Претпостављено убиство либијског лидера Моамера Гадафија пред међународним правом поставља цео низ најважнијих могућих питања. Мада многи видео-кадрови представљају потпуно отворене фалсификате, неки међу њима могу да буду и прави. Што се тиче фалсификата – јасно је зашто су он морали да буду направљени: то је тежња да се примири борбен дух оних који се боре, између осталог (ако се у фалсификате уброје и кадрови самог убиства Гадафија) како би се предухитрили масовни протести и буне, које се могу десити ових дана. У наведеној ситуацији за нас је важно да добро размотримо међународно-правне аспекте кадрова који су приказани на ТВ – без обзира на њихову веродостојност, најпре због чињенице да су њих главни учесници у либијском конфликту, захваљујући највише светским средствима за масовно информисање и лидерима земаља НАТО, прихватили као фактички веродостојне.
Већ је трећи дан како нам приказују кадрове (прво фотографске, а затим и видео) суровог убиства човека, који личи на шефа либијске државе. Реакције различитих политичких снага су различите. Али реакција једне од њих – у правном погледу најважније – је посебно карактеристична. Ради се о Међународном кривичном суду.
И тако – задатак да се изврши истрага у вези са околностима смрти М. Гадафија је дат (истина – без прецизирања ко да то уради) канцеларији Врховног комесара ОУН за људска права. Ниво је очигледно спуштен. Раније је, са истим позивима против Гадафија, иступала лично Врховни комесар за људска права Н.Пилеј. Постоји вероватноћа да је истрага можда била већ наручена формираној комисији Савета ОУН за људска права, којом руководи представника натове Канаде Ф.Кирш. У своје време та комисија је констатовала чињење злочина „Гадафијевих снага“ и, у циљу обезбеђења јавне подршке агресији, одиграла је улогу која јој је поверена. Можда баш улога није одиграна до краја, тако да је преостало да она још констатује да је Гадафи убијен „у току покушаја његових истомишљеника да га ослободе“ или из још неког „прихватљивог“ разлога. Један старији пример за такву еквилибристику може да буде одлука тужилаштва Међународног трибунала за бившу Југославију да одбије не само да покрене процес, већ чак и да провери прелиминарну истрагу НАТО-вог бомбардовања Југославије у пролеће 1999. године. Тада је један од аргумената срочен овако: „…без обзира на захтеве да се поднесу докази, земље које су учествовале у бомбардовању су одбиле да нам помогну, те зато истрага не може да се обави.“И министар иностраних послова Русије С.В.Лавровје затражио да се изврши међународна истрага у вези са околностима смрти М.Гадафија. Није ризиковала да проговори ни „главна светска заштитница права – Емнести Интернешнел“. Али главни учесник у либијском послу – Међународни кривични суд… ћути. Зашто?
За међународно-правну анализу ситуације са кадровима убиства М.Гадафија важно је да издвојимо следеће чињенице: 1. Прихватању је М.Гадафи био жив; 2. После хватања је он мртав, при чему се јасно запажа отвор од метка на слепоочници. Те чињенице су довољне да се подигне оптужница због извршења ратног злочина, који је и међународни злочин, и који потпада под јурисдикцију Међународног кривичног суда.
Још у марту је Савет безбедности ОУН признао да у Либији од почетка текуће године постоји оружани конфликт. То значи да на територији Либије за све стране у конфликту важе одредбе Женевских конвенција из 1949. године, па међу њима и Друге конвенције – о односу према ратним затвореницима. Члан 3, који одређује општи правни статус ратног заробљеника, гласи да се забрањују убиства, наношење повреда које изазивају инвалидитет, груб однос, мучење и тортура“ ратних заробљеника, а члан 13 предвиђа да „према ратним затвореницима увек треба да постоји хуман однос“, и у потпуности се забрањују „сви незаконити акти или ћутање државе која је ухватила ратне заробљенике, а који би довели до њихове смрти, те да то представља „озбиљно кршење“ Конвенције. У наведеном случају реч „озбиљан“ представља правни термин и служи да би се одвојио од обичног кршења (које не потпада под јурисдикцију савремених међународних кривичних трибунала), са једне стране, од најтежих – са друге, чија истрага спада у надлежност МКС. Оно што приказује телевизија представља најгрубље кршење норми међународног хуманитарног права, шта више – демонстративно кршење.
Међународни кривични суд (МКС) не ћути тек онако. Јер сада у МКС не знају шта ће, ако започну истрагу, да раде са злочинима нових либијских „власти“. Све је више информација у вези са тим. Ако почну стварна саслушања по предмету М.Гадафија, суд ће морати да саслуша и изјаве сведока о злочинима такозваног „Прелазног националног савета“ (ПНС). За МКС би у наведеној ситуацији најједноставније било да се позове да, као, суд је надлежан да истражује само масовне и свеобухватне злочине, у које, наравно, не спада убиство једне особе. Међутим, то ће бити немогуће учинити – прво, због тога што наведени злочин потпада под „озбиљне“ и друго, зато што је процес против М.Гадафија већ започет. Најмање што је у овом тренутку МКС обавезан да учини, то је да оно што се десило оквалификује као препреку обављању правосуђа. Сада неће моћи да се извуку ћутањем. Убиство М.Гадафија није појединачна ствар (за коју би једноставно могли да покушају да је прећуте) већ део већ започетог процеса. Безусловно је да убиство главног оптуженика представља препреку за остварење правосуђа. Тим пре, што постоје снимци окривљених.
Прошле године је Генерална скупштина ОУН одбила предлог Моамера Гадафија да изврши истрагу убистава шефова држава и влада земаља-чланица ОУН у свих 65 година њеног постојања. То говори да власти већине земаља на свету не желе да се та убиства јавно расветле. Међутим, да је дошло до суђења Гадафију, он је могао да пружи много јединствених информација по најразличитијим питањима, укључујући и тзв. „предмет Локерби“ и многе друге тајне операције Запада не само против Либије, већ и против других земаља. Тако би, да је дошло до процеса М.Гадафију, Међународни кривични суд био мање од свих осталих заинтересован да се суђење стварно спроведе.
Зато за сада суд ћути. Уосталом, ћути не само у вези са Гадафијем. На дан када је саопштено да је Пуковник убијен суд је исказао неуобичајену информациону активност и… захтевао је од владе Републике Малави да објасни зашто та држава није извршила налог за хапшење председника Судана Омара ал-Башира (који је дат још 2008. године), а који је посетио Малави прошлог петка. На дан убиства главног оптуженика у либијском процесу МКС је одлучио да се сети догађаја, старог недељу дана. Мада је то хитно „попуњење вакуума“ очигледно испало несретно: ако МКС захтева објашњење од власти Малавија, на чијој се територији налазио један оптуженик тог Суда, зашто он не захтева бар као минимум иста таква објашњења од власти Либије, у чијим је рукама други оптуженик тог истог суда? При том је један оптуженик жив, а други је убијен, уз очигледно кршење међународног права?
Још више од тога – ако се прочитају оптужбе које је Међународни кривични суд изнео против М.Гадафија, међу њима се могу видети и следеће: „примена леталне силе“, „убиства“, „груб однос и тортура“. А чиме се све то разликује од поступака „нове демократске владе“?
Не, стварно не, Међународни кривични суд уопште не ћути тек тако…
