Околности припрема за рат никада не престају да буду предмет јавног интересовања. Постоје теме које су сасвим табу и чијег се разматрања може латити једино храбар истраживач.У те теме, на пример, спада учешће међународних ционистичких кругова у подизању нацистичке Немачке, а касније – издаја с њихове стране преосталог под влашћу нациста јеврејског становништва. То је и питање о Холокаусту, и питање улоге у Холокаусту међународног ционизма. Ми ћемо се још позабавити том темом, а за сада у светлу приближавајуће 70-годишњице од почетка Великог отаџбинског рата совјетског народа 1941-1945 године, осврнимо се на давнашњу, рекло би се, проучену историју „минхенске завере“. Совјетска историографија одавно је и убедљиво показала-да су англосаксонци, у првом реду Велика Британија,од самог почегка Хитлера припремали за улогу џелата СССР. Зарад тога они су доследно уступали нацистима територије између Немачке и Совјетског Савеза, зближавајући двојицу антагониста за чеони сукоб. И овде је врло интересантна прерасподела улога између англосаксонаца. Постоји проширено мишљење да је увлачењеАмерике у рат уследило малтене неочекивано и да америчко друштво то и није нарочито желело. У САД су владала и заиста широко распрострањена изолационистичка расположења. И у суштини, ишчупавши се из Велике депресије америчко друштво се традиционално бавило самим собом у предосећању „бољих времена“.Међутим, управо је незадрживо повећавање економске моћи САД владајућим круговима поставило задатак ширења свог утицаја у свету.
Растућој економији САД били су потребни сировинска тржишта и проширене могућности пласмана, што су они разумели као пројекцију на друге регионе света своје оружане силе. Међутим, ма у коју страну окренули Американци, свуда су налетали на британску заставу. Све је карте покуповала Британска империја. То је боље од свих схватио Френклин Делано Рузвелт – организатор иступања САД из Велике депресије, човек изванредног прагматичног талента, наоружан, уосталом, прагматичном ригидношћу америчких владајућих кругова и способан и на најциничнији поступак.
И нигде, ни у каквим мемоарима, није могуће пронаћи индиције његове најзначајније идеје да Хитлер може постати инструмент рушења британског колонијалног система. Сукобивши Немачку у Велику Британију, САД добијају нову поделу света, у којој ће њој припасти најбољи комади. Рат за тај сукоб био је једини начин за поделу света, јер још ни једна империја (осим јељцинског СССР) није добровољно препуштала ни педаљ своје земље.
Било је то „пријатељство“ на англосаксонски начин, а како је оно и „најсрдачиније“, никаквих домунетованих назнака о том „нарочитом пријатељству“ скоро да није остало. Али је зато остао планCharlesаG. Dawesакога не воле да се сећају амерички и енглески историчари. А тај је план просто невероватан. Америка 20-их година XXвека још није умела да мисли геополитичким категоријама,али су постојали људи који су конструисали „ледоломац“ који ће сломити британски колонијални систем и омогућити САД да изађу на светске просторе.Ко су ти људи остаје само да нагађамо, али су они ситуирали стратешко планирање на деценије унапред.
ПланCharles G. Dawesформално се називао репарационим планом за Немачку. План је разрадио међународни комитет експерата под председавањем америчког банкара и потпредседника САД у периоду од 1925. до 1929 године,Charles G. Dawesа утврђен је 16. августа на Лондонској конференцији представника држава – победница 1924. године. Тај план требало је да осигура исплате Немачке репарација државама – победницима и да олакша да амерички капитал овлада кључним гранама немачке економије. Он је био усмерен у правцу обнове војно-индустријског потенцијала Немачке и предвиђао је одобравање Немачкој у циљу стабилизовања марке зајма од 200 милиона долара (поред осталог 110 милиона од стране америчких банкара). Такође је предвиђано успостављање контроле савезника над немачким државним буџетом, новчаним токовима и кредитима, железничким пругама.
ПланCharles G. Dawesсадржао је такође замисао да се Француска уклони од решења немачког питања. Услови плана драстично су ограничили могућности Француске да убудуће употреби санкције против Немачке.
