Без обзира на то што 65 седница Генералне скупштине ОУН званично још није затворена, са завршетком 2010. године окончан је основни део седнице, на којој се разматрају главна питања и доносе кључне одлуке. До окончања седнице уочи нове, шездесет шесте (у септембру ове године) могуће је да ће се одржати још једно-два заседања, али она ни на који начин неће утицати на светску политику. С тим у вези потребно је сумирати неке резултате 65 седнице главног органа главне међунаодне организације.
С једне стране, Генерална скупштина ОУН (ГС) размотрила је низ важних питања, поред осталог, усвојене су резолуције у вези са здрављем светског становништва и спољне политике; о улози ОУН у глобалном управљању; о спречавању терориста да се дочепају радиоактивних извора и низ других. Међутим, без обзира на значај назива тих резолуција, њихов садржај нипошто није толико значајан. Углавном све оне садрже само апеле и декларације о намерама. Уз то, не треба заборављати ни то, да резолуције ГС немају правно обавезујућу снагу. С тим у вези треба истаћи да је дата седница постала седница неиспуњених надања у препород Генералне скупштине као главног органа међународне заједнице, способног за решавање круцијалних међународних проблема. Такве наде биле су изгледне након што је Либија предложила да се у дневни ред 65 седнице ГС ОУН ставе нове тачке, међу којима и: „Компензација за штету причињену колонијализмом“, „Провера како се остварују обавезе у односу на нуклеарно опружје“, „Истрага о упаду у Ирак“, „Истрага ратова који су се догодили од времена стварања ОУН“; „Истрага атентата који су се догодили од времена стварања ОУН“. Свако од ових питања је од принципијелног карактера за даљу судбину ОУН – хоће ли та организација и заиста остати светска у смислу изражавања интереса свих чланова међународне заједнице, или ће се дефинитивно претворити у послушну пудлицу силника овога света, што је данас све уочљивија тенденција. Међутим, очекивањима није било суђено и да се остваре…
Заиста, питање о компензацији за колонијализам тиче севећине чланова ОУН. Народи тих земаља били су подвргнути најокрутнијим и нељудским облицима поступака, њихове земље су пљачкане и разаране. Не можемо а да не видимо да је стварање садашње западне цивилизације било утемељено управо на незаконитој експлоатацији природних ресурса тих земаља и ропском раду људи. Међутим, и након одласка колонијалиста систем поробљавања, пре свега економског, и даље је опастао. Управо је неоколонијализам основни проблем савременог неправичног светског урађења. Треба рећи да је низ бивших колонизатора изразило своје извињње. Италија се званично извинила Либији и чак пристала да исплати компензацију њеном народу. Јапан се извинио Кини и Кореји. Али је то, наравно, премало. Извињења мало вреде ако иза њих не уследе правичне компензације. И што је још важније, ако се не успостави правичан међународни поредак. А управо је то и предвиђео нацрт резолуције Генералне скупштине ОУН по овој тачки дневног реда.
Такође је било предложено да се размотре разлози и последице упада у Ирак. Презентовани нацрт резолуције предвиђао је да се тај акт оквалификује као незаконит и да се предају правосуђу све личности чијом кривицом је дошло до упада и поделе земље. Такође је предложено да се формира међународна иследничка групе за истрагу разлога упада у Ирак, масовних убистава и кажњавања ирачких ратних заробљеника, пред осталих и председника земље Садама Хусејна. Осим тога, нацрт резолуције предвиђао је да се заустави учешће држава такозване „колиције“ у вези са непостојањем правних основа за такво њихово учешће. Генерални комитет Генералне скупштине одлучио је да не препоручи укључивање те тачке у днавни ред Генералне скупштине ОУН.
Преамбула Повеље ОУН указује на мотиве и основ стварања Организације. Међународни суд ОУН је својевремено одлучио, да се ти мотиви и основи морају узимати у обзир приликом тумачења свих одредница Повеље. Преамбула Повеље ОУН као главни циљ ОУН означава „Избављење будућих поколења од ратних недаћа“. Међутим, Организација уједињених нација није остварила свој циљ. Стални ратови, који су однели милионе људских живота, остају без кажњавања криваца, па чак и без истраге о разлозима за њихово започињање. Нацрт резолуције ГС ОУН посебно наводи ратове у Кореји, Гренади, Панами, Сомалији, Вијетнаму, бившој Југославији, Ираку и Авганистану. Нацрт резолуције нарочито је указивао на то, да одустајање од такве истраге противуречи обавезама држава – чланица ОУН и обавезама саме Организације.
Најзад, нацрт резолуције о истрази убистава руководилаца и других истакнутих државника и политичара и националних лидера земаља – чланица ОУН предвиђао је стварање комисије за истрагу убистава Патриса Лумумбе, Мориса Бишопа, Мартина Лутера Кинга, лидера Организације за ослобођење Палестине и низа других. Уосталом, тај списк би се могао учинити још импресивнијим ако би се придодали: председник Буркина Фасо Т.Санкара, премијери Индије Индира и Раџив Ганди, председник САД Џон Кенеди, руководиоци Шри Ланке, Конга, Гвинеје Бисао, Либерије, Нигерије и многих других земаља.
Интереснатно је да је у неким случајевима ОУН стварала исладничке комисије, на пример, за истрагу убиства премијера Пакистана Б.Буто и премијера Либана Р.Харирија. У односу на овог последњег основан је чак и Специјални међународни суд. Али пробирљивост таквих истрага само наглашава проблем. Зашто се ОУН определила да од свих убијених лидера, уз очигледну за све, па каткада и демонстративну неадекватност истрага – пре свега националних! – позабави само тим двема личностима?
Генерална скупштина ОУН одлучила је да не разматра ни једно од презентованих питања. Да ироније буде још већа, Генерална скупштина ОУН није одбацила само те тачке дневног реда, већ чак и предлог о „Јачању и проширењу функција и овлашћења Генералне скупштине“. Нацрт резолуције по том питању предвиђао је, поред осталог, право Генералне скупштине да разматра сва питања у оквирима Повеље ОУН. Сада је то право значајно ограничено: ГС може да разматра само она питања која се не налазе на разматрању Савета безбедности, независно од тога да ли он и заиста разматра та питања и колико их ефикасно разматра. Осим тога, нека питања налазе се на дневном реду Савета безбдности годинама и деценијама без било каквог разматрања, поред осталог и зато, да их не би могли разматрати било који други органи ОУН, па и у првом раду Генерална скупштина ОУН. Нацрт резолуције по том питању предвиђао је такође да се обавезност резолуције Генералне скупштине односи на све органе ОУН, укључујући и Савет безбедности.
Дакле, одбацивши сва наведена питања, Генерална скупштина ОУН не само да их је одбацила у суштини, него је чак одбила и да их резматра. Тај корак је самоубиствен за Организацију. Било би наивно рачунати да би разматрање предложених тачака дневног реда могло одмах и радикално да промени ситуацију. Међутим, најтужнијим нам се чини одбијање да се чак и разматрају та питања. То је морални пораз ОУН, и то пораз без борбе. Одуставши да чак и разматра најважнија питања, земље – чланице ОУН су показале да оне, изгледа, већ и не третирају ОУН као главну организацију ни за одржавање мира, чак ни као међународну арену за разматрање проблема. У том смислу 2010. година је постала година реалног, али и неоствареног покушаја моралног препорода ОУН као ауторитетне и, заиста, међународне организације једнаких нација.
