Лажни историјски митови у служби разарања државности. (Однос Стаљина према РПЦ)

Недавна прослава Светог Саве у Србији показала је да медијски рат за промену свести Срба тече пуном паром. Иако је “светосавској” академији у Сава Центру присуствовао и српски Патријарх, а “јавни сервис” је директно преносио, академија се уместо величања претворила у пљување дела Светог Саве. На дан оца Српске Цркве и школе били смо сведоци нечувене дрскости – пропагирања сукоба Цркве и школе. “Књиге, књиге, а не звона и прапорце” – чуло се са бине антицрквено гесло просветитеља либералне Србије. Иако грандиозно дело српског светитеља и просветитеља представља прекрасан пример симфоније црквених звона и учености – српској деци се очигледно намеће поглед бегунца из манастира, по коме су црквена звона и књиге смртни непријатељи.

Овакав увод у текст који говори о односу Стаљина према РПЦ није случајан, јер прича о Стаљину је одличан пример како масовна промена свести путем пропаганде може довести до страшних последица. У последње време и у српским медијима је покренуто питање објективнијег приказивања историјске улоге Јосифа Висарионовича Стаљина. Ево више од 60 година после Стаљинове смрти, о њему се воде жестоки спорови историчара, политичара, свештеноначалија… Из тих спорења руски патриота може извући следећи закључак – сатанизација Стаљина био је Сизифов посао и улога окорелих антистаљиниста у руској историји, далеко је од славне. Антистаљинизам политичара се закономерно претварао у русофобију. Треба ли подсећати на “лик и дело” Хрушчова и Горбачова, као јаросних “дестаљинизатора” у политици? Или на клирике који пљују на Стаљина, а рехабилитују Власова? Кад су у питању либерали ништа чудно. Од Достојевског до данас, либерални смердјаковски дух се не мења, они мрзе Отаџбину, па је логично да мрзе и спасиоце Отаџбине. Али откуд у патриотској средини мржња према вођи народа, који је спасао не само Русију него и цео свет од свеопштег ропства? Због тога је важна истина о Великом Отаџбинском Рату, величанственој победи руског духа над свепланетарним злом. Политичар који то не схвата, неминовно завршава попут Њемцова, са либералима на Блатном тргу (Сличан је развојни пут и српских безбожних националиста који листом завршавају у либералној антисрпској смердјаковштини). Због чега је то тако? Због тога што је Русија спасена захваљујући Промисли Господњој и заступништву Пресвете Богородице. Нико не спори да је Стаљин владао челичном руком, но, Стаљин је тајна коју само Господ може у потпуности сагледати, јер са њим се наставља Револуцијом прекинути смисао и континуитет самог постојања и историјске улоге православне руске државности у Васељени. Победа коју је руски народ однео над фашизмом, победа на чији је олтар стављено 30 милиона живота не само за спас Отаџбине, него и целог света, је света победа и вођа те победе није могао бити богоборац. Таква улога се не додељује богоборцу. То није питање волети или мрзети Стаљина, него питање ратовати или не ратовати против Промисли. Стаљин је започео процес помирења руских покољења, као и процес очувања чистоте вере повратком “Тихоновске” струје на чело РПЦ, чиме је спречен покушај троцкиста да преко “обновљенаца” разбију РПЦ. То му русофоби не могу опростити.

Кад је у питању однос медија према Стаљину, у Русији је извршена јасна диференцијација. Искључиво либерални медији, не само световни него и околоцрквени, дубоко су антистаљинистички, док се патриотски медији генерално гледано – са уважавањем односе према улози Ј.В. Стаљина у руској историји. То би требало да буде поука и српским црквеним аналитичарима – нелогично је критиковати сваки либерални и екуменистички корак у СПЦ, а по питању Стаљина стајати на позицији руске либералне смердјаковштине.