Утврђени су и годишњи лимити плаћања у првих 5 година по 1- 1,75 милијарди марака годишње, а потом по 2,5 милијарде марака годишње, али није ограничен ни број година,у току којих треба д буду исплаћене суме, а такође ни сума исплата. Као извор исплата репарационих дознака план је предвиђао коришћење добити индустријских предузећа и пруга Немачке, као и приходе из државног буџета. У периоду важења плана од 1924. до 1929. године Немачка је исплатила репарације у износу нешто више од 10 милијарди марака, тојест 2,5 пута мање него што је добила кредита у том истом периоду.
Францусдка доктрина „економска репресија против Немачке“ на тај је начин замењена англосаксонском концепцијом „обнове немачке економије“. Франко-белгијска војска требало је да напусти Рајнску област у року од годину дана после Лондонске конференције.
У периоду од 1924. до 1929. године бележена је стабилизација немачке економије.Двоструко је повећан обим индустријске производње, и то на новој научној основи. Нарочито висока динамика бележена је у развоју младих индустријских грана – хемијскјој и електротехничкој.Освојена је производња вештачког бензина и синтетичке свиле. А до краја 20-их година Немачка је по расту производње заузела прво место у Европи и дуго у свету (после САД). Немачки финансијски капитал узео је учешће у 200 интернационалних монополистичких организација. И управо је на иницијативу немачких магната 1926 године основан Европски челични картел, који је под својим кровом окупио 2/3 европских произвођача челика.
Фирер је искористио помоћ за обнову војне индустрије. Војно-индустријски комплекс увек је био локомотива економије. Та локомотива је створена у нацистичкој Немачкој помоћу одређених кругова САД, који су били заинтересовани за појаваљивање у Европи такве величине, као што је Хитлер.Американцима је за то било потребно десет година усмереног ка одређеном циљу напрезања.
А Лонодон је план Charles G. Dawesи даље третирао у светлу супростављања комунизму. Његова логика била је једноставна – наравно, фирер једном може ући у конфликт и са Британијом, али Британија има осигуравајући адут – савез са Америком. А Немачка не може одолети тим двема државама заједно. Може се ризиковати, одгајајући звер.Ризик је велики, али су и улози значајни. Црвена Русија је лакоми колач. Да ли су Енглези размишљали о оном што је већ испланирао геополитичар Рузвелт – о поратној подели света? Било како било, они очигледно нису проценили ни Рузвелта, ни Хитлера. Та су два политичара у том периоду одиграли успешније партије. Мало ко зна да је рачуница Енглеза о коришћењу Немачке у рату против СССР изгледала нешто другачије него што се то сматра. У центру плана за сукобе две државе увек треба да се налази фактор, који ће поуздано функционисати као детонатор рата.Јер у противном, приближавај или не приближавај Хитлера совјетским границама, он може и не напасти црвену Русију.
А детонатор рата, према представама Енглеза, треба да буде конфликт због Галиције, која је раније припадала Хабсбургу, после Првог светског рата заузета од стране Пољске, а 1939. године враћена у састав Совјетског Савеза. Хитлер, који је анектирао Аустрију, по рачуници Енглеза требало је да гори од жеље за територијалним претензијама према Москви, а они су већ знали како да све доведу до отвореног конфликта.
Черчил, који је постао премијер Велике Британије недељу након почетка рата, тешкоје преживљавао неуспех. Он је учествовао у разради низа предратних планова и није био туђи на Даунинг стриту, али уместо тога да предочи претензије СССР, Хитлер је напао на Пољску и, мада гаранти Пољске – Француска и Велика Британија ни прстом нису мрднули да заштите своју савезницу, Хитлер се потом обрушио и на Француску. То у рачуницу Енглеза и уопште није улазило. Њихове ВВС и ВПС биле су спремне за битку са луфтвафе и рајхсмарине. Британска војска оставила је француске савезнике на копну и евакуисала се на острво. Према томе, Хитлер није обмануо само Стаљина. А потом, следи срамни за Енглезе период учешћа-неучешћа у Другом светском рату, где су они испољили непобедиву склоност да загребу жар туђим рукама. Међутим, ни то им није помогло. Британска империја је изашла из тог рата не толико као победница, колико као империја која је претрпела пораз. Над Светским океаном подигнута је звездано-пругаста застава, а британска империја почела се незадрживо развијати.
За сваког промућурног има на претак једноставности.
