Некако под сенком реинкарнације фашизма у Украјини и руске реакције на то, релативно кратка изборна кампања у Србији привела се крају. Иако су српски грађани већ научени да су предизборна обећања збир лепо упакованих лажи које никога (и на ништа) не обавезују и свеколиких манипулација изборних штабова, ипак се анализом кампања и праваца њиховог дејства може доста тога открити о стварним намерама актера политичке утакмице у датом тренутку. А тренутак је веома специфичан и веома важан не само за политичку, већ и за егзистенцијалну будућност Србије.
На почетку желим да нагласим три битне ствари које бисмо могли сматрати аксиомима данашње српске политичке сцене на којима се заснива општи политички амбијент у коме се одвијала ова изборна кампања:
Прво, политичке странке у Србији, од 5. октобра 2000-тe наовамо, нису носиоци одређених политичких, националних, социјалних и других друштвених идеја и процеса, већ интересне организације чији је примарни циљ да својим члановима, по пирамидалном принципу, омогуће остварење материјалне користи, висок социјални статус и повлашћени положај пред законом. У том контексту нема политичког програма, става или идеје које политичке странке неће изневерити или напустити зарад остварења свог примарног циља, нити има друштвеног интереса који ће бити стављен испред личних интереса страначких вођа и њихових ближих сарадника.
Друго, будући да пре свега функционишу као интересне организације природно је да максимизација профита странке и појединца, као циљ, буде далеко испред политичког идентитета или програмских опредељења. Како је, опет, стицање профита далеко лакше када сте у власти (мада ни у опозицији није лоше, што примери СПО-а и ЛДП-а најбоље потврђују) било каквом учешћу у власти подређује се сва делатност странке, сваки став и сваки принцип. Све је на продају, све је за трговину, зарад партиципације у власти на било ком нивоу. Управо у оваквом профилисању политичких странака лежи узрок опште друштвене корупције, па су све приче да било која странка, или лидер, жели да се она искорени, најобичнија јефтина пропаганда.
Треће, такве околности изнедриле су у Србији посебну врсту политичких менаџера који простим преласком из странке у странку себи годинама омогућавају избегавање одговорности или повлашћен статус у подели „плена“ (како освојену власт третирају српске политичке странке), иако иза њих не стоје никакви резултати. Напротив. Очигледно је да њих, али ни оне који их примају, не занимају ни политичка начела, ни друштвени ефекти већ само лична корист или страначки интерес.
Склоност ка оваквом политичком блуду регистрована је код центара моћи који креирају политичку стварност у Србији, па је ова појава убачена у арсенал остваривања политичких интереса Империје на овим просторима и видели смо да је овај процес СНС, након доласка на власт, свесно иницирао и усмеравао, односно користио као оружје за слабљење политичких противника и организоване медијске хајке.
Када ова три аксиома и њихове корелације узмемо у обзир, онда нам постају много јаснији многи процеси који се, наизлед одједном, изроде из српског политичког муља. А сада да се посветимо и говору предизборне кампање.
Логистичке припреме за успех кампање
На почетку ваља констатовати да су све странке кампању дочекале релативно спремно (наравно, свака у оквиру својих могућности) будући да је расписивање избора за пролеће било извесно још половином 2013, а након расписивања београдских избора ни датум њиховог одржавања није био никаква непознаница. Дакле, без обзира што је владајућа коалиција формално држала неизвесност око својих намера до последњег тренутка, то јој није донело никакву битну стратешку предност у кампањи.
Али, стратешку предност доносе и многе друге ствари, од финансијског потенцијала до до инраструктурног уређења странке која учествује у кампањи. У том смислу занимљиво је позиционирање најутицајније партије у земљи.
Иако се питање странке која ће на изборима добити највише гласова није постављало ни у тренутку њиховог расписивања, нити се поставља данас, то није смањило мотивацију главног изборног фаворита, Српске напредне странке, да покрене све своје потенцијале како би остварила апсулутну доминацију у изборној кампањи. Водећи се добро познатим језуитским начелом да „циљ оправдава средство“ напредњаци се нису либили ни отворених злоупотреба својих стечених позиција како би остварили свој изборни циљ. А циљ је заиста амбициозан – надполовична скупштинска већина!
Како би обезбедио жељену апсулутну превласт у кампањи СНС је урадио две битне ствари. Прво је, нешто пре расписивања избора, под плаштом борбе против корупције, евидентно појачао притисак на оне фирме које контролише СПС и њихове кадрове и тајкуне (Перчевић, рецимо), чиме је сигурно знатно смањио финансијске изворе и могућности за предизборне активности СПС-а. Пре тога слично је учинио и са ДС-ом, док је, као што је познато, Мишковића као политички фактор избацио на самом почетку.
Друго, СНС је у етар пустио причу о намери прављења широке пост-изборне коалиције, чиме је, као евидентни носилац тог процеса, практично себе заштитио од било какве смисленије критике мањих странака, уобичајене у изборној утакмици међу партијама које претендују на исто бирачко тело, без обзира на њихову снагу.
На тај начин СНС је могао да се без превише расипања енергије усмери на бирачко тело и своје главне ривале, ДС кога је нападао фронтално и СПС кога је подривао индиректно, кроз алузије на њихову повезаност са тајкунизацијом земље и бројним малверзацијама, или кроз своје сателите, попут Тадића и Чедомира Јовановића.