Бивши студент богословије је Промишљу Господњом залутао у комунизам, да би у одсудним тренуцима руске историје када је Русија била у блату, постао свестан њене Промислитељске империјске улоге и започео рад на њеном препороду. Два светска рата су покренута да би се Русија и руски народ бацили на колена. Онај ко мисли да се тај суноврат и повратак са ивице пакла на пут нормалног историјског развоја Русије могао остварити “демократским средствима” није свестан историјског времена и историјског контекста периода владавине Ј. В. Стаљина. Или неко мисли да се специјалне операције Запада против Русије и разбијања њене државности, попут Кијевског Мајдана, воде само због Путина, да се нису водиле и због Стаљина? Многи српски интелектуалци свој став су изградили на Хрушчовљевској и белогардејској историографији, несвесни да је руска интелигенција и руско високо друштво уочи Револуције заиста било прилично труло, дубоко уронуло у масонерију и либералну мисао. Наравно да белогардејци нису били русофоби попут троцкиста, огроман број је желео добро свом народу, али не треба губити из вида да је од свих вођа Белог покрета једино Врангел био монархиста, остали махом левичарске присталице републиканизма. Треба знати да су се сви високи генерали етнички Руси изјаснили за неопходност одречења Цара од престола, једина два царска високорангирана генерала која су се томе успротивила били су инородци (али руског духа) – Немац гроф Фјодор Артурович Фелер и Азербејџанац Хусеин Нахичевански (тек у светлу овог кукавичлука и издаје Цара од стране високих слојева руског друштва, постаје јаснија Стаљинова синтагма – радници, сељаци и поштена интелигенција). Можемо само замислити колико је било тешко у таквој средини, после крвавог пира троцкиста, налазити одане сараднике за рад на спасењу руске државности.

Да је Стаљин био заштитник, а не прогонитељ Цркве, потврђују и речи доктора Црквене историје, Митрополита Петроградског и Ладошког Јована (Сничева) из његовог знаменитог дела “Руска симфонија”: “Истински садржај идеолошког рада са масама оштро и принципијелно је измењен, добијајући несумњиве национално-патриотске црте. Овде треба одати дужно признање Стаљину – ревидирање је вршено одлучно и свесно је усмерено у свим областима: од културно историјске, до религиозне.”¹ Дакле, признање Стаљину не истиче било ко, него доктор црквене историје и можда најомиљенији руски владика друге половине двадесетог века.

Стаљин 1934. године у школе поново уводи изучавање “Историје Русије” после сулудог “геноцида” Покровског над руском историјском школом. Под видом совјетског патриотизма обнављају се породичне вредности и хришћански морал.

Стаљин 1936. године доноси нови Устав, први велики корак који је умногоме допринео слабљењу идеолошког и атеистичког диктата Комунистичке партије, али га то умало није коштало живота. Многи људи на власти су се осетили угроженим, па је Стаљин морао устукнути, попустити пред терором и чекати погоднију прилику, у складу са Његошевом девизом “зло се трпи од страха горега”.

Мит да се Стаљин “окренуо” Цркви тек кад је постао свестан да без њене помоћи неће моћи победити Хитлера, оповргава сам датум чувеног сусрета Стаљина са тројицом руских Архијереја до кога је дошло 4. септембра 1943. године. Тај датум сам по себи треба да застиди све заговорнике тезе да се Стаљин “сетио Цркве” тек када је био пред пропашћу. Тај састанак није одржан 1941. године него после потпуне прекретнице у Другом светском рату, пошто је Црвена Армија однела победе и под Москвом и у Стаљинградској бици и у Курској бици, у тренутку када је Црвена Армија само наступала, а Немци се повлачили. Овај састанак после Устава из 1936. године представља другу велику прекретницу у развоју совјетског друштва и потпуно окретање православним вредностима руске историје. Цитат из поменуте књиге “Руска симфонија” Митрополита Јована (Сничева): “Резултати тог разговора превазишли су сва очекивања. Апсолутно сва питања која су изнели Архијереји говорећи о насушним потребама клира и пастве, била су решена позитивно и толико радикално, да се принципијелно изменио положај Православља у СССР-у.”

Црвена Армија добија 1943. године нову-стару руску униформу, а одлука о повратку посебне униформе из времена царске Русије у војне школе, донета је 17. јула, на дан Царских мученика. Затим, на дан “Державной икони Божией Матеры” 15. марта 1944. године укинута је безбожна и донета нова државна химна, чија музика до данас није промењена.

