У јеку предизборне кампање 2008. године, шеф косовске мисије ЕУ, Питер Фејт, изјавио је да за даље предузимање потеза – несумњиво срачунатих на то да буде испуњен Ахтисаријев план – потребно сачекати исход српских избора. Том приликом је позвао Србе да изаберу владу „којој ће приоритетбити ЕУ“.На његове речи, у страху да оне не отрезне бираче, реаговао је Борис Тадић, али, иако је успео да замагли њихово значење, није могло да умањи њихов значај. Човек на терену задужен за изградњу косовске државе, проговорио је о томе ко је за њега пожељан партнер у Београду. Наравно, то не значи да се садашњи режим, пре него што је то постао, експлицитно договорио са евроатлантским центрима моћи да обави оно што су желели у вези са Косовом и Метохијом. Уосталом, то и није битно. Важно је да је макар прећутно прихватао да води Србију у смеру у коме они желе. И за то је био награђен. Током предизборне кампање и у вези са формирањем владе, енергично је подржан од стране Вашингтона и Брисела. Њихова помоћ је била пресудна да преузме власт.
Ипак, режим је покушао да не обави поверени задатак по аутоматизму, већ тако да пред народом и историјом сачувао образ. Зато је и пробао да извуче, или бар да створи основ да то касније учине, нешто што његови страни ментори нису били ради да му дају. После неповољне одлуке МСП-а, српска влада је Генералној скупштини УН упутили резолуцију. Њену срж је представљало то да Београд прихвата да је проглашење независности Косова у складу са међународним правом, алида не прихвата и једностран начин на који је то учињено. Парадокс је требало, у складу са предлогом српске стране, да буде превазиђен проналажењем обострано прихватљивог решења. Другим речима, Београд је нешто тражио како би озваничио једнострани чин Приштине. „Компензациони пакет“ – који је желео да издејствује – вероватно је, уз економске, лично-партијске и евро-интеграционе уступке, укључивао и северни део Косова.
Но, Вашингтону није било ни на крај памет да допусти да Србија задржи и делић онога што Америка сматра својим ратним пленом. Зато су САД, као и европски савезници те велесиле, бурно реаговали. А наш режим, пошто је схватио да је наљутио менторе, преко ноћи је урадио све што је од њега тражено. Добили смо евроатлантску резолуцију преобучену у српско рухо. У њој није било ни помена неприхватљивости једностране сецесије. Београд је покорно кренуо путем који ћемо убрзано стићи до пуног прихватања фактичке независности „целовитог“ Косова. Дошло је време да, без изврдавања, реализује обавезе произашле из макар начелног ако не и прецизног „косовског споразума“.
Он је подразумевао фактичко прихватање косовске независности када се за то стекну услови, тј. када грађани Србије, уз асистенцију власти, прихвате „нову реалност“. Додуше, могуће је да је Београду остављена теоријска могућност да јужна покрајина буде подељена. Но, како је време пролазио, Американци су све чешће и гласније говорили: суверенитет и територијални интегритет Косова су недодирљиви. Схвативши ту поруку, пошто је недавно добио грдњу, режим се одлучио да у потпуности плати цену подршке. Више му није допуштено да из унутрашњополитичких и историјских разлога фингира одбрану целог Косова, односно помишља на његову поделу. За утеху, не мора формално да призна Косово, а то убудуће може да користити као „доказ“ свог „патриотизма“. Као што ће фактичко признавање Косова правдати потребом да буду побољшани услови у којима живе тамошњи Срби, односно чињеницом да је неприхватљиво да они путу таоци албанско-српских територијалних спорова.
У октобру ове године започеће нови преговарачки циклус између Београда и Приштине. Теоријски, преговори ће се водити о техничким питањима, тј. о нормализацији односа у вези са питањима од значаја за живот грађана. ЕУ инсистира да се спорови у тој сфери разреше, и то је један од услова за даље европске интеграције Србије. Но, проблем је што се техничка питања и те како одражавају и на статус Косова. Када Београд призна, а очито је прихватио да то учини, косовске таблице и лични исправе, школске дипломе и разна документа издата од стране косовских институција, учиниће велики корак ка фактичком признању Косова. А када се регулишу спорна питања у контексту трговинских односа, тј. како буде потпуно нормализован промет роба преко административне границе (уз решавање царинских и пореских питања), односно примењен Централноевропски уговор о слободној трговини (CEFTA) – што је такође императив који намеће Брисел – Београд ће имати много мање основа да оспорава „државност“ Косова.
После тога, тешко да ће бити у стању да спречи постепено довођење косовско-метохијских Срба под јурисдикцију Приштине. Они ће све мање бити у могућности, поготово јужно од Ибра, да одрже своје паралелне институције, па ће постепено бивати присиљени да прихвате Ахтисаријев специјални статус. Што се тиче северног Косова, ту ће неко време остати statusquo, али ће се Београд уздржавати од „мешања“ у тамошње послове. Због стабилности у региону, амерички покровитељи албанског сецесионизма, неће допустити инвазију на северне крајеве КиМ са српском већином, а они ће функционисати као неформални сепаратни ентитет унутар Косова. Но, мало по мало, још када се у све умешају европски фондови и разне донације, а с друге стране постепено дистанцирање Београда, север Косова ће осећати све јаче стеге Приштине. Свакако, очуваће врло високу аутономију и паралелне везе са Београдом, али ће, вероватно, косовска држава макар у симболичком виду бацити сенку и на тај комад српске земље. Додуше, могући је и гори сценарио, односно брже одвијање процеса „интеграције“ српских етничких зона у састав косовске „државе“. Запад присиљава српску власт да нормализује односе са Приштином не да би Београд реализовао своје националне интересе, већ да би то постигли косовски Албанци. А уплашена и егоистична српска власт учиниће све што се од ње буде тражило.
