те србијанске барабе нису примиле у заједничку војску, већ су му дали чин пуковника и бедну пензију у Загребу, да чека онај десети април (пардон,травањ) да се огласи на загребачком круговалу, обнародујући васкрс NDH! Како да се слави то ослобађање Београда, кад је она бараба од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране града Београда (службени назив команде!), на уредно поднет писмени предлог агресора за мирну предају вароши београдске, и то још на међународном дипломатском француском језику, својом ручердом нажврљала српски одговор – „Марш у пи*ду материну“ – упорно бранећи сваку стопу своје престонице!
Како да се тај сачувани докуменат изложи у свечаној сали војне академије, да се згражавају драги пријатељи из злочиначког NАТО, када стигну у инспекцију, успут донирајући неке крпице.
Како да се данас слави то ослобађање, да се стидимо пред том културном ЕU, чији су представници те далеке 1915.године проваљивали у сваку српску радњу, упорно тражећи српски Schnaps (ракија), а у европској Љубљани су наслови у новинама били „Beograd je naš“!
Како да се слави то ослобађање, кад су као прве европске тековине постављена вешала, не случајно баш на углу код хотела „МОСКВА“, и почео је просветитељски рад европејаца- „kulturtregera“, у земљи Србији!
Ето, скоро век касније, опет проблеми са тим српским генералима, довели у војну академију једног српског генерала да казује своје искуство у одбрани Отаџбине од NAТО агресора, а „међународна заједница“ се згража, чак га је и антисрпски хаашки трибунал осудио за некакву измишљену командну одговорност, а добро се зна да код тих Срба постоји само одговорност у одбрани Отаџбине, кад навуку униформу!
ЕU се згража на испољавање милитаризма, изузев у хумане сврхе као добри NАТО, те се зато не полажу венци и цвеће на заслужне гробове, иако би се то уклопило у ЕU, тамо сви славе тај празник баш на тај дан, али оћеш јест, парастос би држали православни свештеници СПЦ, а тај мирис тамјана баш и не прија културној Европи, као и београдским другосрбијанским аутошовинистима, који нису ни чули за генерала Михајла Живковића „Гвозденог“, команданта одбране престонице, команданта Првог српског добровољачког корпуса у Одеси, где су Срби пречани показали да су интегрални део српског народа, најпе у Добруџи на позив руског цара Николаја II, а затим и на Солунском фронту у саставу Југословенске дивизије, заједно са својом српском браћом приспелом из далеке Америке!
Па ко то данас сме да помене разним добронамерницима из ЕU, ЕК, NАТО, а о бившој браћи из Загреба и Љубљане да се и не говори, а они увек председавају комисијама које извештавају о добрим српским намерама, баш некако чудно, зар не!?
Ипак, на велику жалост и ЕU и другосрбијанаца, али и актуелне власти, иако се сећање никако не слави, већина младих у земљи Србији, на питање о ЕU, даје управо одговор генерала Живковића!
Баш некако чудно, зар не, или и није, ако се знају стихови познате песникиње — „Србија је голема тајна ……!