Протојереј Александар Васкин пише да је Стаљин заслужан за очување светоотачке вере у Совјетском Савезу: “Конзервативно национално-патриотско духовенство и мирјанство морају бити захвални Ј.В. Стаљину због судбоносних Помесних Сабора РПЦ 1943 и 1945. године, због обнављања Патријаршије, због његове одлучне борбе са политичком и духовном агресијом и прозелитизмом римокатолика, због јаче осуде папизма са догматске тачке гледишта, због сламања покушаја да се РПЦ увуче у Светски Савет Цркава, због ликвидирања Брестске црквене уније из 1596. године која је укинута 1946. године на Сабору у Љвову, због преодољења унутрашњих раскола и шизми,² као и за победу над антихришћанским и русофобним троцкизмом”. Отрежњујуће речи руског свештеника за српске борце за веру чисту, који пљују по Стаљину.

После ових речи о. Александра умесно је цитирати одговор Савета Министара СССР-а Патријарху Алексеју од 29. маја 1946. године: “Дозволити организовање Васељенског предсаборског саветовања у Москви са учешћем глава свих Аутокефалних Православних Цркава ради разматрања питања разраде заједничке стратегије у борби са Ватиканом. О односу према тзв. Екуменистичком покрету…”. Све је то била припрема за јединствен и плодотворан скуп поглавара православних цркава који је одржан од 8 до 18. јула 1948. године у Москви. Свечаност је отворена молебаном у Богојављенском Патријаршијском храму, а учесници свеправославног саборовања јединствено су осудили Римску курију за подривање Православља и изјаснили су се против учешћа православних цркви у стварању екуменистичког Светског Савета Цркава. Био је то покушај Стаљинов да од Москве створи центар Васељенског Православља, што је у контексту зближавања Фанара са Ватиканом, представљало визионарски корак.

На крају да наведемо имена само неколицине истакнутих Архијереја који су више пута са пуно топлине и искрене захвалности говорили и писали о Стаљину: Патријарх Сергиј (Старогородски), Патријарх Алексеј (Симанов), Митрополит Николај (Јарушевич), Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки, Митрополит Венијамин Федченков (био у Врангеловој Армији!), Патријарх Александријски и целе Африке Христофор, Патријарх Антиохијски Александар, Митрполит Ливански Илија (Карам), Митрополит Нестор (Анисимов), Митрополит Петроградски Јован (Сничев), Митрополит Далекоисточни Венијамин (Пушкар)…

Резиме. Убрзо после после Стаљинове смрти, ЦК КПСССР-а 10.11.1954. године доноси проглас “О грешкама у спровођењу научно-атеистичке пропаганде међу становништвом” и покреће се нови талас страшног прогона Цркве Христове. Главни циљ сатанизације Стаљина било је скидање одговорности за злочине против руског народа са Хрушчова и његових троцкиста, путем сваљивања кривице на “свемогућег диктатора”. Преиначење историје негативно утиче на формирање моралних одлика друштва, због тога наши непријатељи толико исистирају на лажној историји и промени свести. Стаљин је суштински а не формално вратио земљу на пређашњи колосек путем обнове и препорода живота традиционалне Русије. Да деца и унуци нису натерани да се стиде што су потомци синова победе – не би било срамног Беловешког споразума. Да није демонизован Стаљин, зар би могло бити приче о рехабилитацији издајника Власова и Бандере? Да није сатанизован победник над фашизмом, зар би фашизам могао да дивља у Кијеву? И да се вратимо на почетак приче – да не одбацујемо истинске, а славимо лажне просветитеље, зар би се Србијом владало из Брисела и Вашингтона.

Познати руски политиколог Сергеј Михејев поводом напада на Стаљина је написао: “Нишане Стаљина, а погађају Русију”. То је разлог због кога је неопходно раскринкавати историјске митове, здушно подржаване са Запада. На ту потребу недавно је указао и сам Владимир Владимирович Путин, указавши да је неопходно ослобађање од идеолошког смећа из уџбеника националне историје.³