У контексту „преговарачког“ процеса чији почетак се припрема, своје место има и коначно одбацивање Русије. Наглим заокретом који је Београд учинио са повлачењем резолуције иза које је стала Москва, и у прилог чијег усвајања је она интензивно лобирала, он је омаловажио Русију. Сада заједно са Вашингтоном и Бриселом, а без Москве, припрема нови преговарачки циклус са Приштином. То је јасна порука Русији да потпуно дигне руке од заштите територијалног интегритета и других интереса Србије. Толико о преговорима који ће уследити како би било олакшано економско и политичко (унутрашње и спољно) функционисање косовске квазидржаве. Још да се осврнемо, правећи историјску паралелу, на неке њихове могуће последице. За то је погодан Минхенски споразум из 1938. године, којим је расчеречена Чехословачка.
Пошто су Француска и Британија извршиле притисак на Праг, он је у јесен 1938. године прихватио да Немачкој препусти Судетску област (покрајину са немачком већином). Тиме Чеси нису купили спас већ су призвали нове несреће. На њих су насрнули Пољаци и Мађари, тражећи свој део колача, а ојачале су и сепаратистичке страсти код Словака (који су до минхенске капитулације углавном подржавали јединство земље). Словачка се убрзо оцепила, а упркос обећању да то неће учинити, и гаранцијама Француске и Британије да ће се томе успротивити, Немачка је окупирала осакаћену Чешку.
У говору који је после тога одржао, Хитлер је признао да не би било лако савладати добро наоружане и утврђене Чехе, да су се одмах супротставили уништавању своје државе. А када то нису учинили, већ су жртвовали повољне одбрамбене положаје и допустили да дефетизам истисне борбени морал, препустили су се немилости злотвора. У жељи да спасе свој народ чешки председник Бенеш подлегао је притисцима „пријатеља“, а да није, можда би ток Другог светског рата био другачији. Чеси су допустили да немоћно чекају крај рата чији би исход, да је којим случајем победила Немачка (што нису могли да знају да се неће десити), донео њихову делимичну депортацију у Сибир, а делимичну асимилацију. Нису избегли ни жртве. Око 250 хиљада Чеха умрло је током присилног рада или је убијено. Да су се борили можда би их мање страдало. Њихов успешан отпор вероватно би навео Француску и СССР (који је то благовремено и нудио) да се умешају у рат на страни Прага, и савладају нацистичку неман пре него што размахне крила.
Ситуација у којој се наша земља налази донекле је слична: дефетизмом привлачимо нове несреће, а препуштање на милост или немилост некоме за кога знамо да нам је непријатељ, спада у сферу политичког лудила. Да смо се одупрели мирнодопским агресорима, имали бисмо много више основа да се надамо бољој будућности. Ма колико током задње деценије ослабили војно-политичке и економске (одржива национална привреда) одбрамбене капацитете – у околностима када се свет довољно променио да нико више не може да изврши класичну агресију на Србију – ни после одлуке МСП-а (а не у вези са првом, такође капитулантском резолуцијом) није било касно да заузмемо гард, и отпочнемо процес геополитичке преоријентације. Овако, док власт препушта Косово, остаје нам да стрепимо од јачања сепаратистичких трендова у Рашкој области, на југу Србије па и у Војводини. Плашим се да ће се садашња власт, ради ЕУ илузије, и ту поигравати са територијалним интегритетом остатака Србије.
За крај још нешто да напоменем. Бенеш је био патриота који је, у многоме напуштен од стране уплашених сарадника, поклекнуо пред надирућим злом. Није шуровао са Немцима, и уз њихову помоћ дошао на власт. Није им препуштао делове Чехословачке ради развојне шансе коју је тзв. нови (нацистички) европски поредак „пружао“ тој земљи. За разлику од њега, наши властодршци су америчка пасторчад, и трговци српским територијама. И пре, бар у нечему, можемо да их упоредимо са Војтехом Туком, председником словачке квислиншке владе, који је своју каријеру градио на несрећи народа чији је, наводно, био припадник. Тај, како је за себе тврдио, словачки „националиста“, био је мађарског порекла, а пре него што је заузео премијерску функцију, у споразуму са његовим заштитницима Немцима, Мађарска је анектирала јужни део Словачке.
Иако нам је у пракси свеједно, бар мени би било за нијансу лакше када би и у том погледу постојала сличност између Србије и наших западнословенских рођака. Мање ме боли када против интереса Србије раде Албанци или Американци, него када то чине Срби! И није важно да ли тако поступају из патолошке мржње, као тзв. другосрбијацни, или из бескрупулозне властољубивости, као многи политичари који одлучују о нашој судбини. Битни су досадашњи паклени плодови њиховог рада, којима се, током предстојећих „преговора“, спремају да додају нове.