Даље, све је указивало да ће ови избори бити одржани у условима тзв. смањене излазности, што у српском изборном систему погодује странкама које имају могућности да „дисциплинују“ бираче, а то су обично јаке странке, односно странке на власти. Отуда, свима који се питају зашто је СНС за нешто више од годину дана запослила преко 30.000 својих активиста по државним предузећима, све успут тражећи мере како да се реши презапослености коју ју је „оставила“ претходна власт, ето одговора.
Везано за методологију деловања у предвиђеној малој излазности треба напоменути да је посебно важна структура власти у органима локалне самоуправе, а сетићемо се да је у многим срединама СНС освојио локалну власт тако што су му се придружили читави одбори других странака (пре свега ДС-а и ДСС-а) или групе грађана које су у својим срединама победиле на претходним изборима, а затим се колективно учлањивале у Вучићеву партију (типичан пример је Смедерево). Наравно, ово објашњава и силовитост са којом је СНС излазио на неколико локалних избора у претходном периоду, намеран да их добије по сваку цену.
Дакле, СНС је направио јаку логистичку припрему која је требало да им омогући превласт у кампањи.
Кампања као најава диктатуре
Две ствари у савременом свету одликују кампању избора који претендују да се назову демократским и слободним, а то су:
-
равноправна заступљеност изборних учесника у медијима током трајања кампање
-
одсуство било каквог директног притиска на бираче.
Ни једно, ни дриго није поштовано од стране изборног штаба СНС-а и то је евидентно био део изборне стратегије.
Неравноправност у електронским медијима са националном фреквенцијом, а и локалним, била је толико отворена, да је то превазилазило све досад виђено у Србији, а виђано је све и свашта.
Ово је, након девет жалби Двери и четри жалбе Коалиције око СРС била принуђена да призна и Радиодифузна агенција (РРА) на ванредној седници од 6. марта, али се све завршило на општем подсећању да је „чланом 68. став 1. тачка 6а Закона о радиодифузији предвиђена обавеза свих емитера да приликом емитовања програма у току предизборне кампање обезбеде равномерну заступљеност свим учесницима без дискриминације“, иако се тачно знало ко је и за колико кршио обавезу равноправне заступљености странака у кампањи. (1)
Једина последица оваквог саопштења била је да се присутност ових странака у медијима још више смањила, а СНС-а још више повећала.
Ваља се присетити да је и Агенција за борбу против корупције на почетку кампање указала да је Зорана Михајловић злоупотребила министарску позицију у страначке сврхе, чему се лидер СНС-а отворено изругивао хвалећи министарку за марљивост и вредноћу. (2)
Слична ствар се дешавала и са директним притиском на бираче, где су активисти СНС-а наводно вршећи предизборне анкете закуцали на већину домова у Србији и кроз сугестивна питања која су била заснована на Вучићевим изборним слоганима вршили отворени притисак да се гласа за „Србију без тајкуна“, „напредну Србију“ итд. Слична препадања вршена су и на улици, а не ретко збуњени грађани су и легитимисани или су се тражили њихови потписи на заокружене одговоре чиме се ефекат притиска појачавао.
Овако отворено кршење прописаних изборних правила баца озбиљну сумњу на читав изборни процес, али и говори да су у СНС-у сигурни да се тим поводом неће огласити нико од оних који ова питања у савременом свету обично покрећу (Запад и њихове глобалистичке институције).
Уз сву раскош који ју је пратио, кампања напредњака кретала се у три главна правца:
-
борба против корупције и криминала као мерило успешности досадашњег деловања странке у власти
-
најава привлачења нових инвестиција
-
величање Вучићевих лидерских способности
Све ово могло би се лако обесмислити, јер нити се успешност у борби против криминала мери бројем ухапшених, нити је куповина нечије шасије некаква инвестиција, нити човек који час кукумавчи, а час прети, може бити лидер народа као што је српски, али то није тема овог текста. Овде се бавимо оним што стоји иза порука упућених бирачком телу.
А у том контексту може се рећи да главна карактеристика наступа лидера напредњака у овој кампањи није била давање обећања о меду и млеку (мада су и она била неизбежна), већ тзв.“језик претњи“, као и застрашивање бирача од могућих последица скретања са некаквог курса који он доживљава као свој.
Коришћење језика претњи, иначе, омиљена је Вучићева манипулативна техника у политичкпм обраћању, коју према потреби усмерава и на бирачко тело и на политичке опоненте. У том смислу он је прво грађане плашио Мишковићем као бабарогом која ће их прогутати ако њега не буде, а затим је, истргнувши из контекста једну изјаву Борка Стефановића, Ђиласа и ДС оптужио да припремају „украјински“ сценарио у Србији.
При свему томе, није се понашао као лидер странке која је учесник у изборном процесу, већ као диктатор који само што није увео привремене мере због пучиста који настоје да му отму власт. (3) Његова обраћања у првом лицу, типа „Нећу дозволити да се на власт долази ни моткама, ни снајперима“, „Нећу дати украјински сценарио у Србији“ и слична, јасна су претња и грађанству и политичким противницима, при чему их не треба посматрати само као предизборну реторику, већ и као најаву могућег развоја догађаја.
Јер, слично, мада на мекши начин, поручује и потпреседник СНС-а Небојша Стефановић који буквално каже: „волео бих да грађани својим изласком на биралишта омогуће лидеру Српске напредне странке (СНС) Александру Вучићу да има неометану могућност да сам одлучује о томе како жели да Србија изгледа“ (4)
А и ова изјава такође је део кампање.
фото facebookreporter
